Svetlana Cenić: RUANDA I BOSNA

Odomaćilo se ono “Ja sranja u Ruandi” kad god treba da se pokrije vlastita septička jama. Ne treba podsećati da je to jedna od najpoznatijih scena iz filma ‘Ničija zemlja’, ono kad bosanski vojnik u rovu čita novine nakon granatiranja. Nismo zadnjih decenija istrenirali borbu za vlastita prava i imanje stava, ali jesmo ispolirali sarkazam. Što jest’ jest’, bilo sranje, Haag upamtio i nas i njih zbog suđenja za ratne zločine: tri plemena, genocid i onda obnova. O ulozi međunarodne zajednice mogli bi naširoko, ali hajde sada, nije tema.

Gde je Ruanda, a gde smo mi? Prosečan godišnji rast u zadnjih deset godina tamo iznosi 8,2 posto, a danas je zabranjeno, na primer, isticanje etničke pripadnosti. Je li dobro ili nije, ali nakon milion pobijenih ljudi očito nije moglo drugačije. Nađoh podatak da je oko dva miliona ljudi procesuirano za ratne zločine i sudelovanje u genocidu, a danas memorijale najviše obilaze stranci, dok lokalnog stanovništva gotovo da nema.

Kažu da valja gledati napred, a verovatno i zato što je svaki stanovnik za sebe memorijal. Je li to deklarativno pomirenje i fasada da pokrije frustracije, mogli bismo unedogled i našlo bi se bar sto hiljada forum-stručnjaka u BiH da o tome raspravlja. No i dalje će za narod Ruande svi govoriti da je veseo i gostoljubiv, pa zvuči poznato, samo što se kod nas ne kažnjava govor mržnje i svako ima pravo da se razmeće otrovom iz vlastitih usta, a bude zaštićen kao mečka.

Eh, ali! Svake zadnje subote u mesecu od osam do jedanaest ujutro dešava se umuganda, što bi u prevodu bilo “doći (okupiti se) u zajedničkom cilju”. Stanovnici od 18 do 65 rade na obnovi zemlje na principu solidarnosti, pa i oni sa posebnim veštinama - sve besplatno. Mi bi rekli dobrovoljne radne akcije, no nije baš adekvatan izraz, jer danas oko 80 posto stanovništva Ruande uzima učešća, što znači samo nejaki i bolesni se ne odazivaju.

Doprinos umugande od 2007. do danas je više od 60 miliona dolara, ali nije sve ni u tome. Pomirenje i pripadnost zajednici nemaju cenu. Jer, ovaj tradicionalni običaj ponovo je vraćen u život 1998. godine, a ozakonjen novembra 2007. godine. Umuganda služi i kao neka vrsta foruma na kojem lideri na svim nivoima obaveštavaju građane o zbivanjima, a prilika je da se diskutuje o problemima zajednice i predlažu rešenja te se planiraju zadaci za narednu umugandu.

I nema izuzetaka. Pijuckam tako kafu/kavu/kahvu sa poznanicom i priča mi kako je prošlo leto bila u Ruandi u poseti sinu. Naravno, uspešan mlad čovek odavde, čije znanje su prepoznali drugi, pa ga poslali u Runadu na vrlo odgovornu dužnost. Ovde bi, po našem lokalnom običaju u narodu poznatom kao partobanda, bio prepoznat kao kadar kad mu se glava rasklima od odobravanja sve tapšući mudrostima velikog šefa sa parolom: “Nema karijere dok do šefove stražnjice ne probiješ barijere!”

Tako ćaskajući, kaže mi Brigita da je upoznala predsednika Ruande na vrlo neobičan način. Šetali su i ugledali čoveka presamićenog potpuno nad fontanom sa četkom i krpom u ruci. Ko će biti? Sam predsednik Ruande Paul Kagame! I onda dobri stari google, kad stvarno učestvuje na svakoj umugandi. (A podugo smo se čudili i skromnom predsedniku Urugvaja, zar ne?)

I nešto zamišljam umugandu kod nas, umesto naše tradicionalne umuljande. Pa, recimo, Komšić u Širokom Brijegu kopa kanal za navodnjavanje, Radmanović polira baklje sa Večne vatre u Sarajevu, a Izetbegović u Banjoj Luci sadi stabla kod Palate predsednika. Na sledećoj umugandi sva trojica presamićeni na opismenjavanju Roma i prebrojavanju Jevreja pod parolom “Sejdić i Finci zauvek”. Dodik utovara smeće kod džamije u Banjoj Luci, Nikšić u Maglaju presađuje paradajz, Cvijanovićka raznosi poštu u Tesliću (kad voli žena da trči!), Lagumdžija na Gorici zida kuće za Rome, Čović u istočnom delu Mostara malteriše fasade, a Bosić u Srebrenici radi sa ekipom na popravci puteva.

Vodeći sindikalisti zaduženi za rad u radničkim menzama, a ministri na smenu u javnim kuhinjama i gradskoj čistoći. S obzirom da su u Ruandi i inostrani pozvani da učestvuju, preslikano kod nas bilo bi da v.d. ambasadora Hill na Palama vrši krčenje terena, Sorensen u Stocu farba dva krova iste škole, Davidi udara linije po cesti prema Kosovu, Bocan Harčenko čisti šehidsko groblje u Travniku, njegov turski kolega srpsko u Bratuncu, dok bi naš veseli Inzko donosio vodu pregaocima. Neko kosi, a on, srce moje, vodu nosi.

Na kraju, zanimljiv podatak da kuću ne možeš uknjižiti ako nisi posadio, čini mi se, 12 biljaka. Prvo, kakvi smo, odmah bi metodom direktnog pogađanja bila izabrana kompanija ovlaštena za sve biljke. No bar bi razbili onu kompaktnu celinu mermera kod onih koji, pobegavši sa sela, zemlju ni u saksiji ne mogu da vide, pa se svete alejama i parkovima po gradu. Drugo, kako eliminisati posrednika i naterati stvarnog vlasnika da sadi i uknjiži? Jer, po imovinskim kartonima bi se reklo da je sve siromah do siromaha, pa ne znam čije su, onda, ove silne vile? Siromašni rođaci, kumovi i prijatelji se iznenada obogatili, pa im, tako skromnima, daju na korištenje?

E, eto projekat za narednu dekadu: kako umuljandu zameniti umugandom.

Svetlana Cenić

(‘Dani’)