Sunday, November 30, 2014

NN: Obilježen Dan Elektrotehničkog fakulteta

Znam da je dosta vas, koji ponekada ili redovno ulazite na ovaj blog, vezano za ETF u Banjaluci. Jedna vijest, zapravo, vise od vijesti jedna slika,  privukala mi je paznju. Slika nase cuvene cetrnaestice, najvece sale na ETF-u. Sale u kojoj su odrzavana mnoga predavanja, mnogi ispiti i sale u kojoj je zapoceo nas KSET. Mislim da su na slici isti oni stolovi, mozda malo sredjeni,  koje smo svakog petka iznosili  i svake nedjelje navece unosili u tu salu. Sjetih se i ciscenja, mazanja i glancanja parketa u toj sali. Uslov da organizujemo plesne veceri u na Fakultetu koji smo dobili od rukovodstva fakulteta je bio da u ponedjeljak sve bude uglancano kao da se na Fakultetu izmedju petka i ponedjeljka nista nije desavalo.
Drago mi je i sto se obiljezava Dan ETF a ne Krsna slava  ETF. Ne znam ni da li nas bivsi fakultet ima Krsnu slavu. Ako je i ima morala bi biti Sveti Nikola ( Tesla).
****************


BANJALUKA - Ministar prosvjete i kulture Republike Srpske Goran Mutabdžija čestitao je danas nastavnicima i studentima Elektrotehničkog fakulteta u Banjaluci Dan fakulteta i istakao da će resorno ministarstvo maksimalno podržavati ovu, ali i sve druge visokoškolske ustanove koje imaju jaku vezu sa privredom.
Mutabdžija je novinarima rekao da organizovanje trećeg ciklusa studija na ovom fakultetu predstavlja novi kvalitet i novi sistem vrijednosti koji treba da zaživi i na svim drugim fakultetima.
"Na doktorskom studiju na Elektrotehničkom fakultetu imamo jaku vezu sa naučno-istraživačkim radom", rekao je Mutabdžija, koji je prisustvovao svečanoj akademiji povodom Dana Elektrotehničkog fakulteta Univerziteta u Banjaluci.
On je istakao da će resorno ministarstvo maksimalno podržavati ovaj fakultet, ali i sve fakultete koji imaju jaku vezu sa privredom i koji u skladu sa svojim prostornim i nastavnim kapacitetima mogu povećati kvote za upis studenata na prvi i drugi ciklus studija.
Dekan Elektrotehničkog fakulteta Branko Dokić rekao je da će na današnjoj svečanoj akademiji biti promovisan 41 diplomirani inženjer. 
On je naveo da je ovaj fakultet "čekao" 52 generacije da se pojavi student koji ga je završio za manje od četiri godine sa prosjekom 10. "To je Filip Savić koji je na naše zadovoljstvo sada već na master studiju u Norveškoj", rekao je Dokić.
On je naveo da od marta na ovom fakultetu radi Institut "RT-RK" /računarska tehnika - računarske komunikacije/ osnovan zajednički sa institutom iz Novog Sada, koji zapošljava 20 inženjera.
"U Institutu se trenutno radi elektronika koja će biti ugrađivana od 2018. godine u vozila jednog od najpoznatijih svjetskih proizvođača putničkih automobila", rekao je Dokić i dodao da je plan Instituta da do kraja 2018. godine zapošljava između 150 i 200 inženjera.
Dokić je naglasio da na biroima rada nema diplomiranih inženjera elektrotehnike, da su traženi i da firme dolaze na treću godinu studija i angažuju ih.
On je rekao da Fakultet raspolaže savremenom opremom čija vrijednost premašuje tri i po miliona KM, te da trenutno na tri studijska programa studira 867 studenata. 
"U ovoj školskoj godini upisali smo 251 studenata, što je povećanje veće od 20 odsto u odnosu na prethodnu godinu, a oko 50 odsto više nego pretprošle godine", kaže Dokić i dodaje da je od 1962. godine na ETF diplomiralo oko 2.300 studenata.
Simo Savić, otac najboljeg studenta u istoriji Elektrotehničkog fakulteta Filipa Savića, rekao je da je zadovoljan i ponosan zbog uspjeha svog sina, ističući da će Filip koji je završio studijski program Elektronika i telekomunikacije, nakon master studija u Norveškoj, u okviru programa "Erazmus plus" ići na godinu dana u NJemačku.
Aleksandar Marković koji je završio studijski program Elektroenergetski i industrijski sistemi sa prosjekom 9,43 rekao je da je bilo potrebno mnogo truda i rada da se postigne ovakav uspjeh, naglasivši da se to isplatilo.
Današnjoj svečanosti prisustvovali su i rektor Univerziteta u Banjaluci Stanko Stanić i generalni konzul Srbije u Banjaluci Vladimir Nikolić. 
(Nezavisne novine)

Saturday, November 29, 2014

Senja Perunović: Uplakana istina u nama

Uz cestitku Dana republike i rodjendana braci Bahtijarevic!

***********************


E, moj narode… Mili moji, svi. Narodnosti, narodi, manjine, srednjine, većnjine… (neću reći “od Vardara do Triglava”, izraz je kliše, ali geografski bedž je taj).
Govore nam da je bilo crno, i tamnica za narode, i svakojaka drama da se dešavala. Pa su nas neki “otmjeni” balvani išli usrećiti, i sad nam je ne može biti bolje. Gdje god pogledaš. Od života, do demokracije, do standarda i ekonomskog prosperiteta! Da pukneš od dobrote. Ushićenje nam je osvjedočeno u plemenitim KKK nazivima ulica (kraljevskim, kvislinškim, kvazinarodnim), plaćenim foteljama i pozlaćenim familijama (parlamentarnih i inih izabranika i po kojeg princa), uzdignutim zastavama i, oh, tom tako otmjenom oslovljavanju (bez regionalnih granica!): dame i gospodo, gospodine i gospođo. Šta ćeš više? Ljepše? Nema.
Ali ne smije se zaboraviti jedno - to nije bilo lako postići. Trebalo je uništiti radnička prava, razvaliti mir i porodice, i pokoji život pokopati kao i sigurnost medicinske zaštite, prokockati generaciju ili dvije mladih, poljuljati valjano u školskom sistemu i oteti novac studentima kao što se narodu otelo narodno bogatstvo, privatizirati privredu u korist otmjenika, i po mogućnosti razbiti solidarnost i bratstvo sa drugima u čast predrage nacije. Jednom riječju, za današnju divotu teške su muke podnijete. Ali neka, te su mjere bile opravdane. Divota je na djelu. Tko to može poreći? Pa eto, uplakana istina u nama.
(e-Novine)

Friday, November 28, 2014

Jelšingradska livnica: Naspi još jednu za treću smjenu...


 U Livnici čelika Jelšingrad – Livar, jedinom metaloprerađivaču u Banjoj Luci koji je preživio tranziciju, peći se uključuju samo noću, kada je struja jeftinija. Livnica, osnovana 1937. godine, je nakon razaranja u Drugom svjetskom ratu obnovljena 1946. Od tada nije prekidala proizvodnju nijedan jedini dan. Propadale su države, smjenjivale se vlasti, ratovalo se i mirilo, a livci su radili. 


Iako na ulazu u jelšingradsku livnicu piše da se unutra ne može bez zaštite za oči, usta, uši, glavu, noge i tijelo, samo brusači uvijek imaju zaštitne naočale pri ruci. Ostali nemarno šetaju, navikli na radnu rutinu, ne vjerujući da im se nešto može desiti. Tek poneki ima čelične navlake na vrhovima radnih čizama, kacige stoje na stolovima, a šta je, zapravo, zaštita za uši i kako bi trebala izgledati - niko i ne zna.

Dijelovi za mašinogradnju, brodogradnju, naftne platforme, elektrane, željezničke vagone... teški od 500 grama do pet tona izvoze se u Njemačku, Francusku, Kinu i SAD. Iz jednog ugla livnice biju glomazni čekići, iza zaštitne ograde drugog vide se odbljesci zavarivanja, dok u trećem radnici polako vade iz peći teške čelične ploče i spuštaju ih, pažljivo usmjeravajući kolegu na kranu, u bazene, na hlađenje.

Brusač Radivoje Danojević u livnici radi od 1987. Kada se zaposlio, kaže, brusilice su bile teške, a vibracije "kao da zemljotres udara“, ali bio je mlad i jak, pa mu ništa nije smetalo. Danas je, srećom, alat lakši. Dogurat će do penzije. "Plata je radnička, ne bi falilo da je malo veća, ali važno je da je redovna. Imamo socijalno, penziono, topli obrok, sve. Malo je takvih firmi danas", veli Radivoje.

Milanko Stjepanović se zaposlio kao mladi mašinski tehničar, prošao sve faze i naučio sve poslove, od brusača do livca. Danas radi noću, uz peć. "Noć radim, noć odmaram. Nije to loš raspored, kada se čovjek navikne. Posao nije težak, sve rade mašine, sve je isprogramirano, samo treba biti pažljiv i skoncentrisan", kaže Milanko.

Peći se pred zoru gase. Treća smjena kreće na počinak, neki i na jutarnje pivo ili rakiju, prva smjena pristiže u fabriku. U stolarskoj radionici još čuvaju crno-bijelu Titovu sliku, iako se niko ne sjeća ko ju je, kada i zašto postavio. U životu je i stari radioaparat, iz kojeg, u sve tri smjene, trešte narodnjaci.


(G. D. klix.ba)

Thursday, November 27, 2014

Lana Bastašić: IZOLACIJA


Nekad sam voljela da rano ujutro zapertlam svoje crvene čizme i odem do ulice Petra Kočića i gledam u stare kuće i zamišljam kako se iza starih, prašnjavih draperija kriju neki tihi promatrači mene i... U toj ulici ima i jedan mali lokal nalik na neke scenografije iz pjesama Edit Pjaf i nekoliko korijenjem modifikovanih trotoara i jedno dvorište bez lopte, ljuljaške ili neke druge priče i... To je bilo prije, ne znam za sada. Morala bih da odem da provjerim. Ili odite vi, mladi gospodine, ako budete imali vremena. Odite da vidite da li su trotoari u ulici Petra Kočića dovedeni u red.
Moji još uvijek vjeruju kako ću ja ipak raditi u nekoj kancelariji za neku pompeznu firmu zvučnog naziva. Mene sve to, da vam pravo kažem, podsjeća na onog poslovnog čovjeka sa četvrte planete. Koji je brojao zvijezde i ispisivao ih na papiriće i ostavljao onda te ceduljice u banku i hvalio se kako ih posjeduje. Možete li da zamislite mene u nekoj kancelariji? Možete li da zamislite ovu haljinu u nekoj kancelariji?
Jednom su mi ponudili da glumim u nekom kratkom filmu. Rekli su mi da im treba neko sa akcentom, neko nizak i pomalo čudan. Rekla sam im: „Nisam ja čudna, samo se pretvaram da jesam.“ Nisam ni jednako niska na svim dijelovima svijeta. Iznenadili biste se koliko sam visoka za neka podneblja. I akcenat je, uostalom, definisan meridijanom? Negdje bi rekli da govorim savršeno. Oni su htjeli da budem neka prolaznica koja pozdravi protagonistu dok izlazi iz lokalne pekare sa tvrdim kroasanom u kesi. Odbila sam. Ja ne jedem kroasane. Ne mogu da ih podnesem.
Nisam ja čudna, znate? Morala bih da izađem vani da procijenim. Ovdje sam samo... Neko. U šarenoj haljini, sa masnicom na koljenu. Teško da biste to mogli da okarakterišete kao čudno. To je samo tužno. Ništa više.

(‘’Ja sam priča’’, Banjaluka, 2009.)

Wednesday, November 26, 2014

Dušan JANJIĆ: KO JE TAMO SOCIJALDEMOKRATA?


Forum za etničke odnose za mart sledeće godine organizuje skup svih socijaldemokratskih lidera Balkana i znate li kome jedino još uvek nismo poslali pozivnicu? Kosovu i Bosni i Hercegovini. Naprosto, ne znamo ko je tamo socijaldemokrata. A to kako su socijaldemokrati postali radikali... Znate, dugo poznajem premijera Edija Ramu i pre nekoliko dana pokušavao sam da mu objasnim zbog čega mu preti opasnost da postane novi balkanski Milorad Dodik. Naime, kao i Rama, i Dodik je devedesetih startovao sa veoma prihvatljivom socijalnom agendom; krenuo je energično, ljudi su ga zavoleli. E, onda je okrenuo ploču, poverovavši da je najveći Srbin svih Srba na svetu. Zato je tu gde je. Ista opasnost preti socijaldemokrati Ediju Rami koji u albanskom korpusu danas ima status obožavanog lica. Ako prihvati ulogu Dodika, Ramu će uskoro svaka albanska grupa, država ili paradržava koristiti bilo kao obećanje Zapadu da će mu, kada je to potrebno, zavrnuti uši i ruke, bilo kao sredstvo pomoću koga će pokušati da realizuje sopstvene projekte. U tom smislu, iako ubeđen da on vodi igru, i Rama će, kao i Dodik, biti iskorišćen. Na kraju, kao čovek koji poznaje Milorada Dodika, dozvolite da predsedniku RS-a krajnje dobronamerno poručim da bi mu, nakon poslednjih izbora, bilo najpametnije da već sutra krene sa pripremama za svoj odlazak sa vlasti. U suprotnom, biće zbačen.

(Dušan Janjić, predsjednik Foruma za etničke odnose, Beograd)

Tuesday, November 25, 2014

O hrani


"Kad si najbolji u jelu i piću, ne možeš biti najbolji više ni u čemu drugom."
(Henry IV francuski)

"Čini se da je glavni postulat nutricionista: ako ima dobar ukus, loše je za zdravlje."
(Issac Asimov)

"Novo britansko istraživanje pokazalo je kako 9 od 10 ispitanika voli čokoladu. Deseti laže."
(Robert Paul)

"Jedini način da očuvate zdravlje je da jedete što ne želite, pijete što ne volite i činite stvari koje radije ne biste."
(Mark Twain)

"Niko na svetu nije hrabriji od čovjeka koji se zaustavi na jednom zrnu kikirikija."
(Channing Pollock)

"Omiljena životinja mi je - šnicla!"
(Fran Lebowitz)

"Nikad nisam upoznala čokoladu koja mi se nije svidela."
(Deanna Troi)

"Kažu da je crveno meso štetno, ali moram priznati da nikad nisam vidio tigra koji izgleda bolesno."
(Chi Chi Rodriguez)

"Sve što jedem, neki lekar je proglasio smrtonosnim otrovom, a sve što ne
jedem je proglašeno neophodnim za život. Ali ja eto živim i dalje."
(George Bernard Shaw)

"Sladoled je toliko sjajan da je šteta što nije ilegalan."
(Voltaire)

"Kvalitet hrane u restoranu obrnuto je proporcionalan veličini posude za biber."
(Klotzov zakon)

"Što ste stariji, to je teže smršaviti. To je zato jer se vaše telo i vaša mast čvrsto sprijatelje."
(Nepoznati autor)

"Jedna od većih životnih tajni je kako kilogram slatkiša može ugojiti ženu za dva kilograma."
(Nepoznati autor)

"Djavo je učinio kažnjivim sve u čemu uživamo u životu. Ili nam pati zdravlje, ili duša, ili se debljamo."
(Albert Einstein)

"Nisam se borio da dođem na vrh hranidbenog lanca, kako bih postao vegetarijanac!"
(Anoniman autor)

"Možete reći da ste snažni ukoliko ste u stanju razlomiti čokoladu u
komade vlastitim rukama, a posle toga pojesti samo jedan komadić."
(Judith Viorst)

"Najopasnija hrana je torta. Svadbena."
(Američka izreka)

Monday, November 24, 2014

MM:Sopot objavio novi spot



Regionalno afirmisan banjalučki bend "Sopot" je promovisao novi video spot "Beskonačnost" sa svog posljednjeg albuma "Sopotnik" (‘Koliba’ Banjaluka, OK Fest). Na promociji, u petak 21.XI zadovoljna publika je u banjalučkom KSET Pubu mogla čuti i akustičnu verziju pjesme. Muzička poruka spota "Beskonačnost je povezana s nedirnutom prirodom nacionalnog parka Sutjeska gdje je snimljen materijal.

Parkić šalje čestitke bendu i autorima spota!

Sunday, November 23, 2014

S(p)retan covjek - Bandic

Ko je s(p)retan ni u cenifi nije gladan. On i iz zatvora izlazi punih ruku

Saturday, November 22, 2014

Tanja Šljivar: TRI ŽENE

Mario nastavlja sa otkrivanjem mladih banjaluckih talenata. 
Ovog puta, uz kratak komentar, predstavlja nam Tanju Šljivar:
"Tanja je jedna posebna djevojka, nadarena, bivsa Ljiljina ucenica.
Saljem jednu njenu kratku pricu. Moze?"
Moze.
A sta vi kazete?
*************************************************

Tri žene sjede u frizerskom salonu. Tri majke sjede u frizerskom salonu. Tri supruge sjede u frizerskom salonu. Tri frizerke sjede u neprivatizovanom salonu bez mušterija, koji nema nikakve šanse u poređenju sa ekskluzivnim, novootvorenim frizerajima sa frizerima koji su se školovali u Londonu.
Tri žene jedu tri kesice grickalica. Časovnik pokazuje tri sata. Još malo pa je kraj radnog vremena. Dvije žene jedu flips sa kikirikijem, poznatiji kao smoki, a jedna jede hrskave krompiriće prepržene na ulju poznatije kao ''čips''. Dvije žene misle na obaveze koje ih čekaju kod kuće, na muževe i njihova milovanja, na nedovršen ručak, na dječiju zadaću koju i same teško razumijevaju. Ali da ne bi izgubile od važnosti u očima djeteta prave se da sve znaju i rješavaju marljivo zadatke, bez obzira na konačno rješenje. Jedna žena ne misli. Tri ruke stoje u kesicama čekajući da stave novi zalogaj grickalica u halapljiva usta, dok još nisu sažvakane sve iz prethodne ture. Tri para vilica žvaće. I nepoznat broj zuba obavlja istu funkciju žvakanja.
Sredovječan čovjek u tamnom kaputu ulazi u frizerski salon. Prva žena mu želi dobar dan, druga mu pomaže da se raskomoti, a treća počinje da ga šiša. Baš kad je svako od njih utonuo u misli ili besmisao, treća žena uze britvicu i zareza mušteriju po vratu.  

(‘’Ja sam priča’’, Banjaluka, 2009.)

Friday, November 21, 2014

Јован Ћирилов: Ja



Јован Ћирилов писао је за НИН скоро 30 година. Његова Реч недеље била је међу најчитанијим рубрикама у нашем листу. У броју од 4.децембра ове године, уз НИН, читаоци ће добити на поклон књигу Реч недеље, са избором колумни Јована Ћирилова. Последњу реч недеље, која је пред вама, написао је са жељом да се објави након његове смрти.

Једног ја мање је на свету. И то мога ја. То сви други знају, осим мене који више не постојим. Лакше је не постојати, него постојати. Тело је једино станиште сваког ја, али телу није лако што у њему пребива једно ја. Ја мучи тело, а и тело мучи – ја. Они су у грчевитом загрљају док постоје. Ја је свесно да не може без тела, а тело не зна ништа. Оно просто постоји не због ја, али као да је ту због ја.

Откако је људског рода, било је безброј непоновљивих ја. Свет постоји док га једно ја самосазнаје. И кад њега нема, као да нема ни света. А има га. Колико је за нашег живљења отишло разних ја из живота, и свет је наставио да постоји без тих ја. То је довољан доказ. Ево, мене више нема, а свет постоји.
Аз буки вједи је почетак црквенословенске азбуке. А Б В … „Аз буки вједи“, нису то само слова, него имају значење : „Ја слова знам“.

Ја је сродно са хеленским и латинским ego, готским ikk, немачким ich, литванским aš и хетитским ukka. Није случајно да је реч која означава сопство тако кратка. Као да је у тој краткоћи усредсређена сва суштина самопостојања, тврдо језгро непорециве егзистенције. Јер животно постојање док траје је апсолутно. Не може човек истовремено и да јесте и да није. Круни се његова грађа, али живљење као живљење је у једном тренутку дато у свој својој пуноћи и јединственој непоновљивости, без колебања између бића и ништавила.

( Iz NIN-a)

Thursday, November 20, 2014

Ljubomir Živkov: Poniženi i uvređeni



Otkako sam ja popustio u izveštačkom ritmu, Srbija i
 mi kao njezina dečica uvređeni smo 174 puta, što od neodustajnih dušmana, što od naše braće: Evropska unija je u nastupu milosrđa ukinula sankcije pravnim i genetskim naslednicima Slobodana Miloševića. K chemu, zavapila je udovica na privremenom neradu u Moskvi, sva naša tečevina je u Srbiji. Uvredio nas je Haški tribunal, koji je pre dvanaest godina ukazao gostoprimstvo telesno zdravom čoveku, a vraća nam bolesnika koji, pak, veli da se neće baviti svojim lečenjem, nego dolazi da se sveti. Uvredio nas je skladatelj Josipović koji je ujedno i predsednik susedne Hrvatske. Ivo nam je pretužan što Šešelj nije osuđen. Pa, bio je vojvoda slavnome sudu na raspolaganju dvanaest godinica, Srbija ga za razliku od većine haških mušterija nije krila niti se on sam krio. Drugo, imao bi pretužni Ive za čim da žali u vlastitoj prćiji, baš zato što je etnički tak krasno i temeljno očišćena. Uvredio nas je, gle, gradonačelnik Soluna, grada o čijem pristanišču pevamo u „Kreće se lađa francuska“. Srbi su naša braća, izjavio je pravilno mer, ali je dometnuo da su im i Albanci braća. Da li je mislio na sve Helene ili samo na žitelje Soluna, svejedno, iz njegovog bratoljubivog pokliča ne proizilazi da smo i mi i Albanci braća, dapače, mi smo Grcima braća po muškoj liniji, a Albanci po ženskoj.
Najviše nas je za srce ujeo, dabome, albanski premijer koji reče da bi napredak u, kak se veli, regionu bio brži kad bi Srbija priznala realnost, tj. da je Kosovo nezavisno. Kako ne razume da je nama Srbima stvarnost nešto nižerazredno, nama je istina dosadna i nepotrebna, Kosovo je i pre otcepljenja bilo otcepljeno od logike i smešteno u nebeske sfere gde rasudna moć nema šta da traži, to je područje čistog ushićenja proisteklog iz vere pravoslavne. Ne bio ja taj prevodilac koji je reči Ramine morao da prevede na jezik naših otaca. Naš premijer koji se busa kako nikome neće dopustiti da nas vređa u Beogradu (ta ima toliko drugih gradova), sasekao je gosta onim svojim utišanim golosom od kojeg se svakome zlonamerniku ledi krv u žilama: „Kosovo je Srbija… Srbija, Srbija, tvoji kapci su teški, tebi se spava i osećaš blagu vrtoglavicu zbog svetogrđa koji si počinio…“ Ljudi iz protokola donesoše naš Ustav koji se, gle, sam otvori na stranici gde je Sv. Preambula rođena u desnoj hemisferi Koštunicinog (u daljem tekstu: Brain) jedinstvenog uma. Zašto albanskom premijeru nismo uručili plaketu, Preambulu u zlatotisku, izatkanu fontom Miroslav, da gost shvati s kim ima posla!
Unapred smišljena uvreda najteže je pala našim milim tabloidima koji su otkrili da je Rami bilo malo što nas na našem vekovnom ognjištu izaziva, nego je kod svoga šustera poručio cipele sa predebelim đonovima ne bi li ispao viši nego što jeste, ali Sigurimi nije imao tačne podatke o Vučiću, pa ni ova ortopedska intervenca nije pomogla da Albanac bude viši od Srbina!

Premijer Vučić radio je u tuđoj časovnoj zoni prekovremeno, po nekim izvorima sa ruskim predsednikom razgovarao je u Moskvi deset sati, po nekima i više, a divanilo se najvećma o našem dugu braći za bratski gas. Držim da je visina duga u bratskoj srazmeri sa dužinom razgovora i tek sad razumem gospodina Putina koji se našoj velelepnoj vojnoj paradi držao rezervisano i takoreći ugriumo – kao i svaki poverilac zanimao se na šta dužnik troši pare. Ja vam dajem gas, vi ne plaćate, ili ne plaćate na vreme, a ovamo se razbacujete i razmećete, čak ste me pozvali da to svojim očima gledam! Naša vlastela zaista nema srca da nam kaže koliko je koštao veličanstveni vojni defile.
Ratni vojni invalidi prepoznali su ratničku prirodu ministra Vulina koji je u crnoj uniformi uterivao strah u kosti i Šiptarima na zavisnom Kosovu i predstavnicima međunarodnih snaga (crk. dabogd.), pa su mu poklonili zlatnu sablju. Šteta što priznanje nije primio pre parade, pa da se pojavi sa zlatnom sabljom o levičarskom pasu ili da zvecka njome zloslutno na svečanoj večeri dok Rama baje o nezavisnom Kosovu.
Na redu je rubrika „Kako živi prva porodica“. Sinak Radomire dobio je na upravljanje varoš kragujevačku, tako da otac stoluje u Beogradu, kao pravni naslednik Karađorđevića, a mali se uči zanatu tamo gde je bio presto Obrenovića. Prva dama je prvu damu žalne Makedonije odvela u naš donedavno žalni Narodni muzej, a jedna kustosica je poverila novinarima da prvoj dami nije prvi put da dođe na neku izložbu: ako i živimo u apsolutizmu barem znamo da je prosvećen.
I dok zlonamernici blebeću o cenzuri, novinari izveštavaju o najfinijim detaljima vezanim za hapšenja gospodina Kosmajca: patrola ga je zatekla u gaćama kako bistri lektiru o Šariću, doklen mu je na srebrnom pladnju nedojedena pljeskavica koja košta sto pedeset dinara: milijunaš je dakle i škrtac. Znamo njegov književni ukus i njegovu navadu da se po rođenoj kući šećka u donjem rublju, nije znači dosegao nivo mafijaša koji i kad je negližiran, kao svoj na svome, ima skupocen kućni mantil! Za Kosmajca ne važi prezumpcija nevinosti, davno pre no što će Kosmajac biti uhapšen i zamoljen da obuče makar donji deo trenerke kako više ne bi sablažnjavao pripadnike interventne brigade i novinare, premijer je sudu otkrio ko je i šta je Kosmajac. To nije pritisak na sud, to je besplatno mišljenje odlikaša, najboljeg studenta Pravnog fakulteta u Beogradu.
Na redu je rubrika „Gde su, šta rade?“ Boris Tadić je najzad pronašao prikladno ime za svoju strančicu, a glasine da je oko njega tek nekolicina izgubljenih duša veličanstveno su razvejane tako što je SDS dobio šest potpredsednika i Glavni odbor. Inače, ovih dana je Srbija uknjižila stotu političku stranku, što je stavlja u red najnaprednijih zemalja u dosad poznatom delu kosmosa.

Da. Bolesni zamysel i bolesna praksa da se poznatim ličnostima daju nacionalne i specijalne penzije dostiže svoj umobolni vrhunac: naci i specijalne penzije neće biti smanjivane! Viša bića koja smo lakomisleno uzdigli na izborima ugađaju još višim bićima, akademicima, olimpijcima, estradnim zvezdama, ali i prišipetljama nižeg ranga, tako što im daju doživotne penzije, i sada tu bolesnu i protivustavnu izuzetnost hoće da ovekoveče, uz nos svima čije će platice i penzijičice biti srezane!
A imali su krasnu priliku da kažu: „Mili, premili, cenjeni i precenjeni velikani nauke, sporta, umetnosti, umešnosti! Sa dikom smo vam dali specijalne penzije za vaše neiskusurive zasluge, želeli smo da nad našom ipak amaterskom vladavinom, ta tek smo priučeni za ovaj posao, lebdi stalno vaš neusporedivi duh, oslobođen trivijalnih briga za svakodnevicu, ali sad vam moramo tu doista zasluženu i prezasluženu apanažu ukinuti i moramo vas prepustiti samofinansiranju, dok se i nama i vama premila Srbija ne oporavi. Srdačno, vaš AlEksandar“. Ali, ne. Izuzetnici biće još izuzetiji nego ranije.
Univerza „Union“, na kojoj je doktorirao predsednik novobeogradske opštine gospodin Šapić, raspisala je audiciju za komisiju koja bi se stručno i nepristrasno pozabavila  kakvoćom disertacije gospodina predsednika Opštine, ali se niko živi mesecima na konkurs ne javlja. Nema druge nego da sam osumnjičeni naučni radnik angažuje veštake, ali da u našoj bolesno podozrivoj sredini ne bi i to bilo izručeno sumnji, predlažem da eskpertizu obave trojica notara koji bi bili izvučeni žrebom.
*Tekst preuzet sa portala istinomer.rs

Wednesday, November 19, 2014

Snijezna oluja u Buffalu (SAD)

Samo stotinjak kilometara juzno od Toronta je americka drzava New York u kojoj je i grad Buffalo. Samo stotinjak kilometara i jezero Ontario koje dijele ova dva grada. I bas to jezero vrlo cesto utice da vrijeme u Buffalu i Torontu, i pored blizine,  bude potpuno razlicito. Ovih dana je Buffalo zameteno snijegom koji se ne pamti. Cetiri osobe su izgubile zivot iskopavajuci se iz 1.5 do 2 metra visokog snijega. Proglaseno je vanredno stanje i vojska je pozvana u pomoc. Mnogi su na putu zarobljeni u svojim autima ili autobusima i cekaju pomoc. Uz pomoc mobilnih telefona komuniciraju, salju slike ili se cak javljaju na TV iz zatrpanih autobusa.
A kod nas u Torontu, samo stotinjak kilometara sjeverno, ulice ciste. 
Nema snijega. Ocekuje se danas oko 2-3 cm.  
Cudna je priroda!







Tuesday, November 18, 2014

SLOVENAČKI GLUMAC RADKO POLIČ:


Ja sam Jugosloven, makar me i vređali zbog toga, kaže slovenački glumac Radko Polič.
- Nisam pristao da menjam zastave kao prljave gaće - govorio je moj prijatelj, reditelj Živojin Pavlović. Tu njegovu misao nisam izdao i uvek ću govoriti da sam Jugosloven - kaže za “Blic nedelje” glumac Radko Polič.
Jedan je od onih koji se sa setom sećaju života u zajedničkoj državi.
- Šljam sastavljen od ratnih profitera, kvazinacionalista i politikanata nedoraslih istorijskim okolnostima razorio je moju domovinu Jugoslaviju. Pošteni i plemeniti ljudi nisu uspeli da se odupru histeriji u kojoj je bilo sasvim prihvatljivo da se koljemo sa komšijama samo zato što se drugačije krste ili nose drugačiju kapu. Pristajanje na takvo zlo već dve decenije plaćamo preživljavanjem u tajkunskim feudima. Mali broj secikesa i prevaranata se valja u parama, političari pokušavaju da im ponekad prave društvo, a narod im više ne treba - kaže Polič.

Monday, November 17, 2014

Istaknute istorijske ličnosti Banjaluke (XXXI): Antonije - Anto Ćosić


Antonije - Anto Ćosić, istaknuti banjalučki pjesnik i profesor, u plodnom stvaralaštvu iza sebe je ostavio brojna djela kako za djecu tako i za odrasle.
Rođen je 21. avgusta 1928. u Banjaluci, gdje je završio osnovu školu i gimnaziju, a studirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je magistrirao i doktorirao 1988. godine. U višedecenijskom radu pisao je književnu, pozorišnu i filmsku kritiku, te mnoga djela prevodio s italijanskog jezika.
Radio je kao profesor najprije u banjalučkoj Gimnaziji, a nakon toga je bio dugogodišnji profesor književnosti u Medicinskoj školi.
Pisao je pjesme: lirske, dječje, šaljive, epigrame; pripovijetke, komedije, eseje, reportaže, humoreske, aforizme.
U pjesmama je znao biti samoironičan, ali i ironičan, sarkastičan, osjećajan i tužan. Među njegovim poznatim djelima su: "Lirski mozaik", "Šumski razbojnik", "Nečujne oluje", "Ljubav, auto i meko srce", "Brak nije isključen", "Vrtić ljubavi", "Mjesečar", "Crveni kaputić", "Kraja nema", "Putovanja Ale Kirije".
Posthumno mu je objavljena i knjiga "Vrijeme mraka", a u izdanju Udruženja "Danica" izašla je zbirka pjesama "Pjesme".
Učio druge i on od njih
Ćosić je podjednako dobro pisao i za djecu i za odrasle, a pjesma po kojoj će ga većina školaraca pamtiti je pjesma o koki Šarki, od koje traže da svakog dana snese po jedno jaje.
Oni koji su ga poznavali tvrde da je uvijek znao oraspoložiti druge te je nastojao da ih nauči nečem novom, ističući pritom da i on uči od njih.
Za sebe je znao reći: "Ja sam jedini doktor znanosti u Banjaluci, koji predaje u srednjoj školi, a ne na fakultetu."
Jovan - Joco Bojović, pisac, kazao nam je da se s profesorom Antom Ćosićem družio više od 30 godina, iako ističe da nikada nisu utvrdili kada i gdje su se tačno upoznali, ali davne 1970. godine već su bili dugogodišnji prijatelji.
"Anto je bio istinski vjernik i prosvijetljen čovjek. U privatnom životu bio je ozbiljan, pouzdan i odgovoran čovjek, koji nije optrećivao druge svojim problemima. Pomagao je ljudima bez obzira na vjersku i nacionalnu pripadnost. Naglasio bih Antin predan pedagoško-vaspitni rad te njegovo radovanje kada bi neki od učenika iskočio iz prosječnosti", napisao je Bojović u svojoj knjizi "Dvoboj nad rijekom".
Oštroumni intelektualac
Prijatelji kažu da je Ćosić bio veoma privržen majci i porodici, a pamte ga po izuzetnom gostoprimstvu u njegovom domu.
"Priznajem da sam u dugogodišnjem druženju s Ćosićem od te njegove intelektualnosti i erudicije, oštroumnosti te životne mudrosti i pronicljivosti, bistrine, marljivosti i upornosti i ljepote duha podosta baštinio za sebe. Pitam se, šta bi sve iznjedrio doktor Anto Ćosić na stvaralačkom planu da je živio u nekim normalnim tokovima života", istakao je Bojović.
Ćosić je umro u Okučanima 1. juna 1998. godine.
Nebo
Pogledaj nebo - azurnu bajku,
Akvarij bijelih riba.
Zagnjuri oči u plavu vodu
Kad ribe daleko odu.
Iznad visokih šuma prošetaj
Po rubu crvenog neba.
Neka se oči začude.
A onda izbriši slike
I siđi među ljude.
(Anto Ćosić)


(Ljiljana Radić, Saša Mikić, Nezavisne novine)


Saturday, November 15, 2014

Harper - Putin

Neki od ranijih rukovanja

Predsjednik vlade (PM) Kanade Stephen Harper konacno je vijest dana u Kanadi. Sve radio i TV stanice bruje o njegovom susretu sa Putinom na G20, godisnjem ekonomskom sastanku dvadeset najrazvijenijih zemalja svijeta u Australiji.
Ponavljaju tako po cijeli dan da  je Harper na Putinovu ispruzenu ruku iuzvratio ali da je vrijeme rukovanja rekao: " Rukovacu se s tobom, ali cu ti reci samo jednu stvar a to je da izidjete iz Ukrajine!"
Kanadjani u ekstazi zbog odlucnosti i hrabrasti svoga vodje! Ili to bar tako izgleda jer se vijest ponavlja sve do se ne nauci napamet.

Ne volim ja tog Putina, ali da sam bio na njegovom mjestu odgovorio bih diplomatski:" I ja cu tebi reci samo jednu stvar a to je da sto prije izidjes iz Obaminog pakasu!"
Naravno, posto je Putin, fin, pristojan, miroljubiv i umiljat covjek, zbog cega ga cijeli svijet i voli, on  je samo hladno odgovorio da je izlazak iz Ukrajine nemoguc jer oni i nisu tamo.
Baloni na sve strane!
Obozavam politicare!


Aleksandra Petrić: Zakoni jedno, praksa drugo


Čitam redovno medijske hronike u kojima je nasilje u porodici protiv žena u Bosni i Hercegovini prisutno svakodnevno. U ovim člancima pratim ne samo način izvještavanja medija o nasilnim događajima u kojima često ima žrtava već i reakcije ovlaštenih institucija, u pravilu policije i tužilaštava, jer od njih zavisi da li će slučajevi biti dalje procesuirani u skladu sa zakonom i da li će osobe koje su preživjele nasilje dobiti adekvatnu podršku i zaštitu.
Tako su, u isti dan, na dva kraja Bosne i Hercegovine pucala dva muškarca, jedan iz automatske, a drugi iz poluautomatske puške. Prvi je u Ribniku pretukao suprugu i pucao u zrak kako bi upozorio policajce koji su došli na intervenciju. Vijest iz hronike navodi da je rekao da policija u njegovoj kući nema šta tražiti, jer ono što se dešava između njega i njegove vlastite žene predstavlja njegovu privatnu stvar. Drugi muškarac je pucao u Sarajevu, i hronika kaže da u toj pucnjavi niko nije povrijeđen, osim što je razbijeno staklo na skupom automobilu. Od ostalih detalja slučaja, poznato je da je osumnjičeni zadržan u pritvoru. Za razliku od njega, osumnjičeni iz Ribnika je nakon kriminalističke obrade pušten na slobodu. Protiv njega će biti podnesen izvještaj nadležnom tužilaštvu o tri počinjena krivična djela u vezi s napadom na službeno lice, ilegalnim posjedovanjem oružja, i nasiljem u porodici ili porodičnoj zajednici.
Dva slučaja počinjenih krivičnih djela na dva kraja Bosne i Hercegovine. Jedan za posljedicu ima razbijeno staklo na autu i pritvor osumnjičenog, a drugi pretučenu ženu čiji je zlostavljač nakon saslušanja u policiji pušten na slobodu. Da se vrati da je dokrajči. To je prvo što sam pomislila. A može biti drukčije. Prikaz ova dva slučaja nasilja, u stvari, direktno ukazuje da institucije direktno odgovorne za primjenu zakona nasilje u porodici protiv žena u Bosni i Hercegovini posmatraju kao djelo manje društvene opasnosti, te da u praksi ne postoji njihovo stvarno opredjeljenje da dosljedno koriste dostupne zakonske mehanizme i zaštite žene i djevojčice, koje su primarne i najčešće mete.
Entitetski zakoni o krivičnom postupku jasno propisuju razloge za određivanje pritvora. Tužilac može zatražiti od suda da ga osumnjičenom odredi, između ostalog, i ukoliko posebne okolnosti ukazuju da će ometati krivični postupak utjecajem na svjedoke, u koje nesumnjivo spada žena koja je preživjela nasilje u porodici. Iako je ona u kategoriji lica koja mogu odbiti da svjedoče, propuštanje tužilaca da joj osiguraju zaštitu neposredno nakon izvršenja djela ne samo da ugrožava njenu bezbjednost već i direktno utječe na njenu slobodnu volju da svjedoči u daljem sudskom postupku, ukoliko do njega dođe.
Posljednje izmjene i dopune Krivičnog zakona u Republici Srpskoj iz 2013. godine su pored pooštravanja zaprijećenih sankcija za čitav niz djela u oblasti rodno zasnovanog nasilja, uvele i tri nove mjere zabrane – zabrana približavanja i komunikacije s određenim licem, obavezan psihosocijalni tretman, i udaljenje iz zajedničkog domaćinstva – koje sud može izreći počiniocu krivičnog djela s elementima nasilja, u koje nesumnjivo spada i nasilje u porodici. Slične mjere prepoznaje i Krivični zakon Federacije BiH, međutim one se u sudskoj praksi veoma rijetko izriču. Sudovi takođe imaju mogućnosti izricanja niza zaštitnih mjera predviđenih Zakonom o zaštiti od nasilja u porodici Republike Srpske i Federacije BiH, koje imaju za cilj da osobama koje su preživjele nasilje osiguraju neophodnu zaštitu zdravlja i bezbjednosti te otklone okolnosti koje pogoduju ili podstiču izvršenje nasilja. I ove mjere sudovi izriču više incidentno nego što je to uobičajena praksa.
Jedan od ključnih problema na koji godinama ukazuju ženske organizacije u Bosni i Hercegovini predstavlja činjenica da entitetski zakoni u BiH nisu harmonizovani, te se djelo porodičnog nasilja u Republici Srpskoj već dugi niz godina prepoznaje i kao krivično djelo i kao prekršaj, a u Federaciji Bosne i
Hercegovine samo kao krivično djelo. Neusklađena pravna regulativa omogućava institucijama različita tumačenja djela porodičnog nasilja, čime se umanjuje njihova odgovornost ne samo za procesuiranje nasilja i već i pružanje direktne pomoći i podrške ženama koje su preživjele nasilje.
Vjerujem da žena koja je preživjela nasilje u porodici u Ribniku ne zna mnogo od ovoga. Kao i to da nasilje nije niti može biti privatna stvar, te da policajci koji su joj ušli u avliju i tužilac koji je njenog nasilnog muža nakon saslušanja pustio na slobodu imaju dužnost da zaštite njen život. Na isti način i pod istim uslovima kao što imaju obavezu da štite život svake druge građanke i svakog drugog građanina Bosne i Hercegovine.
Prođe predizborna kampanja tokom koje niti jedna politička stranka koja se borila za glasove nije rekla niti riječi o ovome. Žene su glasale u nedjelju i vratile se kućama da i dalje čekaju zaštitu i vladavinu prava u kojoj su i one ljudi, i u kojoj njihovi životi vrijede više od zaštite patrijarhata i porodičnih vrijednosti koje to nisu.
Aleksandra Petrić
Banja Luka, 15. X 2014.


(manjine.ba)

Friday, November 14, 2014

Haris Jusufović: Možete šerovati i diviti se "mojoj hrabrosti", ali i vi treba da progovorite

Haris Jusufović nedavno je svojim blogom “Hoću istinu šta se desilo sa mojim komšijama Srbima u Sarajevu” izazvao lavinu rekacija i čitanja širom BiH, ali i regiona. Kada, kako i zašto je počeo da piše blog, o pristiglim reakcijama iz Banja Luke, Sarajeva kao i drugih gradova, o svojim pogledima na”tri istine u BiH” u intervjuu Frontalu Jusufović kaže…




Da li ste blog “Hoću istinu šta se desilo sa mojim komšijama Srbima u Sarajevu” napisali vjerujući da je on više potreban Srbima ili Bošnjacima?

Napisao sam ga prvenstveno mojim sugrađanima u Sarajevu. Bio sam tog jutra na protestu povodom obilježavanja godišnjice stradanja srpskih civila na Kazanima na kojem je bilo jedva desetak ljudi.Razgovor poslije sa gospođom Slobodankom Macanović, čiji su roditelji odvedeni i ubijeni na Kazanima 1993 godine ostavio je na mene dubok utisak. Ona i danas traga za tijelima svojih roditelja, a do sada je sahranila samo jednu kost svoje majke. Kada nam je rekla da su najvjerojatnije sahranjeni u nekoj sekundarnoj grobnici, ostao sam potpuno zatečen. Nikad mi nije ni napamet moglo pasti da u našem gradu postoje i takve grobnice.
Dok sam onako potresen pisao taj tekst, znao sam da želim na posredan način da se obratim i građanima RS-a. Hiljade ljudi u RS-u je oduševljeno pročitalo moju kratku priču i nadam se da su svjesni da sam želio da im bacim rukavicu. Ok, možete šerovati i diviti se "mojoj hrabrosti", ali i vi treba da progovorite:A gdje su vaše komšije?

Da li imate utisak da Sarajevo sve zločine prema srpskim civilima adresira prema Mušanu Topaloviću Caci ?

Da, to je tačno. Nesumnjivo je da Caco nosi najveću odgovornost za ratne zločine prema srpskim civilima u opkoljenom Sarajevu, ali on nije jedini. Postoji i nekoliko stratišta u drugim dijelovima grada, gdje su odvođeni srpski civili za vrijeme rata, koji nisu bili pod komandom i ingerencijama Cacine jedinice.
Ono što je zanimljivije je kako neki moji sugrađani tumače Mušana Topalovića Cacu. Svjesni su svega šta je činio, ali najlakše im je da to umotaju u celofan pod riječima "riječ je o odmetnutom nadrogiranom luđaku" ili "i heroj i zločinac". Neko je odlično primjetio Caco je za dio građana Sarajeva do podne heroj, a od podne ratni zločinac.

Kakve ste zaključke izvukli o komentairma ispod svog bloga i uopšteno da li je odjek u zajednici bio očekivan?

Komentari ispod mog bloga su bili uglavnom pozitivni, ali znate kako to bude sa komentarima, ubrzo su otišli u drugom pravcu, gdje ljudi počnu obimnim i dugačkim komentarima ubjeđivati jedni druge u svoje "istine" i voditi između sebe žestoke polemike. Neka se niko ne uvrijedi, ali nikad nisam volio da čitam takve kilometarske rasprave i smatram to gubljenjem vremena.
Odjek je bio u najmanju ruku kontradiktoran. Tekst je odmah prešao granice naše zemlje i jako dobro je primljen i u susjednim zemljama. Javilo mi se dosta ljudi da mi se zahvali i to mi je posebno drago. Desetak "bivših" Sarajlija potpuno različitog etničkog porijekla, koji su odavno na drugim kontinentima postali neki "novi" ljudi, su osjetili potrebu da mi mejlom ispričaju svoju nesretnu priču. Sve su završavale nažalost isto, odlaskom zauvijek iz Sarajeva i čitavog Balkana.
U Sarajevu, čast nekoliko izuzetaka, potpuni tajac. Srećem ljude koje poznajem godinama, ali oni to ne spominju. Gledam ih u oči i znam da su pročitali članak, ali neće da govore o tome. Osjećam da im je neugodno. Pravimo se blesavi i pričamo o vremenu. Ono što je neobično, nekoliko sarajevskih portala je kao iz topa prenosilo Puhala, Bursaća ili Trifunovića iz Banja Luke kada pišu o ratnim zločinima koje su počinili srpski ratni zločinci. Ali sada ne, iako je bila ogromna čitanost na Buci i Frontu slobode. Pretpostavljam da članak, koji sam napisao, nije zadovoljio visoke kriterije pojedinih sarajevskih portala, ne vjerujem da je riječ o licemjerju.

Odakle dolazi vaša potrebna da javno pišete o svojim unutrašnjim promišljanjima?

Godinama pratim politička dešavanja u BiH i regionu. Prije 2-3 godine otkrio sam društvenu mrežu tviter i forma od samo 140 karaktera je sjajna stvar. Nema puno mudrovanja i balansiranja u tako malo riječi koje mogu stati u jedan tvit. Tu sam često znao da iznosim svoja razmišljanja i stavove. Pa su me drugari sa tvitera počeli nagovarati još davno da počnem da pišem, što sam ja naravno glatko odbio smatrajući prosto da ne znam pisati dovoljno dobro i da ću se obrukati.
A onda prije mjesec dana sam se predomislio i počeo da pišem ono što mislim i smatram da je ispravno u nešto dužoj formi. Zafalilo mi karaktera. Razočaran sam i kako većina ovdašnjih medija površno i pristrasno pristupa nekim važnim temama u svijetu i kod nas. Mišljenja su uniformna i teško je čuti drugačije mišljenje. Međutim, poruka na tviteru je drugačija. Tu sam našao ljude koji dijele moje stavove i svjetonazore. Iako nas je svega 2-3% u BiH, i u regionu, mi postojimo. Živimo u različitim zemljama ili entitetima, ali se jako dobro slažemo i razumijemo. Davno smo prevazišli sve barijere koje su nam naše političke i društvene elite nametnule i mi sa velikim zadovoljstvom te zabrinute "mesije" koje danonoćno bdiju nad našim ubogim nacijama, odlično i politički nekorektno zajebavamo.

Po vama koliko možemo vjerovati današnjoj interpretaciji rata u BiH?

Mislite, koliko možemo vjerovati tri različite današnje interpretacije rata u BiH? To su "svete i apsolutne" istine, koje se ne smiju uopće dovoditi u pitanje. Sve je jasno i sve je rečeno još prije 20 godina. "Naša" istina je jedina tačna, a druge "dvije" su potpuno izmišljene i pune manipulacija. To je nešto kao stav Crkve iz Srednjeg vijeka: "Zemlja je ravna ploha i nema dalje rasprave. Ko god ospori ovu tezu ide na lomaču".
Šalu na stranu, ne možemo vjerovati niti jednoj od te tri "istine". Tek kada to shvatimo, možemo početi sa istinskim pomirenjem u Bosni i Hercegovini. I naravno, prije svega, neophodno je suočavanje sa ratnim zločinima počinjenim u "naše" ime.
I da napomenem to je onih 2-3% ljudi u našoj zemlji odavno shvatilo. To su oni što uživaju u 140 karaktera da prave istinski cirkus od naše tri "istine" u BiH, ali i šire.

Da li je kolektivno prihvaćena pozicija Bošnjaka u ulozi žrtve dobra i/ili potrebna?

Viktimizacija Bošnjaka je godinama sredstvo manipulacije korumpiranih bošnjačkih elita koje nemaju ni znanja, ni hrabrosti da izvedu svoj narod iz tog začaranog kruga. Mnogo je lakše oplakivati sebe i svoju žrtvu, nego krenuti putem progresa i pomirenja u regionu. Ali ta "uloga žrtve" nije sama od sebe došla. Ona je posljedica negiranja genocida u Srebrenici, opsade Sarajeva i masovne grobnice Tomašica od strane i vlasti Republike Srpske i njenih građana. Taj muk iz RS-a, nijedna riječ sućuti za stradale komšije, pokušaj relativizacije broja žrtava je nešto što najviše boli Bošnjake u BiH. I sve dok građani RS-a se ne suoče sa zločinima počinjenim u njihovo ime, ni Bošnjaci ni Srbi neće naći smiraj. Sve dok hiljade građana Prijedora i srpske i bošnjačke nacionalnosti ne izađu zajedno na dan obilježavanja stradanja Bošnjaka u masovnoj grobnici Tomašica, najvećoj na Balkanu, sve dok zajedno i jedni i drugi ne zapale svijeću, pognu glave i odaju počast nevino stradalim civilima, ova zemlja, a i RS sama neće moći naprijed.
autor: Senka Ćopić
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...