19.oktobar 2010. godine, dosadu ubijam čitanjem svog
„prvenca“ i dolazim do onog dijela koji sam nazvao „O vremenu
predzemljotresnom“ u kojem pišem o raznim muzičkim zbivanjima u gradu iz tog
vremena. Tako mi napamet pade jedan
događaj o kojem sam htio pričati sa nekim „momcima“, a koje u „Snovima“
nisam opisao. Naime, radi se o gitarijadi u "Filmoru" (Čajavecu)
1968. godine, koja je meni bila i najdraža od svih do tada i nakon nje
održanih, jer tu noć su sa „Nju laversima“ svirali meni jako dragi momci Neja
Memon i Nine Bahtijarević. Iako dvije godine mlađi od mene, (u tim godinama to
je bila ogromna razlika), puno sam ih volio. Pokojnog Neju sam volio, jer je
baš kao Bambus i ja, bio spreman na sve vrste ludovanja, a Ninu sam oduvijek
volio kao mlađeg brata.
Sa njima dvojicom su u bendu bili Rankić i Miko Sakan.
Momci su tu noć odabrali sjajan repertoar: „Don't Let Me Be Misunderstood“ od
Nine Simone, naravno u aranžmanu Enimalsa, jednu stvar od Mudi Bluz, čiji sam
naziv zaboravio ili „Gimme some lovin'“ od Spensera, nisam baš siguran. Caja im
se pridružio tek na „You Keep Me Hangin' On“ – jer je pobjegao iz Doma kulture,
gdje je pjevao ozbiljuše. U to vrijeme je za sviranje ovih stvari rijetko ko
imao petlju, a to su naši klinci odsvirali samo tako. Ne govori to samo o
njihovoj ludoj hrabrosti, nego i njihovom poznavanju muzike i muzičkom ukusu.
Na kraju krajeva, Nine je izrastao u jednog od najboljih muzičara koje je ovaj
grad imao.
Šarao je on kasnije i po džezu i po bluzu i kao i uvijek
bio sjajan, ali na kraju se ipak vratio praiskonu odnosno dobrom, starom
rokenrolu. Neću o njemu dalje, a mogao bih do sutra, da se ne uobrazi, ionako
je pomalo tašt i svjestan svoje svestranosti.
Samo što se stišalo uzbuđenje od nastupa „Nju laversa“ na
binu je stigla „27. Dimenzija“ i tek tada počinje „grmljavina“. Boro i Ljubo
bubnjari, Igor bas gitara, Zoran i Darko gitaristi i Šemara pjevač. Mislim da
je tu bio i Emir, ali nisam siguran. Odsvirali su „Pictures of Matchstick Men“,
„Race With the Devil“ i „Sabre Dance“ od grupa Status Quo, Gan i Lav Skulptur.
Ljubo
Gajić, Zoran Todorović, Boro Dražić, Darko Lovšin
Igor
Varšek i Miro...
U dvorani je nastao pakao, jer niko do tada u ovom gradu
nije tako „žestoko prašio“. Ja sam pokojnom Bambusu, koji je bio pored mene,
rekao: „Ovi momci se ne trkaju sa đavolom, oni ga traže“. Tako je i bilo, neki
su ga i našli, ali nije baš sve za javnost.
Zoran je puno godina kasnije priznao da su pobijedili na
toj gitarijadi zahvaljujući dobro skinutom „Plesu sa sabljama“.
U tom fazonu je prošla i ta neponovljiva 1968. godina i
počela još ljepša 1969. koja je u oktobru te godine tragično završila, ali dok
je trajalo, bilo je super živjeti u našem gradu. Te godine, pred sam
zemljotres, Zoran je otišao u Ameriku, a „Dimenziji“, koja je toliko obećavala,
zemljotres je pomrsio konce, uostalom kao i svima nama.
Samo još da dodam da se Zoran po povratku iz Amerike
nešto naljutio na svoj stari bend i pridružio se Bambusu i meni i upotpunio
našu ionako dobro uigranu „duvačku liniju“ i sa sobom doveo Ljubu Gaju.
(„Vrijeme izlazećeg sunca“ – strana 72)
Little Sule
No comments:
Post a Comment