Monday, January 23, 2017

Nikola Bertolino: Ahimsa

Jednom davno, kao dečak, naišao sam u nekoj Nazorovoj pesmi na reč ahimsa. Zaintrigiran njenom neobičnošću, posegnuo sam za enciklopedijskim rečnikom da joj otkrijem značenje. Bio sam oduševljen što me je ta reč uvela u neke od tajni daleke i zagonetne Indije. Reč je govorila o nenasilju, a naročito, o nastojanju da se čuva i ne ugrožava bilo koji oblik života. Bilo mi je zabavno i smešno zamišljati đainističkog monaha kako pomno čisti ispred sebe put kojim se kreće, da ne bi slučajno zgazio nekog mrava ili drugo sićušno stvorenje. Da li taj čudnovati čovek - pitao sam se - i ne pokušava ubijati buve, ili komarce, koji ga bezdušno grizu? Ja sam tu gamad nemilice tamanio. Ubijao sam ih gde god su me nalazili i ma kako se zvali, uši ili vaške, čimavice ili stenice, pa i neke pauke koji su mi se činili otrovnima. Smatrao sam to samoodbranom. Ali gazio sam i gnječio i ona bića koja me nisu mučila ili bilo čime ugrožavala, već sam ih se gadio videći ih kao stvorenja mraka i truleži — stonoge, gusenice, gliste, žohare ili maštrapane, to jest bubašvabe. Bilo mi je jasno da se u perspektivi indijskih svetonazora ne bih mogao nadati oslobođenju od tereta ovozemaljske egzistencije, jer to nisam zasluživao.
No uprkos tome, smatrao sam sebe miroljubivim. Voleo sam životinje, naročito one bliske čoveku. To me ipak nije sprečavalo da u vreme dok sam s porodicom živeo na selu ponekad uradim ono za šta moja teta, kuvarica, nije imala snage ni volje — da zakoljem kokošku ili ćurku. Posle okrutnog čina, posmatrao sam telo obezglavljene ptice kako se trza i koprca na okrvavljenom tlu. Ćurkin vrat ponekad je bio tako tvrd da sam se morao namučiti pri višestrukim bezuspešnim pokušajima da ga prerežem. To je jednom ili dvaput imalo kao posledicu da neke od sledećih noći sanjam kako koljem pticu, koljem, koljem, i nikako ne mogu da je zakoljem, pa bih se budio gubeći dah, kao da me pritiska teret počinjenog zločina.
Ali umirivao sam sebe mišlju da sam samo obavljao povereni mi posao, potreban da bismo mogli preživeti.
Međutim, mnogo godina kasnije, kod jednog mog rođaka u kući na periferiji grada, ugledao sam predmet koji me je silno zainteresovao — vazdušnu pušku. Uzeo sam je, dugo je razgledao, i nisam mogao odoleti želji daje upotrebim. Izašao sam u baštu iza kuće i počeo tražiti metu po okolnim stablima. Ugledao sam je, nanišanio i opalio. Nisam verovao da ću pogoditi, ali pogodio sam, i zatim ugledao malu živu grudvu od mesa i perja kako pada kroz granje, da bi posle dva-tri trzaja krilima ostala na zemlji, nepomična.
Ubio sam vrapca.
Vrapci su mi uvek bili simpatične ptičice i bilo mi je zadooljstvo da ih posmatram kako skakuću po tlu tražeći nevidljiva zrna hrane, kako u krošnjama preleću s grane na granu, kako se, beskrajno uživajući, kupaju u prašini. Kad sam vidio tu ljupku pticu koju sam ja ubio, kad sam njeno još toplo telašce uzeo gledao ga na svom ispruženom dlanu kao da je na odru, upitao sam
se, zgrožen nad samim sobom — šta sam to učinio? Zašto? Ne zbog nekakve samoodbrane, ni zbog hrane, već jedino da bih ne razmišljajući zadovoljio jedan svoj trenutni besmisleni hir.
Bio je to trenutak kad sam se osetio ubicom.
Bio je to, takođe, trenutak koji sam doživeo kao opomenu — opomenu da nikad više ne uzmem u ruke nešto što može oduzeti život bilo kom živom stvoru. Ne samo životinji. Nego i čoveku.
Tek tada sam shvatio šta znači reč ahimsa.

Nikola Bertolino

No comments:

Post a Comment

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...