Monday, October 20, 2014

Konstantin Koča Popović (1908–1992)

*************************
Kada su 1951. godine, prilikom obeležavanja desetogodišnjice formiranja Prve proleterske brigade i dodeljivana priznanja, među 282 nova nosioca Ordena narodnog heroja nije bilo Koče Popovića. Preživeli pripadnici brigade više puta su prekidali Titov govor ispred Doma garde u Topčideru povicima: "Koču za heroja! Koču za heroja!"
Na to skandiranje Tito je odgovorio: "Ovo što vi radite, primam kao vaše nepovjerenje prema Politbirou, prema meni lično! Vi vrlo dobro znate da svi predlozi za narodne heroje dolaze u Politbiro i tu se odlučuje ko će dobiti taj orden. Kako vi ovdje protestirate izlazi da smo mi nešto pogriješili, da vi nemate povjerenja u taj naš rad. Ja ne odobravam vaš postupak, ali ja ću to srediti s vama. Ako drug Koča nije proglašen za narodnog heroja, to ne znači da neće..."
Dve godine kasnije, povlači se iz vojne službe u činu general-pukovnika. Te 1953. godine dodeljen mu je Orden narodnog heroja. Iste godine postaje ministar spoljnih poslova SFRJ, što će ostati do 1965.
Posle smene Aleksandra Rankovića na Brionskom plenumu, Koča je 1966. postavljen na dužnost potpredsednika Republike, ali videvši da nema velikog uticaja, povukao se već naredne, 1967. godine. Član Predsedništva CK SKJ postao je oktobra 1966. Za člana Centralnog komiteta SKJ biran je na Šestom, Sedmom i Osmom kongresu SKJ, a na Desetom kongresu izabran je za člana stalnog dela konferencije SKJ. Bio je član prvog CK KP Srbije i član Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije od 1966. do 1982.

Koča se definitivno povukao iz politike 1972. godine, nakon čistke tzv. liberala u Srbiji (Marko Nikezić, Latinka Perović, Mirko Tepavac). U znak solidarnosti sa smenjenim srpskim partijskim rukovodstvom podneo je ostavku na funkciju člana Predsedništva SFRJ.

Na bujanje srpskog nacionalizma, kada je Milošević bio na vrhuncu vlasti, gledao je sa prezirom. U svom dnevniku je zapisao: "Bašibozluk, bagra i brabonjci ustali da obnove Dušanovo carstvo. Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje. Oni nisu u sukobu sa svetom, već sa samima sobom, vraćajući se na šajkaču i opanak iz kojih su jedva izašli. Bio sam i ostao Srbin, ali nisam bolesna zadribanda i Srbenda. Takvi su izdali i osramotili srpski narod i narugali se njegovoj stvarnoj istoriji."
Umro je u Beogradu 20. oktobra 1992, na Dan oslobođenja. Poslednja Kočina želja je bila da na odru ispred krematorijuma bude sam, "da pored njegovog kovčega izostane defile hipokrita". Sahranjen je bez ikakvih počasti, venaca i okupljanja.

OKTOBAR 1944: Popović i Dapčević u oslobođenom Beogradu

No comments:

Post a Comment

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...