Ronald Dworkin: Religija bez boga

Vjerujem da vecina vas koji navracate u Parkic razmislja o svom odnosu prema religiji i Bogu. Ako vas ta tema interesuje, a moram reci da mene veoma interesuje, onda cete, kao i ja, u ovom tekstu naci mnoge interesantne i vama bliske misli i zakljucke.

**********************

Pred vama su delovi prvog poglavlja poslednje knjige Ronalda Dworkina: Religija bez boga, koju će ove godine izdati Harvard University Press. Neposredno pre svoje smrti 14. februara, autor je poslao njen rukopis redakciji The New York Review of Books.

 
Poznata podela na verujuće i neverujuće ljude previše je gruba. Milioni ljudi koji sebe ubrajaju u ateiste imaju uverenja i iskustva slična i jednako duboka kao ona koja vernici smatraju verskim. Oni kažu da iako ne veruju u „konkretnog“ boga, ipak veruju u neku „silu“ u unverzumu koja je „veća od nas“. Osećaju obavezu da žive dobar život, uz uvažavanje života drugih; ponose se životom koji smatraju dobro proživljenim i muči ih ponekad neutešno kajanje zbog života koji gledajući unazad smatraju protraćenim.

Albert Ajnštajn je rekao da, iako je ateista, sebe smatra duboko religioznim čovekom:
Znati da ono što je nama nepojamno zaista postoji, da se manifestuje u najvećim mudrostima i najraskošnijoj lepoti koje naša otupela čula mogu da osete samo u najprimitivnijem obliku – to saznanje, to osećanje jeste središte prave religioznosti. U ovom smislu, i samo u tom smislu pripadam duboko religioznim ljudima.
Sudije često moraju da odluče šta „religija“ znači u pravnom smislu. Na primer, američki Vrhovni sud morao je da donese odluku, kada je Kongres omogućio „prigovor savesti“ za služenje vojnog roka onima kojima vera ne dozvoljava da nose oružje, da li i ateista čije moralno uverenje takođe zabranjuje službu može da uloži prigovor. Presudio je da može. Pozvan da protumači ustavnu garanciju „slobode veroispovesti“ u drugom slučaju, sud se izjasnio da u SAD postoje mnoge religije koje ne priznaju boga, uključujući i jednu koju je sud nazvao „sekularnim humanizmom“. Pritom, obični ljudi su vremenom počeli da koriste izraz „religija“ u kontekstima koji nemaju nikakve veze ni sa bogovima ni sa bezgrešnim silama. Kaže se da Amerikanci prave religiju od svog ustava, dok je za neke i bejzbol religija. Ovakve upotrebe „religije“ su samo metaforičke, naravno, ali izgleda da ne počivaju na verovanjima u boga nego na nekoj dubljoj i opštijoj privrženosti.
Tako izraz „verski ateizam“, koliko god to bilo iznenađujuće, nije oksimoron; religija nije ograničena na teizam što se tiče samog značenja reči. Ali ovaj izraz i pored toga može da zbuni. Da li bi bilo bolje u cilju jasnijeg izražavanja ograničiti „religiju“ na teizam pa onda reći da su Ajnštajn, Šeli i ostali „osetilni“ ili „duhovni“ ateisti? Ali na drugi pogled, proširenje teritorije religije čini ovaj termin jasnijim ogoljavajući značaj onoga što je zajedničko čitavoj toj teritoriji. Ričard Dokins kaže da je Ajštajnov jezik „destruktivno varljiv“ budući da jasnoća zahteva jasnu distinkciju između verovanja da vasionom vladaju osnovni zakoni fizike, što Dokins smatra da je Ajnštajn hteo da kaže, dok se verovanje oslanja na nešto „natprirodno“, što Dokins misli da reč „religija“ podrazumeva.
Ali Ajnštajn je imao u vidu mnogo više od toga da je vasiona organizovana oko osnovnih zakona fizike; njegov stav koji sam naveo jeste, u jednom važnom smislu, prihvatanje natprirodnog. Lepota i uzvišenost koju je rekao da možemo dostići samo kao slabašan odraz nisu deo prirode; one su nešto izvan prirode što se ne može shvatiti čak ni nakon konačnog razumevanja najosnovnijih fizičkih zakona. Ajnštajn je upravo verovao da neka transcendentalna i objektivna vrednost prožima vasionu, vrednost koja nije ni prirodna pojava niti subjektivna reakcija na prirodnu pojavu. To ga je navelo da insistira na svojoj religioznosti. Nijedan drugi opis, smatrao je on, nije mogao bolje da obuhvati prirodu njegove vere.

Dakle, trebalo bi da dozvolimo Ajnštanu da opiše sebe, da dozvolimo naučnicima njihove široke kategorije, sudijama njihove interpretacije. Religija, treba reći, ne mora da podrazumeva verovanje u boga. Ali onda, ako prihvatimo da neko može biti religiozan bez verovanja u boga, šta znači biti religiozan? Koja je razlika između religioznog i nereligioznog stava prema svetu? Teško je na ovo odgovoriti jer je „religija“ interpretativan koncept. To jest, ljudi koji upotrebljavaju taj koncept ne slažu se u tome šta on tačno znači: upotrebljavajući ga, oni zauzimaju stav o tome šta on treba da znači.
Ali trebalo bi da zastanemo i pogledamo istoriju ovog pitanja. Verski ratovi su, poput kancera, usud naše vrste. Ljudi u čitavom svetu ubijaju jedni druge jer mrze bogove onih drugih. U manje nasilnim mestima poput Amerike, sukobljavaju se uglavnom u politici, na svakom nivou, od nacionalnih izbora do lokalnih sastanaka školskih odbora. Najžešći okršaji nisu oni između različitih sekti pobožne religije nego između vatrenih vernika i onih ateista koje oni smatraju nemoralnim nevernicima kojima se ne može verovati i čiji rastući broj preti moralnom zdravlju i celovitosti političke zajednice.
Fanatici u Americi imaju veliku političku moć, barem trenutno. Takozvana verska desnica predstavlja glasački korpus kome se još uvek mnogi spremno udvaraju. Politička moć religije isprovocirala je, kao što se moglo očekivati, suprotnu – iako ne jednaku – reakciju. Militantni ateizam, iako politički inertan, sada uživa veliki komercijalni uspeh. Niko ko se predstavlja kao ateista ne može biti izabran za bilo koju važnu funkciju u Americi, ali knjiga Ričarda Dokinsa Zabluda o Bogu (2006) prodala se ovde u više miliona primeraka i knjižare su preplavljene desetinama drugih knjiga koje osuđuju religiju kao sujeverje. Knjige koje ismevaju boga bile su nekad, pre nekoliko decenija, retke. Pod religijom se podrazumevala Biblija i niko nije smatrao da je smisleno ukazivati na bezbrojne greške biblijskog tumačenja postanja. Više nije tako. Obrazovani ljudi posvećuju čitavu karijeru pobijanju onoga što se nekad smatralo, među ljudima koji oduševljeno kupuju njihove knjige, isuviše budalastim da bi se pobijalo.
Ako možemo da razdvojimo boga od religije – ako shvatimo šta religiozno stanovište zaista jeste i zašto ne zahteva i ne podrazumeva natprirodno biće – onda bismo mogli makar da snizimo temperaturu ovih obračuna razdvajajući pitanja nauke od pitanja vrednosti. Novi verski ratovi sada su zapravo kulturni ratovi. Oni se ne tiču samo naučne istorije – toga šta najbolje objašnjava razvoj ljudske vrste, na primer – nego se u fundamentalnijem smislu tiču značaja ljudskog života i značenja dobrog života.
Kao što ćemo videti, logika zahteva razlikovanje naučnih i vrednosnih delova klasične pobožne religije. Kada ove stvari valjano razdvojimo uviđamo da su one potpuno nezavisne: vrednosni deo ne zavisi – ne može da zavisi – od istorijskog postojanja bilo kakvog boga. Ako ovo prihvatimo, onda znatno sužavamo i obim i značaj sukoba. To više neće biti kulturni ratovi. Ova ambicija je utopijska: nasilni i nenasilni verski ratovi odražavaju mržnje dublje od onih koje filozofija može da rastumači. Ali malo filozofije bi moglo da bude od koristi.

Šta je religija? Metafizička osnova


Šta bi, dakle, trebalo smatrati religioznim stavom? Pokušaću da pružim izvesno apstraktno, pa tako i ekumensko objašnjenje. Religiozni stav prihvata potpunu, nezavisnu realnost vrednosti. On prihvata objektivnu istinu dvaju ključnih sudova o vrednosti. Prvi podrazumeva da ljudski život ima objektivan značaj ili važnost. Svaka osoba ima urođenu i neizbežnu odgovornost da pokuša da svoj život proživi uspešno: to znači da živi dobro, prihvatajući etičke obaveze prema sebi kao i moralne obaveze prema drugima, ne samo ako to slučajno smatramo važnim nego zato što to jeste važno, mislili mi tako ili ne.
Drugi podrazumeva da ono što zovemo „prirodom“ – vasiona kao celina i svi njeni delovi – nije samo činjenica nego i nešto samo po sebi uzvišeno, nešto intrinzične vrednosti i čudesnosti. Zajedno, ova dva sveobuhvatna vrednosna suda proglašavaju inherentu vrednost obeju dimenzija ljudskog života: biološke i biografske.

Za mnoge ljude religija obuhvata mnogo više od te dve vrednosti: za mnoge teiste ona obuhvata obavezu obožavanja, na primer. Ali uzeću ove dve – intrinzični smisao života i intrinzičnu lepotu prirode – kao paradigme potpuno religioznog stava prema životu. Ovo nisu uverenja koja se mogu izolovati od ostatka nečijeg života. Ona zahvataju čitavu ličnost. Ona prožimaju iskustvo: rađaju ponos, kajanje i oduševljenje.
Ali kako religiozni ateisti mogu da znaju ono što tvrde o različitim vrednostima koje poštuju? Kako mogu biti u dodiru sa svetom vrednosti da bi proverili možda umišljenu tvrdnju u koju ulažu toliko emocija? Verici imaju autoritet boga za svoja uverenja; čini se da ateisti svoja izvlače ni iz čega. Treba malo razmotriti metafiziku vrednosti.
Religiozni stav odbacuje naturalizam, što je jedan od naziva za vrlo popularnu metafizičku teoriju da ništa nije stvarno osim onoga što se može proučavati prirodnim naukama, uključujući i psihologiju. To jest, ne postoji ništa što nije ni materija ni um; u osnovi, ne postoji nešto kao što je dobar život, ili pravda, ili okrutnost, ili lepota. Ričard Dokins govori u ime naturalista kada kaže da naučnici s pravom odgovaraju ljudima koji, kritikujući naturalizam, obavezno citiraju Hamleta: „E moj Horacije, ima mnogo stvari između neba i zemlje o kojima tvoja filozofija i ne sanja“. „Da“, odgovara Dokins, „ali radimo na tome.“
Neki naturalisti su nihilisti: oni tvrde da su vrednosti samo iluzije. Drugi naturalisti prihvataju da u nekom smislu vrednosti postoje, ali ih definišu tako da im negiraju svako nezavisno postojanje: predstavljaju ih potpuno zavisnim od čovekovih misli ili reakcija. Kažu, na primer, da opisivanje nečijeg ponašanja kao dobrog ili ispravnog zapravo znači samo da bi život za mnoge ljude bio prijatniji ako bi se svi tako ponašali. Ili da reći kako je neka slika lepa znači samo da ljudi uživaju dok je gledaju.
Nemoguće je ne poverovati u osnovne matematičke istine i, kada ih shvatimo, u zapanjujuće kompleksne istine koje su matematički dokazane. Ali ne možemo da dokažemo ni te osnovne istine, niti metode matematičkog dokazivanja izvan matematike. Smatramo da nam za to nije potrebna nikakva nezavisna potvrda: znamo da imamo urođenu sposobnost za logiku i matematičku istinu. Ali kako znamo da imamo tu sposobnost? Samo zato što formiramo uverenja u ovim oblastima kojih jednostavno ne možemo, koliko god se trudili, da se odreknemo. Sledi da onda sigurno imamo tu sposobnost.
Možemo reći: mi na kraju prihvatamo svoju najosnovniju naučnu i matematičku sposobnost kao stvar vere. Religiozni stav insistira da na kraju prihvatimo naše vrednosti na isti način: takođe kao stvar vere. Tu se javlja jedna zapanjujuća razlika. Imamo opšteprihvaćene standarde dobrog naučnog argumenta i validnog matematičkog dokaza; ali nemamo opšteprihvaćene standarde moralnog ili nekog drugog promišljanja vrednosti. Naprotiv, možemo se oštro sporiti o dobroti, pravu, lepoti i pravdi. Da li to znači da imamo spoljnu potvrdu naših sposobnosti za nauku i matematiku, koja nam nedostaje na polju vrednosti?
Ne, zato što međusobni sporazum ne predstavlja spoljnu potvrdu ni u jednom domenu. Principi naučnog metoda, uključujući i neophodnost međusobne potvrde posmatranja, opravdani su samo naukom koju su ti metodi proizveli. Kao što sam rekao, sve u nauci, uključujući značaj zajedničkog posmatranja, stoji zajedno: ne oslanja se ni na šta izvan same nauke. Logika i matematika su opet drugačije. Konsenzus o validnosti složenog matematičkog argumenta nipošto ne dokazuje tu validnost. Šta bi bilo da – nezamislive li strahote – ljudski rod prestane da se slaže oko validnosti matematičkih ili logičkih argumenata? Pao bi u nepovratnu propast, ali niko ne bi imao dobrog razloga da sumnja kako je pet plus sedam jednako dvanaest. Vrednost je opet drugačija. Ako je vrednost objektivna, onda je konsenzus o konkretnom vrednosnom sudu irelevantan za njegovu istinitost ili bilo čiju odgovornost da ga smatra istinitim, a iskustvo pokazuje, šta god o tome mislili, da ljudski rod može da preživi velika neslaganja o moralnoj, etičkoj ili estetskoj istini. Za religiozni stav, neslaganje je sporedno.
Rekao sam da religiozni stav konačno počiva na veri. To sam rekao pre svega da istaknem kako su nauka i matematika na isti način pitanja vere. U svakom domenu prihvatamo osećaj, neizbežno ubeđenje, a ne blagoslov neke nezavisne potvrde kao konačnog arbitra onoga u šta imamo pravo da odgovorno verujemo. Ova vrsta vere nije samo pasivno prihvatanje konceptualne istine da ne možemo opravdati našu nauku ili našu logiku ili naše vrednosti bez pozivanja na nauku, logiku ili vrednost. To je pozitivna potvrda realnosti ovih svetova i našeg uverenja da iako svaki naš sud može biti pogrešan, mi imamo pravo da ga smatramo istinitim, ukoliko smo ga dovoljno odgovorno promislili.
Religijska nauka i religijska vrednost


Već sam naveo razloge zašto bi trebalo da stav koji sam opisao tretiramo kao religiozan i priznamo mogućnost religioznog ateizma. Nadamo se da ćemo bolje razumeti zašto toliki ljudi tvrde da imaju osećanje vrednosti, tajanstvenosti i smisla života uprkos svom ateizmu, a ne uporedo sa njim: zašto svoje vrednosti tako povezuju sa religijskim vrednostima. Pokušaćemo da iznesemo objašnjenje religije koje možemo iskoristiti da protumačimo široko uverenje da ljudi imaju posebna prava na versku slobodu.
Središte moje argumentacije je sledeća pretpostavka. Konvencionalne, teističke religije koje većina nas poznaje – judaizam, hrišćanstvo i islam – imaju dva dela: naučni deo i vrednosni deo. Naučni deo nudi odgovore na važna činjenična pitanja o postanku i istoriji kosmosa, poreklu ljudskog života i tome da li ljudi mogu ili ne mogu da prežive sopstvenu smrt. Taj deo tvrdi da je svemogući i sveznajući bog stvorio kosmos, da on sudi o ljudskom životu, garantuje život posle smrti i uslišava molitve.
Naravno, ne mislim da ove religije nude ono što smatramo naučnim argumentima za postojanje i karijeru njihovog boga. Samo kažem da ovaj deo mnogih religija nudi objašnjenja nekih činjeničnih stvari, istorijskih i današnjih uzroka i posledica. Neki vernici brane ove tvrdnje argumentima koje smatraju naučnim; drugi govore kako njih podupire vera ili dokazi iz svetih spisa. Ja ih sve nazivam naučnim u pogledu njihovog sadržaja, a ne u pogledu njihove odbrane.
Vrednosni deo konvencionalne teističke religije nudi mnoge stavove o tome kako ljudi treba da žive i šta treba da vrednuju. Neki od njih su božanski uslovljeni, to jest parazitiraju na pretpostavci boga i nemaju smisla bez nje. Božanski uslovljeni stavovi propisuju dužnost obožavanja, molitve i poštovanja boga u koga ta religija veruje. Ali druge religijske vrednosti nisu u tom smislu pobožne: one su makar formalno nezavisne od bilo kakvog boga. Ove dve paradigmatske religijske vrednosti koje sam identifikovao u tom smislu su nezavisne. Religiozni ateisti ne veruju u boga, pa samim tim odbacuju nauku konvencionalnih religija i pobožne obaveze, poput dužnosti ritualnog obožavanja koje parazitiraju na tom domenu. Ali prihvataju da je objektivno značajno kako čovek živi svoj život i da svako ima urođenu, neotuđivu etičku odgovornost da pokuša da živi što je bolje moguće u okviru datih mogućnosti. Oni prihvataju da priroda nije samo skup nagomilanih čestica u vrlo dugoj istoriji, već nešto intrinzično čudesno i divno.
Naučni deo konvencionalnih religija ne može da bude temelj vrednosnog dela jer su – u najkraćem – ove dve stvari konceptualno nezavisne. Ljudski život ne može da ima nikakav značaj ili vrednost samo zato jer postoji milosrdni bog. Vasiona ne može da bude intrinzično prekrasna samo zato što je stvorena da bude lepa. Svaki sud o smislu ljudskog života ili upitanost nad prirodom konačno počiva ne samo na deskriptivnoj istini, koliko god ona bila uzvišena ili misteriozna, nego i na fundamentalnijim vrednosnim sudovima. Nema direktnog mosta koji spaja bilo kakvu priču o stvaranju nebeskog svoda, ili neba i zemlje, ili kitova velikih i ptica krilatih, ili priču o radostima raja i paklenim mukama, ili razdvajanju nekakvog mora ili podizanju nekakvih mrtvih, sa trajnim vrednostima prijateljstva i porodice i značajem milosrđa ili uzvišenošću zalaska sunca ili prikladnošću zadivljenosti pred vasionom, pa čak ni sa dužnošću poštovanja boga stvoritelja.
Ne tvrdim, suprotno nauci tradicionalnih avramskih religija, da nema osobnog boga koji je stvorio nebo i zemlju i koji voli sva bića. Tvrdim jedino da postojanje takvog boga samo po sebi ne znači ništa za istinitost bilo koje religijske vrednosti. Ako bog postoji, možda može da pošalje ljude u raj ili pakao. Ali ne može svojom voljom stvoriti prave odgovore na moralna pitanja ili obdariti vasionu slavom koju inače ne bi imala. Postojanje ili priroda boga može imati značaj samo u odbrani takvih vrednosti kao činjenica, koje neki drugačiji, nezavisni pozadinski vrednosni sud čine primerenim; to jest, može da posluži samo kao minorna premisa. Naravno, verovanje u boga može dramatično da utiče na čovekov život. Da li će i kako će to činiti zavisi od prirode pretpostavljenog boga i dubine odanosti tom bogu. Jedan očigledan i banalan primer: neko ko misli da će završiti u paklu ako razljuti boga, verovatno će živeti drugačije od nekog ko to ne misli. Ali da li je ono što ljuti boga moralno pogrešno ne zavisi od tog boga.
Sada se pozivam na jedan važan konceptualni princip koji možemo nazvati „Hjumovim principom“, jer ga je definisao ovaj osamnaestovekovni škotski filozof. Ovaj princip nalaže da čovek ne može zasnivati neki vrednosni sud – etičku ili moralnu ili estetsku tvrdnju – samo na tome što će utvrditi neku naučnu činjenicu o tome kakav svet jeste ili je bio ili će biti. Uvek je potrebno nešto više: kontekstualni vrednosni sud koji pokazuje zašto je ta naučna činjenica relevantna i zašto ima tu posledicu. Da, kad god vidim da neko trpi bol ili da mu preti opasnost, imam moralnu odgovornost da mu, ako mogu, pomognem. Samo postojanje bola ili opasnosti izgleda da generiše, samo po sebi, moralnu dužnost. Ali ovaj utisak je pogrešan: bol i opasnost ne bi generisali moralnu dužnost ukoliko istovremeno nije tačno, kao prateća moralna istina, da ljudi imaju dužnost da ublaže ili spreče patnju. Vrlo često, kao u ovom slučaju, ovaj prateći princip je isuviše očigledan da bi se navodio ili čak razmatrao.
Slažem se da postojanje osobnog boga – natprirodnog, svemogućeg, sveznajućeg i milosrdnog bića – predstavlja vrlo egzotičnu vrstu naučne činjenice. Ali to je ipak naučna činjenica i zahteva odgovarajući prateći moralni princip kako bi imala ikakvog uticaja na vrednosne sudove. Ovo je važno zato što ti prateći vrednosni sudovi i sami mogu da se brane – ukoliko uopšte mogu da se brane – njihovim lociranjem u široj mreži vrednosti, gde se svaki opravdava i oslanja na ostale. Oni su odbranjivi, kako moje objašnjenje religioznog stava pokazuje, jedino u okviru opšteg sistema vrednosti.
Tako se postojanje boga može pokazati nužnim ili dovoljnim za opravdanje određenog vrednosnog uverenja samo ukoliko neki prateći princip objašnjava zašto je to tako. Neki takav princip može za nas biti uverljiv. Možemo smatrati, na primer, da nas žrtvovanje sina božjeg na krstu obavezuje da iz zahvalnosti poštujemo principe za koje je umro. Ili da moramo poštovati boga koji nas je stvorio kao što poštujemo roditelje, s tom razlikom što poštovanje boga mora biti neograničeno. Vernici će lako konstruisati druge slične principe. Ali principi koje oni navode, kakvi god bili, moraju da imaju nezavisnu snagu kao moralne ili neke druge vrednosne tvrdnje. Teisti moraju da imaju nezavisnu veru u neki takav princip; upravo u taj princip – a ne samo u čudesa ili druge činjenice kojima pridaju značaj – to jest, oni moraju smatrati da ne mogu da ne veruju. Ono što razdvaja pobožnu i bezbožnu religiju – a to je nauka pobožne religije – manje je važno od vere u vrednosti koja ih spaja.
The New York Review of Books, april 2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 23.03.2013.