„Ako kroz život idete svojim putem ka cilju, pa počnete da zastajkujete, da bi kamenjem gađali sve one koji laju na vas – nikada nećete stići do cilja“.
Fjodor Mihajlovič Dostojevski
Ovoliku količinu destrukcije jednog određenog dela kolektivnog i individualnog, odlično organizovanog i sinhronizovanog dela društva u zemlji u kojoj živim, prema jednom čoveku na vlasti, njegovo stavljanje na stub srama i proglašavanje izdajnikom, doživeo sam samo u slučaju Zorana Đinđića, što je kulminiralo njegovim ubistvom. Da li bi odlazak Aleksandra Vučića sa mesta premijera, nasilnim putem, ne vidim drugog, mogao da se meri sa egzekucijom Đinđića i tragičnim vraćanjem Srbije, ovoga puta definitivnog, za mnoga vremena, povratka na po ko zna koji početak.
Kada god neko poželi da pomogne Srbiji, mora biti spreman i da očekuje posledice. Neće se nikada zaboraviti mnogo lošeg što je činio u prošlosti Aleksandar Vučić, ali i kao i osuđenik, kada izađe sa robije posle 20 ili 30 godina, postaje punopravan i ravnopravan član društva i kao građanin može početi da živi svoj novi ili drugi život. Postoje osobe koje posle svojih grehova odlaze da pomažu bolesnima i sirotinji, posvećuju se veri i monaškom životu. Imaju želju da otkupe svoje grehe. Oni to mogu i sa pozicije vlasti pomažući svom narodu da izabere jedini i pravi put u bespuću koje nude oni sa kojima se niko nije družio i igrao u detinjstvu, oni koji su otkucavali učiteljici ko je pobegao sa časa, ko nije spremio lekciju, ko je šta rekao za nju. Oni koji nikada nisu pikali fudbal, useravajući se od straha da im se ne isprljaju cipele. Od malena su izabrali svoje zanimanje, možda najogavnije - kad porastem nastaviću da budem otkucator, lažov, izdavaću prijatelje, gađaću iz mraka, biću odan svojoj misiji i uništavaću i rušiti sve ono što naliči dobrom za Srbiju.
Oni su česti gosti štampanih i elektronskih medija, koji na taj način daju svoj mali doprinos rušenju Vučića. Hvata ih sitna panika i počinju da prave greške. Ističe im vreme, a rezultati slabi. Isuviše velika mržnja, dolazila ona od novca kojim su plaćeni, ili istinskim ludilom koje nose u sebi, nije bitno, dovodi do zaslepljenosti i gubljenja svake vrste orijentacije i realnosti.
Demokratija i sloboda govora i pisanja nisu bezgranični i beskonačni. U zavisnosti su od standarda i ekonomske moći države, od političke stabilnosti, društvenog uređenja, od okruženja u kome je, od težine trenutka u kojem se zemlja nalazi, od nivoa obrazovanja i pismenosti građana. Zloupotreba demokratije lako sklizne u anarhiju i rasulo društva u koje ona vodi, u odlično organizovan haos koji bi trebalo da bude parametar slobode misli, govora, pisanja i ponašanja.
Gađaju Vučića, poplavama, smetovima, verovatno i nadolazećim letnjim sušama, sumnjivim doktoratima koje analiziraju dokoni odliveni mozgovi, ukidanjem slobode velikih novinarskih i analitičarskih misli, detetom u sitne sate na splavu. Traže pomoć od njega Zvezda i Partizan, ovi manji ne smeju ni da pomisle na to, a o drugim sirotinjskim sportovima i da ne govorimo. Traže pomoć kolektivi i pojedinci. Za ozbiljne stvari i za gluposti. Bacaju mu na leđa, a i on sam to radi, terete i probleme koje je teško nositi i koje niko ne može sam da reši. Prima u goste sve one iz belog sveta koji nam mogu pomoći. Putuje i traži pomoć. Želi da objasni sve svakom. Počinje da se gubi u detaljima i zaboravlja Zoranovo – Gledaj širu sliku. Ne detaljiši kao onaj tip u Antonionijevom „Blow-Up“. Na svakoj ćeš slici uvećanjem naići na nečije noge da vire iz žbunja.
Napada ga OEBS. Možda bi i njihov rad trebalo preispitati? Većina ljudi nije gadljiva na lovu. Zašto je tako miran i staložen kada se obraća javnosti. Čemu tolike pauze?
Zašto nije uplašen, nervozan, ljut, da širi paniku, da viče, mlatara rukama, da im pruži nešto da mogu da ga opljunu.
Vrše vivisekciju na živom čoveku. Ulaze mu u organe, u ćelije, u kore mozga ne bi li pronašli odakle se širi ta bolest kojom su se uzajamno zarazili i građani Srbije i Vučić da hoće u Evropu i NATO. Zašto su mu Srbi poklonili toliko poverenje, a ne ovima koji su pokrali Srbiju proteklih godina.
Ovi bivši opet bi da jašu. Ima tu još nešto što bi moglo da se pokrade. Menjaju imena stranaka. Menjaju veru. Menjali bi i imena ako bi im to nešto pomoglo. Menjaju ideje koje nikada nisu ni imali. Na glavnim odborima stavljaju maske na lica da se ne bi prepoznali i uplašili jedni od drugih, a možda ih je i sramota, mada značenje te reči nikada nisu mogli da shvate.
Nikad više love u ovom društvu i nikad veće sirotinje. Nikad više stanova na prodaju i nikad više beskućnika. Nikad više ekskluzivnih restorana i nikad više gladnih.
Hoće Aleksandar Vučić da vodi borbu protiv korupcije i kriminala u Srbiji!
Onda mora da pohapsi više od pola Srbije. Nemaš policiju, jer su mnogi ogrezli u kriminalu. Nemaš pravosuđe, jer su i oni podosta u kriminalu. Nema slobodnih mesta u zatvorima. Sve je prebukirano, a ima i rezervacija koje čekaju svoje goste. Njive i oranice stoje neobrađene. Šume neposečene.
Reke čekaju obaloutvrde i da budu ukroćene. Koliko posla ima u ovoj zemlji.
Ali sve to nije važno. Može Srbija biti gola i bosa, gladna, žedna, bez plata i penzija, da živi u udžericama, ali nikako ne može i ne sme da bude bez opozicije. Opozicija je neophodna da kontroliše vlast. Opozicija će srpskom narodu vratiti sve ono što sada nema, a nema zato što ju je ta ista opozicija krala godinama dok je bila na vlasti..
U Srbiji počinju da se pojavljuju neka sasvim nova zanimanja. Pojedini politički analitičari, novinari, komentatori, urednici, slobodni mislioci i misliteljke ... za velike pare postaju brojači utopljenih mučenika, sejači panike i rasula, osobe koje su veliki deo života proveli na sirenama za uzbunjivanje i zbunjivanje, vrhunski stručnjaci za miniranje puteva i mostova koji vode na zapad. Eksperti za mobilizaciju malobrojnih istomišljenika u rušenju Aleksandra Vučića.
Mali im je broj utopljenih. Da je bar nekoliko stotina možda bi i uspeli, ovako, mrka kapa.
Teško je. Mnogo teško. Nikad teže. Srbija i njen narod su stalno u seobama i selidbama. Nikako da se skrase. Pala sirotinja na sirotinju. Ubog na ubogog. Go traži od golog košulju. Gladan od gladnog. I u svoj toj Golgoti ima onih koji kradu ostavljene kuće i ima onih koji hoće da ruše vlast. Bave se istom rabotom.
Ukoliko se utvrdi ekspertizom da je doktorski rad sadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića plagijat, sigurno je da mora snositi konsekvence. Samo sve je to mnogo naivno i detinjasto. Da li je to slučajni uzorak, gurneš ruku u bubanj sa doktoratima pa koga izvučeš.
Zna ceo narod da je sve u Srbiji na prodaju i sve se može kupiti, samo moraš imati lovu. Možeš da kupiš mesto u dečjem vrtiću, učitelje, upis na fakultet, profesore, ispite, magistarske diplome, doktorate, radna mesta, napredovanje u službi, pregled kod doktora (još ako je akademik), mesto odbornika, poslanika, plaćaju se operacije, lekovi, postoperativne kontrole, policajci, tužioci, sudije…
Šta je sa “aferom indeks”? Ulazi u sedmu godinu suđenja. Prodato i kupljeno na stotine diploma i doktorata, ali tada nije bila ova vlast i Vučić. Aleksandar Vučić mora sve ovo da ostavi iza sebe i da se okrene rešavanjima konkretnih i za Srbiju sudbonosnih pitanja ekonomskih i političkih reformi, sanacije katastrofalnih poplava, dobrih odnosa sa Prištinom, evrointegraciji Srbije. Ovi udarci sa strane ne mogu ga srušiti, ali ga mogu usporiti, a Evropa kaže da nema vremena za gubljenje. A tek mi.
P.S. Duško Radović: “Nama neprijatelj nije potreban, jer sve što bi nam on učinio učinili smo sami sebi”.
(e-Novine)
No comments:
Post a Comment