Sunday, December 24, 2017

Ljubodrag Stojadinović : Heroj u Kremlju

Foto: Slavica Miletic
Bio je to susret dva velikana, jer da nisu takvi, zašto bi se uopšte sretali? Mada nas je ipak nadahnuo rodoljubivi zanos: ovaj naš je veći! Viši, bar za glavu i po, i koji prst pride. Ostavlja utisak, ulaguje se domaćinu, ali umereno, zahvaljuje onoliko, govori ruski kao da je odrastao na Arbatu.
Da li se ja to, u neku ruku, šegačim sa vizuelnim efektima istorijskog susreta Putina i Vučića? U neku ruku da, takva mi je narav, mada događaj iziskuje ozbiljnost, iako je naglašeno osećanje obostranog prijateljstva već određeno opštim mestima u protokolu. Taj kastinski izum, protokol, određuje položaj svakome smrtniku, jer mu tamo nema pristupa, a naročito besmrtniku, koji samom svojom čarobnom pojavom ispisuje opasne stranice istorije.
Bio je to susret provincijalne snishodljivosti i imperijalne ravnodušnosti. Onoliko koliko je razmetljiv u svom dvorištu, toliko je Vučić skrušen kao gost. Uglavnom, nije bilo nasrtljivog ljubljenja, to je Putin (protokolom) iskorenio odmah pošto ga je Nikolić omazao vlažnim cmakanjima, najmanje pet puta po tri puta, pre one kišne parade pobede u Beogradu, a naročito na ispraćaju.
Vučić je prihvatio ispruženu ruku, klimnuo glavom, i to je bilo sasvim pristojno. Putin nije sklon da sa gostima deli preteranu ljubaznost, on svoju apsolutnu moć već godinama nosi kao deo snage svoje države, i uglavnom mu je svejedno s kim razgovara.
Zahvaljivanje Putinu i Rusiji, bilo je na nivou snebivanja siromašnog gosta iz malog mesta, koji se ipak čudi kako je baš njega zapalo da na „najvišem nivou“ sedi u zlatnom Kremlju. Prvo za veto Rusije u UN, kojim je sprečeno da Srbija dobije dangu genocidnog naroda. Kao da jedna rezolucija može da promeni bit stvari, ili da odredi sve nas kao počinioce zločina. Distribucija zlodela na narod moguća je samo onda ako pristanemo da se poistovetimo sa zlikovcima i njihovom sudbinom. Osobenom vrstom političke amnezije, Vučić amnestira sebe od svega što ga vezuje za vrlo mračni deo njegove prošlosti, ali ne i „narod“, koji od najteže hipoteke brani Putinom.
Zanimljiva je zahvalnost Putinu na poklonima u oružju, velikodušnost koja nam omogućuje vojnu neutralnost. Ova protivrečnost razrešava se u odnosu prema donatoru: neutralnost prema svima, naklonost darodavcu, iako je poklon faličan, polovan, istrošen i skupo nas košta. Politička i vojna neutralnost je nedostižna iluzija za državu bez granica, pa je ona odmah i negirana, jer će njene nesolidne varijacije tek biti razrešavane u mučnim dijalozima sa Haradinajem.
Vučić je tronuto saopštio Vladimiru Vladimiroviču da „ ponosni srpski narod nikada nije i neće uvoditi sankcije Rusiji“. Kao da teška pitanja izolacije, embarga, sanitarnog kordona ili sankcija proizlaze iz neposrednog odnosa među narodima. U ovakvim i sličnim razgovorima, „narod“ , kao krajnje fluidni, neodredivi i nepostojeći politički činilac, upotrebljen je kao moneta poistovećivanja autoritarnih lidera sa društvom. Kad ti kažem ja, to je taman kao da ti je rekao narod: nema sankcija, brale.
Sklopljeni su neki važni ugovori. Koliko su dobri za nas, saznaćemo za nekoliko godina. Ovde još stoje zavarene dve cevi za „Južni tok“, a najveći dnevni list u Srbiji osvanuo je sa skoro nestvarnim naslovom: „Putin pozvao Srbiju da bude deo Turskog toka“. Rekao je: „Želimo stabilni Balkan. Srbija može da postane važna karika u transportu gasa“. Turski tok deo je zajedničkog atavizma, nije ni izbivao iz srpskih žila u prošlosti. Ali ovo je poslovna najava mirnog Balkana, bar zbog transporta gasa. Da li su to bili lozinka i smisao ove ambiciozne turneje?
Bilo bi dobro zaviriti u zonu razgovora koji se odvijao „u četiri oka“, licem u bratsko lice. Znaš šta maljčik, ovo što smo rekli pred novinarima, to je za njih, da tupe svoje plajvaze, a sad slušaj šta baćuška ima tebi da kaže. Tako nekako, ili možda sasvim drugačije.
Kad sve prođe, i vrati se u svoj Happy, Vučić će u višesatnoj ispovesti Mariću, na primer, kazati kako su ti razgovori bili teški. Izuzetno teški. Možda najteži koje je imao, a imao je toga ihaj! Ali, on sa tim nije imao problema, nije dao na sebe, nije dao na državu, jer niko, pa ni Putin ne može da ponižava Srbiju.
Ali, o čemu se radi? Ipak se o nekim stvarima ne govori javno. O podjednakoj bliskosti sa silama koje su sve udaljenije. Šta će biti sa ruskim centrom u Nišu? Šta to Srbija radi sa Alijansom, izvodi vežbe sa trupama i štabovima obe strane, ponekad u isto vreme. Kakva je cena za primicanje Uniji, šta je sa evroazijskim savezom? Šta od rashodovanog ruskog naoružanja još treba Vojsci Srbije, i važe li za nju još oni NATO standardi iz Tadićevog doba? Konačno, gde zaista ide Srbija, zna li to uopšte njen predsednik! Zna li šta će se događati kad se neizbežna odluka donese?
Neke od protokolarnih i tajnih tema svakako su u sferi političke trivijalizacije i mitskog folklora. Stereotipa o „pravoslavnoj braći“ i bezuslovnoj viševekovnoj ljubavi nije bilo ni na marginama. Politički interesi ne poznaju emocije, srpski deo Balkana za Rusiju je deo prostora a ne pitanje ljubavi. Rusija neće rešavati naše probleme, ali će možda pružiti pomoć, ne u skladu sa svojim, nego sa našim moćima.
Režimski javni servis, uporno i ponizno malajući i krečeći Vučićev postament, pokušao je da izdašno isprati susret u Moskvi. Da uz apsolutnu glorifikaciju predsednika prikaže njegovu posetu kao posebno dostignuće, nezadrživi lični uspon, pa skoro i herojski podvig. On na ravnoj nozi, na njegovom jeziku razgovara sa jednim Putinom i dobija sve što poželi.
Iste večeri mi se javio dalji rođak iz Niša, čije su impresije predsednikom beskrajne: „’El si vido, kačamak ti neslan ’bem, ovaj naš sa svakoga gde putuje razgovara na domaći jezik. Pa se ti još zajebavaj!“
Rekoh mu da više neću, i da sam lično zadivljen.
Ne zna se još kako i o čemu je Dačić razgovao sa Lavrovim. Nema vesti da je bilo šta popio, niti da je pevao. Bilo bi razumno da mu je Vučić zabranio da zine, jedna budala manje u delegaciji.
Peščanik.net, 21.12.2017.

No comments:

Post a Comment

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...