Irfan Horozović: Obična budalaština

SVAK’ SVOJE ZNA

Znano je da nas ima svakakvih. Neobična je ta uzrečica i u raznoraznim je situacijama možemo čuti. Ona je uglavnom objašnjenje, ali ponekad i opravdanje. Takvi kakvi jesmo srećemo se svuda. I naizgled smo ponešto drukčiji nego u svom kućnom prostoru, bar se nesvjesno trudimo. I zbog sebe i zbog onih koje sretnemo. Bezazleni je to prilog nekom zacijelo boljem svijetu.

Osim šetnji i posjeta, svi imamo i neko svoje mjesto. Za odmor i razgovore. Često je to sasvim blizu kuće, u maloj gostionici u četvrti s nekoliko stolova i nešto malo više stalnih gostiju. Koliko ih je samo takvih u gradu. Za mnoge je od posjetilaca to zapravo teatar, mali, priručni, ali sasvim dovoljan da saznaju što na dunjaluku ima novo i razmijene svoje misli o tome.

Neki sjede i šute uz svoju kahvu ili čaj. Dovoljno im je to što su među ljudima. Drugi čitaju novine. Brzo, nervozno, kao da jedva čekaju da ih predaju dalje. Nema komentara, jer među vijestima nema ništa što nije bilo jučer i čak i prije. U gradu moje mladosti bilo je nekoliko takvih mjesta. Jedno se zvalo SVAK SVOJE ZNA. Svima se ime dopadalo, iako je svak’ o njem’ imao svoje mišljenje. Dok razmišljam o tome, vidim, više nego očigledno, kako stari Moler dijeli moje mišljenje o teatru, jer ulazi kao vihor poput prvaka drame i sprema se da unese malo dramske situacije. Zastane na sredini, s osmijehom fiksira sve društvo, naročito trojicu za jednim stolom i pritom ih dvosmisleno pozdravlja rukom.

-          Šta sam rekao!?

I izgubi se iza vrata toaleta. Ko zna šta je mislio?! Možda oni znaju, iako ne izgledaju baš sretni zbog toga. Najednom je svak’ u tom malom prizorištu glumac. S većom ili manjom ulogom, kako to već ide. Konobarica (ili konobar) je tu i inspicijent i sufler. Hoćeš-nećeš, sve se replike vezuju uz nju. Onaj koji šuti i sjedi zadubljen u svoje misli također. Persona muta.

Svi su zašutjeli. I onaj što je čitao, odložio je novine i zagledao se u vrata iza kojih je iščeznuo Moler. Čekaju šta će se dogoditi. A ulazak je zaista tako nešto i obećavao. Međutim, kad se ponovno pojavio krenuo je ka pultu, sjeo na visoku stolicu i prošaptao nešto konobarici. Uznemiriše se ona trojica što su očekivali da će sjesti s njima. Nisu znali šta da učine.

-          Neka, neka, nemam vremena. Samo ću jednu i idem dalje - pokušavao je objasniti.

Kretnjama su ga zvali za sto i poluglasno nešto objašnjavali, ali je on izgledao posve ravnodušan.

-          Govorio sam vam ja, ali vi ste pokupili svu pamet i eto ti ga na. Što tražio, to dobio...

Izgledalo je zaista neobično. Pogotovo što većina nije znala o čemu je riječ. Osim konobarice. Čudno se smiješila i iz tog smiješka ništa nisi mogao zaključiti. Moler uze svoje piće, sagleda ga sa svih strana, a onda spusti. Prvo je htio zapaliti cigaretu. Zatim se zagleda u neku tačku na zidu. Tišina je plazila po zidu i po podu. Svi su očekivali da će se razgovor nastaviti i da će napokon i oni saznati šta se zapravo dogodilo. Moler proguta jedan gutljaj, ne spuštajući čašu, zatvori oči i zamisli se, kao degustator. Dugo je to, dugo trajalo.

Nakon tog dugog uvoda otvori oči i strusi ono što je ostalo u čašici, ugasi cigaretu u pepeljari, spusti svoje duge noge s visoke stolice i hitro krenu prema vratima, ne gledajući ni lijevo ni desno. Izgledalo je da se zaista žuri. Iščeznuo je iza vrata poput priviđenja.

Svi su se nekako pribirali poslije tog događaja. Kao da su zaboravili šta su prije činili i o čemu su razgovarali. Tako je očekivana predstava završena i prije nego što je počela. Svi su počeli dozivati konobaricu, željeli su nešto pojesti ili zameziti ili...

Tako je išla od stola do stola i za svakim nešto govorila. Naravno, objašnjavala je šta se dogodilo. Kad stiže do mene, nisam se libio da je upitam:

-          Šta je to bilo?

-          Ništa. Obična budalaština.

Valjda je tako svakome rekla.

Neka čudna šutnja nadvila se opet nad stolovima. Kao da se ono o čemu nije bilo govora istopilo u sjenama i potonulo u muk. Po licima se moglo zaključiti da to naizgled nikog više ne zanima. Osim one trojice. Oni se užurbano pokupiše, razmjenjujući kratke rečenice i poglede, ostaviše zgužvani novac na stolu te požuriše za Molerom, nadajući se da će ga stići, iako je to bilo vrlo upitno.

Zaista nas ima svakakvih, pomislih. Zato se iščekivanje pretvara u zbivanje.

Irfan Horozović

(Stav 39)