Friday, October 03, 2014

Vladimir Gligorov: Zluradost



He told them to look not at the facts, but at the meaning of the facts. Then he said the facts had no meaning.Ed Crane quoting Freddy Riedenschneider in The Man Who Wasn’t There
Na engleskom Schadenfreude. Ponekad ljudi, neki moji američki prijatelji recimo, misle da ta reč postoji samo na nemačkom, pa se mora preuzimati, što međutim nije tačno, jer mi imamo veoma preciznu našu reč. Koliko je, pak, i gde to osećanje jako, nezavisno od toga da li reč postoji u nečijem jeziku ili ne, to bi bilo zanimljivo znati. No, čitajući beogradsku štampu i komentare i povodom krize u Ukrajini, a i oko škotskog referenduma, jasno je da je to osećanje ovde i dalje jako. Nekada ranije se smatralo da nije pristojno iskazivati ga, dok je sada to postalo primer političke korektnosti. Razlozi za to su otprilike oni opisani u Zapisima iz podzemlja Fjodora Dostojevskog, dakle resentiman ili opravdanje pakosti usled osećanja poniženosti.
Uzmimo za primer škotski referendum. To je bila prilika za iskazivanje, pre referenduma, radosti što će Englezi da pate zbog gubitka Škotske. Takođe, prilika da se to opravda tvrdnjom da je ta zemlja uvek bila neprijateljski i nedobronamerno nastrojena prema nama (i uopšte prema celom svetu, o samoj Škotskoj i da ne govorimo). Još kada bi se raspala Amerika ili kada bi nekako drukčije bila poražena i ponižena, radost bi bila još veća, jer je naravno ta zemlja takođe uvek bila protiv nas. (Računam da je jasno da smo mi u ovim kontekstima samo personifikacija pojedinačnih resentimana.) Vidim iz intervjua i pojedinih navoda da su to sada sudovi pojedinih istoričara, koji preko novinskih napisa i komentara postaju opšte mesto. Kako je to u takvoj suprotnosti sa činjenicama da se to vidi golim okom, resentiman i zluradost su potrebni da bi se u tako nešto verovalo.
Tako, pre samog referenduma, zluradost je bila sveprisutna. Jasno je bilo svima da će Englezi biti na gubitku jer će prirodno Škoti glasati za otcepljenje, čim im se već ukazala prilika. Ako ni zbog čega drugoga, onda da napakoste Englezima. Posle referenduma, zluradost se oseća jer će sada morati da se raspravlja o ustavnom ustrojstvu Ujedinjenog kraljevstva, pa će, vraća se nada, ono konačno da se raspadne, i ne samo na Škotsku i ostatak, već na balkanske delove, da se tako izrazim.
Pa zašto su onda Škoti glasali protiv osamostaljenja? Očigledno, zar ne, jer su ih zaplašili iz Vašingtona, Brisela i Londona. Kako? Pođimo od Londona. Centralna banka je rekla da bi o monetarnoj i bankarskoj uniji bilo potrebno pregovarati i da one ne bi automatski nastavile da postoje. Ovo je, zapravo, neophodno obaveštenje, jer je jasno da nije moguće biti fiskalno samostalan, što je osnovni cilj svake secesije, a ostati u monetarnoj i bankarskoj uniji. Zašto? Zato što one imaju fiskalne posledice. Recimo, likvidnost škotskog bankarskog sektora garantuju londonska centralna banka i vestminsterski budžet. Ako bi Škotska htela da se to i nastavi, moralo bi da se vidi koje fiskalne obaveze bi nova država bila spremna da preuzme. Što podrazumeva da bi se pregovaralo o tome šta je u interesu Škotske, ali i ostatka Ujedinjenog kraljevstva. To je ono što se zove suverenitetom, preuzimanjem odgovornosti za svoje poslove, a nije nešto što zavisi od volje onih čije se društvo napušta. Ukoliko bi centralna banka u Londonu rekla nešto drugo, to bi bilo lišeno ne samo smisla, nego bi to bilo i prekoračenje prava, jer ga više ne bi imala u odnosu na suverenu Škotsku, bar ne dok se o tome ne postigne novi sporazum, dok se dakle ne ugovori nova monetarna i bankarska unija.
Isto važi i za Brisel. Evropska unija je ugovorna zajednica, što znači da sve zemlje članice moraju da se slože oko toga da li će primiti u članstvo novu zemlju, čak i tako što će prihvatiti da je ona zemlja naslednica članstva zemlje od koje se otcepljuje. To je, takođe, obaveštenje koje Brisel duguje škotskim glasačima. Ako bi ga uskratila, oni bi mogli da se osećaju prevarenim, što bi zapravo i bili. I, ovo je važno, recimo ako se želi poređenje sa referendumom na Krimu, Škoti su tražili da imaju dovoljno vremena da temeljno raspravljaju o svim aspektima odluke o napuštanju ili ostanku u Velikoj Britaniji. Zato se nije glasalo preko noći i pod vanrednim uslovima – da bi glasači bili što je moguće bolje obavešteni i procenili argumente za i protiv u sveobuhvatnoj raspravi. Dodatno je pitanje prava na otcepljenje, na koje ću se vratiti.
Što se, pak, uticaja Vašingtona tiče, ako se pod tim ne misli na napise i javne istupe Pola Krugmana, njega praktično nije ni bilo. Članstvo u NATO savezu, ukoliko bi ga Škotska želela, nije ni u jednom času bilo predmet spora. A rasprave u američkim sredstvima informisanja praktično nije ni bilo. Zašto?
Zašto su vlasti u Londonu uopšte dozvolile da se ovaj referendum održi? I sada, tu je najveće nerazumevanje. Škotska nije engleska kolonija i nije u nedobrovoljnoj zajednici koja se naziva Velika Britanija ili, zvanično, Ujedinjeno kraljevstvo. Reč je o uniji, o dobrovoljnoj, ugovornoj, državnoj zajednici. Dakle, ukoliko škotski građani žele da se otcepe, da povrate svoju suverenost, oni na to imaju nesporno pravo. Šta je ko špekulisao u ovoj ili onoj stranci, bilo da je na vlasti ili nije, nije irelevantno za ishod referenduma, ali ne i za to da li se on može zakazati i održati, dakle njegova je legitimnost nesporna. Ovo nije svuda tako, i stoga se škotski referendum ne može smatrati presedanom, osim za iste takve ugovorne zajednice. Što je, i jedno i drugo, potpuno jasno Vašingtonu. Usled toga, kao što je rekao Kisindžer, Vašington je bio zabrinut da li će Velika Britanija imati manji uticaj u globalnim poslovima, ako se Škotska otcepi, jer to nije beznačajno za Sjedinjene države, a inače ni on a ni američke vlasti nisu imali neki poseban stav o ishodu škotskog referenduma, jer je tu pre svega reč o pravu i interesima Škota.
E sada, posle referenduma, kroz zluradost probija resentiman u vidu pitanja, ako može Škotska, što ne bi mogla i Republika Srpska? Uostalom, biće referendum u Kataloniji, čije se pravo na njega povećava škotskim primerom ili, čak, presedanom. Konačno, što može Kosovo, a ne može Krim, mada u prvom slučaju referendum nije bio odlučujući, a u drugom je bio gotovo ritualan (mada je i u tim okolnostima sporno koji su bili tačno rezultati). Odgovor se naravno sadrži u ustavnopravnoj istoriji. Za razliku od Škotske, španski ustav ne dozvoljava jednostrano otcepljenje. Isto važi i za ukrajinski ustav. Bilo bi potrebno da se o tome da se eventualno prihvati jednostrana odluka o secesiji postigne saglasnost na nivou zemlje, što nije nepoznato zagovornicima nezavisnosti u Barseloni. Ili bi moralo da do secesije dođe kao u slučaju Kosova ili na istoku Ukrajine, oružanom pobunom i međunarodnim priznanjem (kojeg u drugom slučaju nema) ili demokratskim putem kao u slučaju Kvebeka.
Ovaj poslednji primer je važan jer uporište ima u odluci kanadskog ustavnog suda, koji je, sažeto rečeno, izneo mišljenje da međunarodnog i kanadskog prava na otcepljenje nema, ali da se ne može osporiti demokratska volja Kvebeka, ako je uporna i nedvosmislena. Ovde možda ima smisla ukazati na činjenicu da je u slučaju Kvebeka bila dovoljna prosta većina, a za ostanak u Kanadi je glasalo jedva 51 posto i to kod izlaznosti od preko 90 posto. Na škotskom referendumu je razlika veća od 10 postotnih poena, a izlaznost nešto manja, u istom sistemu glasanja, što je jako mnogo, i trebalo bi već samo po sebi da razuveri sve zlurade i pakosne.
Drukčije stoji stvar sa Bosnom i Hercegovinom. Njen se ustav zasniva na međunarodnom sporazumu, koji izričito ne dozvoljava otcepljenje. Ovo je bio uslov da bi se uopšte stvorila Republika Srpska. Tako da bi bio ne samo potreban sporazum unutar Bosne i Hercegovine, već i međunarodna saglasnost da bi se održao referendum. U slučaju Kosova, postoji mišljenje Međunarodnog suda pravde, koje se upravo poziva na izričitu i prećutnu međunarodnu saglasnost sa nezavisnošću Kosova kao ishodom. Možda bi imalo smisla konsultovati isti sud i oko prava na otcepljenje od Bosne i Hercegovine, mada nije teško predvideti kako bi ono glasilo. Kao što nije neizvesno ni kako bi ono glasilo u slučaju Krima, što je inače predmet koji se zaista i može pojaviti pred Međunarodnim sudom pravde.
Iz dodatnog razloga što je reč o aneksiji. I tu sad zluradost postaje agresivna. Ostavimo činjenice, koje su inače besmislene, već da vidimo kako bi one mogle da se promene. Kada bi se raspala Evropska unija, kad već neće Velika Britanija, a podeli se Ukrajina, i jedno i drugo pod pritiskom Rusije, pa se rasformira NATO usled ekonomske onemoćalosti Sjedinjenih država, možda bi se stvorili uslovi da i mi uzmemo što je naše. Kao u slučaju raspada Jugoslavije, samo ovog puta sa povoljnim ishodom. A onda se možda i Škoti oslobode straha, kome su, poznato je, skloni, što se pokazalo i na ovom referendumu, pa se osamostale.

Peščanik.net, 24.09.2014.

No comments:

Post a Comment

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...