Tuesday, December 05, 2017

Tamara Nikčević : Srđan Milošević – intervju (2)


nastavak...
Šta je bio najveći neuspjeh Kraljevine SHS, odnosno prve Jugoslavije?
Kao politički sistem, takozvana prva Jugoslavija doživela je nesumnjivo veliki neuspeh već i zbog inicijalne greške zvane Vidovdanski ustav (1921.): umesto kvalifikovanom, kako je to predviđao sporazum, ustav Kraljevine SHS donesen je prostom većinom. To je bilo i stvarno izvorište, ali i simbolička paradigma ključnih problema te države: odsustvo istinskog sporazuma. Već na prvom koraku ustanovljen je, dakle, poguban princip da će, ukoliko nešto ne može biti sprovedeno po zamislima srpske elite, ona to sama sprovesti mimo ili bez ikakvog dogovora. Pokazalo se da je ta računica bila rđava, budući da je odbojno delovala čak i na pristalice ujedinjenja; istovremeno, davala je argumente protivnicima, među kojima je bilo i zadrtih šovinista, kojima nijedna Jugoslavija nije bila po volji.
Kraljevina Jugoslavija je, sa druge strane, više nego ikada do tada učinila sve narode koji su se u njoj našli subjektima istorije. Možda se to ponajviše osetilo u Sloveniji. Pored toga, u toj se zajednici i nezadovoljstvo moglo lakše artikulisati nego u Austro-Ugarskoj ili u Osmanskom carstvu. Najzad, bilo je primera uzleta u kulturi. Pozitivna tendencija o kojoj govorim redukovana je unutrašnjim neslaganjima i neuspesima države.
Istoričar Husnija Kamberović opisao je način na koji su tri bosanskohercegovačka naroda – Srbi, Hvati i Muslimani – 1918. ušli u Kraljevinu SHS. Tadašnji reisu-l-ulema Džemaludin ef. Čaušević je još 1917. prilikom susreta sa dr. Antonom Korošecom podržao stvaranje jugoslovenske države, iako je muslimanska politička elita krajem Prvog svjetskog rata bila prilično dezorijentisana. “Radite šta znate, ja ću podržati svaki rad koji će našem narodu donijeti slobodu”, kaže reis Čaušević dr. Korošecu. ”Dosta mi je naše, turske i njemačke vlade!” Isto su uradili i hrvatska elita i Katolička crkva u BiH, ali i sarajevski mitropolit Evgenije Letica.
Nakon ulaska srpske vojske u BiH početkom novembra 1918. tadašnja muslimanska elita je, kaže Kamberović, u prostorijama Oficirskog doma u Sarajevu organizovala ogromnu svečanost. I u Hrvatskoj je, kao što znamo, na sličan način dočekana srpska vojska. Kada su narodi koji su ušli u Kraljevinu SHS počeli da se razočaravaju, kada su shvatili da zajednica u koju su ušli nije ono što su očekivali? Srbija je anektirala svoju ratnu saveznicu Crnu Goru, pa su crnogorski “zelenaši”, nedugo nakon Podgoričke skupštine (26. novembra 1918) organizovali takozvani Božićni ustanak (6. januara 1919). Kada su reagovali ostali narodi? Nakon Vidovdanskog ustava ili…?
Kraljevina SHS stvorena je u izrazito haotičnom kontekstu. Ako pogledamo situaciju pre 1914, pre izbijanja Prvog svetskog rata, perspektiva jugoslovenske države nije bila ni na dalekom horizontu. Ipak, 1918. ona postaje realnost i to u vreme kada kod tih naroda nije ni bilo moguće precizno proveriti vernost i naklonost jugoslovenskoj ideji. Zato kao relevantne uzimamo izjave reisu-l-uleme, srpskog mitropolita ili visokih zvaničnika Katoličke crkve u Bosni i Hercegovini, koji su, da se razumemo, zaista važne političke ličnosti.
Nema sumnje da je, pored pragmatizma i osećaja za realnost, ali i straha da se toj realnosti suprotstavi, nastanak prve države Južnih Slovena pratio entuzijazam, idealizam, koji kreće da se kruni čim su ti narodi vlast karađorđevićevske monarhije počeli da doživljavaju kao puku smenu gospodara, a ne kao izraz očekivano većih političkih sloboda i političke subjektivnosti. Za takav stav bilo je i previše povoda, ali je problem uvek što se veoma lako ode na suprotnu stranu, u opaki nacionalizam, koji nije razlikovao sugrađane srpske narodnosti od režima u Beogradu.
Kada je nezadovoljstvo kulminiralo? Da li je ubistvo Stjepana Radića u Skupštini Kraljevine SHS 1928. konačno razbilo svaku iluziju o karađorđevićevskoj Jugoslaviji?
Mislim da je to nesumnjivo bio veoma važan trenutak ne samo sa stanovišta srpsko-hrvatskih odnosa, nego i uopšte. Međutim, Kraljevina Jugoslavija ipak je nastavila da postoji i posle hitaca Puniše Račića u Saveznoj skupštini 1928., iako pod nedvosmisleno težim političkim okolnostima, za koje se rešenje tražilo u monarhodiktaturi. Ponekad se kao svojevrsni dokaz dubinskog projugoslovenskog opredeljenja Aleksandra Karađorđevića navodi gotovo aforistička ocena britanskog poslanika u Beogradu da u Jugoslaviji postoje samo dva iskrena Jugoslovena: kralj Aleksandar i britanski poslanik. No, diktatura nije bila najsrećni način da se demonstrira to opredeljenje, naprotiv. Kompromis buržoazija o preuređenju zemlje, koji je takođe bio vrsta majorizacije, napravljen je 1939.
Govorite o sporazumu Cvetković-Maček?
Tako je. Ovog puta dogovor su sklopili srpsko i hrvatsko političko rukovodstvo, koje nije previše vodilo računa o ostalima narodima unutar jugoslovenske države, koji uostalom, osim Slovenaca, nisu ni bili priznati. Bila je to žalosna potvrda da je Jugoslavija, od ideala, postala tvorevina zasnovana na odnosu snaga najjačih faktora – Srba i Hrvata.
Uprkos nezadovoljstvu, prva Jugoslavija ipak se održala sve do 1941, kada je nestala u ratnom vihoru. Nema sumnje da je ta država poprilično razočarala bosanske Muslimane, čije je nacionalno pitanje, baš kao i crnogorsko i makedonsko, zanemarila kao da nije ni postojalo. Sa druge strane, Kraljevina Jugoslavija nije imala ni približno dovoljan period na raspolaganju da bi mogla da izvrši integraciju u bilo kojem pravcu, naročito kada se ima u vidu da je od početka zauzeti pravac bio zapravo put u bespuće.
Pomenuli ste odnos srpske elite prema Crnoj Gori… Nikola Pašić je 1916. rekao da se ne sme dozvoliti da se na Solunskom frontu pojave “dva srpska barjaka”, što potvrđuje jasnu orijentaciju srpske elite da se, posle prisajedinjenja Srbiji, Crnoj Gori poništi državnost. Pa, dobro, i Srbija gubi svoju državnost, utapa je u Kraljevinu Jugoslaviju, govorilo se tada, iako to tumačenje namerno ignoriše činjenicu da, ulaskom u Kraljevinu SHS, državnost Srbije ne samo da nije poništena niti osporena nego da je zapravo proširena na ostale delove zemlje. Nije slučajno da se u Srbiji u to vreme o Jugoslaviji govorilo kao o “našoj proširenoj otadžbini”, o “našim novim krajevima” i slično.
Zašto?
Srbija je zadržala, ali i novoj zajednici “darivala” svoju dinastiju Karađorđević, kao i dominaciju beogradskih političkih elita. Pored toga, nova država bila je veoma centralizovana – o svemu se odlučivalo na nivou centralnih ministarstava. Naravno, veoma važnu ulogu odigrala je represija, nasilje, koje ostali narodi zaista nisu očekivali. Sve to je promenilo njihov pogled na Srbiju: iako je 1918. bila viđena kao oslobodilac, umesto očekivanog “bratskog” odnosa, zahvaljujući represivnom aparatu, iz Srbije je stiglo dosta osiono “uvođenje reda” i disciplinovanje ostalih naroda u Jugoslaviji.
Jasno je da ni prva, a ni druga Jugoslavija nisu bile demokratske zemlje ni na način blizak ondašnjim shvatanjima, a još manje na način na koji mi danas razumemo liberalnu demokratiju. Uostalom, 6. januara 1929. kralj Aleksandar Karađorđević raspustio je parlament, ukinuo sve političke stranke, zabranio rad sindikata, zabranio političke skupove, pojačao represiju… Diktatura je, dakle, uvedena deset godina nakon formiranja Kraljevine SHS.
Sve u svemu, u prvoj Jugoslaviji vladajuća politička klasa nije pronašla mehanizme za rešavanje gorućih pitanja u politici i društvu. Postojala je politička koncepcija – integralno jugoslovenstvo, krnji parlamentarizam, a potom monarhodiktatura.
Šta je u Kraljevini Jugoslaviji značio koncept integralnog jugoslovenstva?
Integralno jugoslovenstvo je posle 1929. postalo projekat represivnog režima, nepopularnog u svojoj nesposobnosti da ostvari uspehe na bilo kojem, naročito na socijalno-ekonomskom polju; kao takvo, ono je bilo puka ideološka mantra vladajuće klike, pri čemu bi bilo nepravedno da makar u polurečenici ne pomenemo one istinske Jugoslovene, kakvih je svakako bilo.
U kojoj mjeri je u SFRJ jugoslovenstvo bilo u stanju da zamijeni nacionalne identitete?
Suština rešenja nacionalnog pitanja u drugoj Jugoslaviji bila je u tome što je ta država omogućila da svi identiteti slobodno postoje – i partikularni, etno-nacionalni, ali i jugoslovenski kao vrsta nadetičkog, nacionalnog, odnosno isključivo građanskog identiteta, što je bilo suprotnost integralizmu međuratne epohe. U socijalističkoj Jugoslaviji bilo je moguće smatrati sebe Jugoslovenom, bez ikakve uže identifikacije, ali je bilo moguće i izjašnjavati se kao Musliman (kako se tada govorilo), Srbin, Crnogorac, Albanac… Najzad, mogli ste istovremeno imati i uži etnički i građanski jugoslovenski identitet. Nijedna identifikacija nije bila delegitimisana ili dekretirana, što je predstavljalo veliku prednost SFRJ u odnosu na prvu Jugoslaviju.
Zanimljivo je da je u trenutku kada su unutar Jugoslavije nacionalni identiteti politički priznati i kada više nije bilo moguće legitimno ih osporavati, polako počinjala da raste jugoslovenska identifikacija. Od popisa 1971. do popisa 1981. broj Jugoslovena porastao je čak četiri puta. Iako sam nesklon spekulativnim konstrukcijama, zamislimo, ipak, da je Jugoslavija dobila šansu još pedeset godina.
Šta je sve doprinijelo porastu broja građana koji su se u SFRJ izjašnjavali kao Jugosloveni?
Pojačano strujanje između republika – povećavao se broj takozvanih mešovitih brakova, rasla je svest o ugledu zemlje u međunarodnim razmerama, na neki način postalo je moderno osećati se i izjašnjavati kao Jugosloven. Naročito među urbanim stanovništvom. Zašto? Zato što je sada već stabilizovani nacionalni ili uže etnički identitet, koji je neretko isključiv, određenom broju ljudi postajao na neki način “tesan”. Istovremeno, jugoslovenski građanski identitet je, sa svim elementima socijalističke modernosti, nesumnjivo postajao sve privlačniji, ponekad i kao vid protesta na manifestacije etno-nacionalizama.
Istorijski gledano, šta je zapravo bila Jugoslavija?
Istorijski, vrednosno, civilizacijski, Jugoslavija je za sve svoje narode predstavljala ogroman iskorak. Tragično je to što danas pogled na Jugoslaviju zapravo oblikuju nacionalisti u svim zemljama nastalim raspadom SFRJ. Oni ne odbacuju samo istorijsku Jugoslaviju – i prvu i drugu – nego negiraju pre svega sam koncept, samu jugoslovensku ideju. Istovremeno, SFRJ se ne doživljava kao propuštena šansa, što je ona svakako bila – kako za ekonomsku, kulturnu i političku emancipaciju, tako i za iskorak sa evropske i svetske margine. To se iz pozicije malih naroda najbolje ostvaruje kroz suživot, kroz razmenu, kroz stalno pregovaranje i redefinisanje interesa…
To ne znači da je bilo ko u Jugoslaviji trebalo da “trpi” zarad nekakvog višeg interesa u kojem nije mogao da participira. Ali je načelno žalosna propast tog projekta. Kada bi EU doživela sličnu sudbinu, makar i bez tako tragičnih događaja i posledica, bio bi to civilizacijski poraz. Raspad Jugoslavije je istorijski ekvivalent tom hipotetičkom ishodu. Mislim da je danas najbolje merilo nivoa nacionalizma ignorisanje te činjenice.
Koliko su zločini počinjeni tokom ratova devedesetih uticali na negativan odnos prema Jugoslaviji?
Morali su uticati. Međutim, svaki nacionalizam, svaka njegova tendencija, naročito kada postane državna ideologija, protivan je jugoslovenskom konceptu, čiji je zacrtani cilj bio ravnopravna zajednica naroda i građana. U tom smislu ne čudi što je u osnovi svih nacionalističkih ideologija nastalih na prostoru bivše Jugoslavije upravo – antijugoslovenstvo. Nacionalizmi neće ravnopravnost “drugih”.
Čini mi se da je se antijugoslovenstvo danas pre svega koristi kao sredstvo ojačavanja neprijateljskih odnosa u regionu, odnosno kao način da se dodatno cementiraju sukobi koji evidentno postoje među državama nastalim raspadom SFRJ. U tom diskursu se Jugoslavija uvek prikazuje kao projekat nekog drugog, koji je i dan-danas samo “bivši neprijatelj”, sused kog baš “ne možemo da biramo”, a koji je pokazao svoje “pravo lice” dok je postojala Jugoslavija i naročito dok se tako krvavo raspadala. Zato je dobro da Jugoslaviju uvek identifikujemo s tim drugim. Takav primer možete naći u skoro svakom od nacionalizama: mi nismo hteli Jugoslaviju, drugi su nam je nametnuli…
Gledano iz hrvatske perspektive, Jugoslavija je velikosrpski projekat; iz perspektive srpskog nacionalizma, Jugoslavija je ustvari projekat Hrvata ili Jugoslovena iz Austro-Ugarske. Situacija je, doduše, donekle kompleksnija u Srbiji, gde u delu javnosti koja sebe voli da predstavlja kao projugoslovensku, postoji snažno uverenje da je Srbija, tobože naivno, jedina branila Jugoslaviju, koju drugi nisu hteli samo zato jer su bili i ostali – nacionalisti.
Kažu da se u javnom diskursu u Bosni i Hercegovini, u vrijeme dok se raspravlja o evropskim integracijama, može čuti da se BiH zapravo ne uključuje u Evropu, nego se vraća odakle je istrgnuta ulaskom u jugoslovensku državu 1918. godine. Kako vam zvuči ovo objašnjenje?
Kao naivni pokušaji olakog obračuna sa istorijom; kao nastojanje da se pređe preko svih pitanja koja zahtevaju ozbiljan odgovor i analizu; istovremeno, kao lak način da se pronađe krivac za sve. Tako su za Jugoslaviju 1918. krivci isključivo srpska vojska i monarhija; za SFRJ su krivi komunisti… Time se priča završava, zatvara se veoma kompleksna tema i BiH se, je li, polako vraća u Evropu u koju je Bosnu, po toj logici, 1878. uvela Austro-Ugarska. To mi, iskreno, liči na kapric. Austrougarska uprava je, naime, bila nelegitimna, represivna i nije doprinosila evropeizaciji Bosne izvan onoga što je bilo u najužem interesu te u biti arhaične imperije u grču defanzivne modernizacije (“menjaj sve što moraš da bi sačuvao nepromenjenim sve što možeš!”). Ne postoje benevolentni osvajači. Moguć je, razume se, određeni napredak u privredi, u kulturi, može se puno toga i naučiti od razvijenijeg osvajača, ali je tu ipak relevantno i vrednosno pitanje: da li je novonastalo stanje legitimno?
Mnogo je pokazatelja koji se moraju uzeti u obzir, ali pogledajmo jednostavnu i površinsku činjenicu: koliko je bilo ministara u vladi Dvojne monarhije iz Bosne? Nijedan. A ni u prvoj ni u drugoj Jugoslaviji nije moglo biti vlade bez predstavnika Bošnjaka. Sam prostor Bosne se sa periferije pomerio u geografsko središte, a u mnogo čemu i u središte političkih odnosa. Bosna je u Jugoslaviji postala faktor, a ne puki objekt državne politike. Možda to nije bilo zadovoljavajuće sa stanovišta Bošnjaka, ali je ipak značilo pomeranje iz suštinski polukolonijalnog položaja.
Je li Jugoslavija, kako to kaže Latinka Perović, zaista bila “naša prva Evropa”?
Na mnogo načina – jeste. Najpre, ona je bila racionalna sa ekonomskog stanovišta, kao i EU. Drugo je pitanje, kao što je to često slučaj sa fenomenima u Jugoslaviji, raskorak između potencijalnog i ostvarenog. Ako ujedinjenu Evropu shvatimo i više od ekonomske zajednice (što je ona primarno) i ako se osvrnemo na ono čime se ona kao ideja legitimiše – dakle, kao civilizacijski iskorak ka kreativnom jedinstvu različitosti u najširem smislu, onda je Jugoslavija bila upravo to i ona je u mnogim aspektima i za mnoge svoje građane tu ulogu i odigrala.
BH Dani, 24.11.2017.
Peščanik.net, 28.11.2017.

No comments:

Post a Comment

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...