Eliezer PAPO: DOK JEDNOM NE SMRKNE, DRUGOM NE SVANE

Kad sam prije pet-šest godina dobio mjesto vanrednog profesora na Univerzitetu Ben-Gurion u Negevu, desilo se da sam od naučnih radnika iz humanističkih i društvenih nauka, koji su te godine dobili zvanje vanrednih profesora, jedino ja pozvan da učestvujem u nekoj radionici o akademskom menadžmentu. Na radionici je učestvovalo i četrnaest friško regrutovanih ili unaprijeđenih vanrednih profesora iz egzaktnih nauka. Ovu blagu diskrepanciju uprava Univerziteta obrazložila je činjenicom da je radionica za profesore na humanističkim naukama irelevantna, jer oni zadugo neće biti u prilici da rukovode timskim radom. Za mlade istraživače iz egzaktnih nauka radionica bi se mogla pokazati korisnom, jer oni od početka karijere upravljaju laboratorijama i istraživačkim timovima. Što se mene tiče, glasilo je objašnjenje predsjednice Univerziteta, budući da sam bio zamjenik direktora Centra za ladino kulturu “Moše David Gaon”, takva radionica mogla bi samo da mi pomogne u obavljanju svakodnevnih dužnosti. Jest da mi se, tada, išlo na tu radionicu taman k’o Francu Ferdinandu u Sarajevo, ali, što bi rekao moj prijatelj Atko Buljugić, “kad si čekić: tuci, kad si ekser: šuti”, tako se i ja povinovah ukazanoj mi vremeproždirateljnoj časti i krenuh na radionicu k’o ovca u klaonicu.

Na moje prijatno iznenađenje, ispostavi se em da radionicu vodi Slovenac (koje još doživljavam nekako kao polunaše, za razliku od, recimo, Makedonaca, koji su mi naši i po), em da je ona samo pođonjeni ili u pogon stavljeni dobri stari Erik Bern. Svaki psihološki mehanizam o kome je govorio drug Slovenac bio je preuzet iz Bemove transakcione analize, izložene u njegovim djelima ‘Koju igru igraš’ i ‘Šta kažeš poslije zdravo’. Slovenca nam je predstavio neki izraelski naučnik za kojeg se kasnije ispostavilo da mu je od istraživanja mnogo draže da prodaje Slovenčeve radionice izraelskim univerzitetima. Otkako mi se “ukazala” prava priroda njihovih odnosa, nisam mogao da prestanem da ih vidim kao Roma i mečku. Do kraja radionice pratila me je ta metafora.

No, da se vratimo na početak radionice, kad smo se po američko-radioničkoj normi predstavljali (Hi my name is Jack, and I have a managment problem), i ja rekoh ko sam i čime se bavim. Naš mečkovodac me, ni pet ni šest, upita šta ću ja na radionici kad ne vodim laboratoriju. Iste sekunde sam, po balkanskom obrascu, odlučio da zadnji odem s radionice koja je sad nekako dobila smisla. Jest da mi se nije dolazilo, ali sad ću ti sjediti ovdje za inat, dok ti ne izađem na nos. Odgovorih mu šta mu odgovorih, dok sam u sebi brojao do milion i po da se smirim i ne likvidiram k’o Gavro Franciku. Na pauzi se mečkovodac i ja nađosmo rame uz rame u redu pred trafikom. S obzirom na to da prvi put, očigledno, nisam bio dovoljno drzak, on nastavi u istom tonu:

- Kako se snalaziš, je li ti teško da pratiš?

- Što bi mi bilo teško da pratim dobrog starog Berna?! Dosad još nisam čuo ovdje ništa što nisam znao prije dvadeset godina, a sve skupa je formulisano još dobrih par decenija prije nego što sam počeo da se zanimam za transakcionu analizu.

Iz mečkovočevog crvenog lica bilo mi je jasno da sam sad pogodio ton. Sad je njemu bilo nelagodno. On odluči da nastavi drsko:

- Je li vi humanisti stvarno imate osjećaj da se bavite naukom? - upita me.

-Ova radionica, čija si provodadžika, je li ona naučna ili “nako beze”?

-Naučna, naravno!

-Pa je li ona zasnovana na mišljenju nekog mišosecesioniste (pežorativ uobičajen među humanističarima čiji je cilj da svedu istraživanje u egzaktnim naukama na puko tranžiranje miševa) ili, gluvo bilo, nekog informatičara?

- Nisam htio da te uvrijedim, mi jednostavno vas nekako ne doživljavamo kao naučnike.

- Ni nama nije jasno gdje kod vas prestaje proizvodnja i usavršavanje proizvoda, a gdje počinje nauka.

Sagovornik se zacrvenio kao paprika, što je mene skoro pa dovelo do metafizičkog orgazma.

- Kako misliš proizvodnja?

- Pa nećeš se, valjda, stvarno drznuti da porediš Šolemova otkrića o kabali, Bahtinova o mehanizmima narodne kulture, Saidova o načinima funkcionisanja neokolonijalizma s vašim patentima koji unapređuju prošlogodišnju verziju solarnog kolektora, “lijeka” od bilo čega ili nekog trećeg proizvoda.

Ne vjerujem da sam svoga sagovornika ičemu podučio. Bio sam previše konfrontaciono raspoložen da bi to bilo moguće, ali, ako ništa, naučio sam nešto o sebi, a možda i o ljudskoj prirodi. Mišljenje je kontekstualna kategorija. Sam sa sobom ja ne mislim pola od onoga što sam rekao narcisoidnom i nevaspitanom mečkovocu, ali, kad mi je postalo jasno da on stvarno misli ono što trkelja, i ja sam odmah počeo da “mislim” u paralelnim binarnim kategorijama: dok jednom ne smrkne, drugom ne svane, ili ste vi nauka ili mi. Svaka sličnost s binarnim bošnjačko-srpskim međusobnim odnosima, i odnosima svake od ovih dviju grupa prema predmetu vlastite državolatrije/entitetolatrije (Bosna i Hercegovina / Jugoslavija / Republika Srpska), namjerna je i, srećom, očigledna.

Eliezer PAPO 

(Sarajlija koji više od dvije decenije živi u Izraelu. Profesor je na Ben-Gurion Univerzitetu u Beershebi, direktor Centra za ladino kulturu "Moshe-David Gaon", te je nerezidentni rabin za Bosnu i Hercegovinu.)