Saturday, July 12, 2014

Vladimir Jokić: SOLUNCI GOVORE


LAZAR
Kome da govorim? Kome da se obratim ja, diplomirani filolog, već treću godinu sezonski berač nektarina na plantažama gazda Aleksandropulosa u Skatosu kod Soluna? Kome da kažem da sam bio student generacije, da govorim engleski, španski i pomalo grčki, da sam verovao da su moja diploma i moje znanje potrebni mojoj zemlji, da sam konkurisao 134 puta za posao u struci i 89 puta za bilo kakve poslove?
Kome sve to da kažem? Onima koji su obećavali sto hiljada radnih mesta? Ili onima koji su obećavali dvesta-trista hiljada radnih mesta?
I, šta da kažem? Da imam trideset pet godina, da živim kod majke udovice, da me ona hrani i oblači, da sam imao i devojku s kojom sam nameravao da zasnujem porodicu... Eh, Milica... S njom sam pre dva leta i došao u Solun, da zaradimo nešto para pa da se venčamo...

MILICA
Molim? Da i ja kažem nešto? A šta to? Molim? Jeste, mene zovu Milica Solunka, ali samo kad odem u Beograd. Ovde sam Mimi.
Ne, tako me nikad nije zvao moj bivši dečko, Laza, s kojim sam i došla u Solun da zaradimo kintu... Kolega s fakulteta, mladalačka Ijubav... Tek ovde sam shvatila da je smor i teška zamlata. Eno ga u Skatosu, po ceo dan bere nektarine.
To branje - nije to za mene. A da kelnerišem po kafićima ne želim. Ni da čuvam male Grke za male pare. Neke naše devojke ovde lepo se snašle, htele i mene da upoznaju sa Amerima iz neke flote, ali... Ne, nisam rasista, ali diplomirana filološkinja i džiberi iz Nortonvila - ne ide.
E, onda sam upoznala Neksa, Nemanju...

NEMANJA
O, ja sam stara solunska kajla, ovde sam više od deset godina. Iz Beograda sam zbrisao odmah posle Petog oktobra, u Italiju. Srbija više nije bila po mom ukusu, a i ćale mi zaglavio mardelj zbog oslobađanja Prijedora i pišljivog šlepera bele tehnike. U Italiji sa Bokijem poslujem malo u i oko Vićence, a kad je postalo vruće, prešli smo u Švicu. Tu je Boki pao, a meni bilo dosta Švice. Spajtam se sa nekim Čuburcima pa zapalimo na sever, u Švedsku. Krene nam laća, ali udari ona njihova zima - kosti se lede. A ja ne trpim hladnoću, takav sam, zimogrožljiv. I - pravac Grčka, Solun!
Ovde sam se brzo snašao - naš mentalitet. Gajba, džip, gliser, armani, roleks... Ugled kod kolega, ispoštovan do jaja.
Falila mi je samo Mimi... A onda se ona pojavila. Sada mi ne fali ništa.
Molim? Vi tražite nekog? Onako, nekog s naočarima, profesora, doktora? Čuo sam da dole u Skatosu ima jedan, bere nektarine. Neki Lazar...

LAZAR

Nemojte mene, nisam više Solunac. Sada sam Kanađanin...

No comments:

Post a Comment

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...