Tuesday, September 17, 2019

Buba - švabe


Jedini koji preživljavaju sve promjene,
i klimatske i političke i ine druge su udbaši;
policijski, vojni, CIA, KGB...
Glavno oružje im je - informacija.
Oni su prvi koji informacije doznaju, prvi koji ih prenose,
prvi utiču na formiranje mišljenja o nekome ili nečemu...

Organizovani su kao porodica. Velika, svjetska porodica.
Brane se kao što se porodica brani.
Pozicije prenose sa generacije na generaciju.
Prirodne zakone mimikrije i mutacije doveli su do savršenstva.

Iako ih je lako prepoznati - skoro ih je nemoguće iskorijeniti,
jer svakoj vlasti su potrebni.

Monday, September 16, 2019

Most Radija Slobodna Evropa: Da li bi Dodik mogao ugroziti popularnost Vučića u Srbiji?

 Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je popularnost Milorada Dodika u Srbiji. Sagovornici novinara Omera Karabega su bili Žarko Korać, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu i Vladimir Pejić, direktor agencije za istraživanje javnog mnjenja Faktor plus iz Beograda.
Omer Karabeg: Ne prođe nijedna manifestacija u Srbiji a da na njoj nije Milorad Dodik i to odmah pored Vučića. On je i čest gost najvećih televizija u Srbiji. Reklo bi se da je jako popularan u Srbiji.

Vladimir Pejić: Izvesno da je gospodin Dodik prisutan na svim manifestacijama, ne samo u poslednje vreme, nego u poslednjih desetak i više godina otkako je na vlasti u Republici Srpskoj. Ranije smo imali prilike da ga vidimo sa Koštunicom, pa sa Tadićem, a sada je stalno sa Vučićem. Njegova popularnost zavisi i od popularnosti onoga za koga se vezuje. Sigurno je da se deo Vučićeve popularnosti prenosi i na Dodika. Mislim da on sam ne uživa neku naročitu popularnost, već da je ona rezultat Vučićeve popularnosti i želje građana Srbije da imaju dobre odnose sa Republikom Srpskom.

Žarko Korać: Ja ne mislim da je on kao ličnost popularan. On je institucionalno prihvaćen. To je politički brak iz računa. Taj brak donosi korist i Vučiću i Dodiku. U poslednje vreme mnogo više Dodiku, jer prisustvom na apsolutno svakoj manifestaciji u Srbiji Dodik potvrđuje svoju tezu da je Republika Srpska provizorij, da će se Bosna i Hercegovina raspasti i da će Republika Srpska postati deo Srbije. Čak je rečeno da je Banjaluka najzapadniji srpski grad, iako Banjaluka nikada nije bila u sastavu Srbije. Dodik želi da se prikaže kao deo srpskog političkog establišmenta.

Omer Karabeg: Ovih dana, na otvaranje autoputa, koji nema veze sa Republikom Srpskom, pored Vučića je stalno bio on, a ne premijerka Brnabić. Nedavno su se na autoputu pojavili bilbordi sa likovima Vučića i Dodika i sa natpisom “svetlo na kraju tunela“.

Vladimir Pejić: Video sam te bilborde. Koliko god da je Dodik prisutan na tim manifestacijama, Vučić je uvek u prvom planu, a Dodiku treba da bude čast što je uz Vučića. Očigledno je da i jednom i drugom to prija. Dodik vrlo vešto koristi to gostoprimstvo i politički poentira u Republici Srpskoj.

Žarko Korać: Firma Integral, koja je radila autoput, je u stvari vlasništvo Dodika. Dodik ima vilu na Dedinju. Imao je i stanove u Beogradu koje je, kako je izjavio, prodao. Početkom 2000. godine imao je nekakvu firmu za nameštaj na periferiji Beograda. Mislim da je posle propala ili je on prodao, ali znam da je imao proizvodnju nameštaja. Priča se da njegov sin gradi stambene zgrade po Beogradu. Tu apsolutno postoji materijalni interes. Tako da slika na autoputu nije slučajna, jer to radi njegova firma. Naravno, on nije rekao: ovo je moja firma ili meni bliska, ja sam posredni vlasnik, ali ljudi koji se u to razumeju - znaju. Znači, on je dobio taj posao u Srbiji kao neku nagradu. Dodik je nedavno rekao da je Srbija dala 25 miliona evra Republici Srpskoj. Republika Srpska je u finansijskoj krizi. Dodik i njegov sin rade poslove po Srbiji, a Vučić izdržava Republiku Srpsku koja je u dosta teškom ekonomskom položaju. I još nešto, malo ljudi zna čak i u Republici Srpskoj, praktično svi lideri Republike Srpske imaju stanove u Beogradu. I to ne na periferiji, nego u najstrožem centru. Mnogi bivši ministri Republike Srpske žive u Beogradu i ovde imaju biznise. Imaju stanove i kuće.

Omer Karabeg: Za Vučića glasaju pristalice Srpske napredne stranke, ali za njega neće nikada glasati pristalice opozicije. Međutim, Dodika podržavaju ne samo članovi i pristalice Srpske napredne stranke nego i dobar deo opozicije, desne opozicije.

Vladimir Pejić: Teško je poverovati da bi on mogao da postane popularniji od Vučića. Ne treba zaboraviti da je Dodik pragmatičan političar koji je u svojoj političkoj karijeri iz korena menjao svoje stavove. On se pojavio na političkoj sceni kao liberal, kao građanski orijentisani političar - da bi došao na poziciju desničara koji predstavlja simbol srpstva. On je u jednom trenutku bio vrlo blizak Zapadu, a sada je rado viđen gost kod Putina i oslanja se na Rusiju. I mene ne bi čudilo da on za izvesno vreme postane jedan od glavnih protagonista ulaska Bosne i Hercegovine u NATO.

Žarko Korać: Kada je zabranjena Karadžićeva stranka, Zapad je doveo Dodika na premijersko mesto kao čoveka koji nije bio kompromitovan u ratu. Dodikova popularnost u Republici Srpskoj je vrlo uslovna. Održava ga njegov radikalizam. Republika Srpska nije velika. Ljudi znaju da tamo vlada korupcija, znaju šta sve radi Dodikovo okruženje, znaju šta radi Dodik. Ali oni njega podržavaju zato što govori ono što se drugi ne usuđuju - mi ćemo se otcepiti, mi odlazimo, nezavisna Republika Srpska je rezultat rata. Generalno, premijeri Srbije i oni koji su vodili Srbiju bili su iz Srbije. Bilo je političara i uglednih ljudi koji nisu bili poreklom iz Srbije, ali oni to svoje poreklo nisu isticali. Srbija više voli svoje političare.

Vladimir Pejić: Naravno da je to što govori Dodik muzika koja prija ušima mnogih građana Srbije i Republike Srpske. Dodik je grub u svojim kvalifikacijama i govori bez kočnice. Svoju popularnost zasniva - da tako kažem - na hajdučkom pristupu. Među Srbima u Srbiji i regionu postoji ogromno nezadovoljstvo zbog epiloga ratova, a Dodik im govori da će Srbija biti mnogo jača i mnogo veća.

Žarko Korać: Dodik govori ono što prija Vučićevim biračima, jer je Vučić zadržao ceo svoj nacionalistički koprus, praktično sve glasače Srpske radikalne stranke. Za Vučića je Dodik i korist, i šteta. Za sada veća korist nego šteta Ne mislim da će lider bosanskih Srba ikada postati lider Srba u Srbiji. Srbi iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske koji naprave neku političku karijeru u Srbiji, obično imaju drugorazredne položaje. Neće Dodik ovde postati nikakav lider. Osim toga, ovde ima toliko pretendenata na to mesto da Dodik neće stići da dođe na red.

Vladimir Pejić: Slažem se sa profesorom Koraćem. Dodik ne može postati konkurent Vučiću.

(Radio Slobodna Evropa)

Friday, September 13, 2019

Momčilo Đorgović: TRAGEDIJA JEDNOG NARODA - Neistomišljenici su izdajnici (6)

Hajde, sa nama!
Krajem osamdesetih u vreme događanja naroda Pavle Ugrinov je posetio Mihiza u njegovom mračnom, neprovetrenom stanu u tzv. Ankeru, u zgradi Borbe, na Trgu Marksa i Engelsa. Bio je okružen mnoštvom ikona i slikama Miće Popovića. Salone su krasile bidermajer garniture. Tako namešten stan bio je dokaz velikog uspeha, i drastično se razlikovao, primetio je Ugrinov, od betonske sobice iz ustaškog logora na Starom sajmištu gde su se pedesetih upoznali. Malo je nazebao prethodnog dana na zboru u Valjevu, povodom otkrivanja spomenika vojvodi Mišiću. Bilo šta iz srpske prošlosti da je posredi, primećuje Ugrinov, Mihajlović je neizostavno prisutan, u njoj nalazi ostvarenje svog sna.
Profetski se obraća Ugrinovu i tvrdi da su se “Srbi digli, podigli svoj glas, na Kosovu, u Vojvodini, u Crnoj Gori, a dići će se iduće godine, i u Hrvatskoj i Bosni! U svim tim krajevima oni traže svoja prava koja su im oduzeta i oni će ih dobiti, milom ili silom”. Po njemu se videlo, dodaje Ugrinov, da je ta odluka o pobuni Srba još sveža i da se “te stvari moraju rešiti, jer su oni (Srbi) tako rešili”. Mihiza uopšte nije interesovalo šta Ugrinov misli i zašto je došao kod njega, bio je zanet veličinom događaja koji se pokreću i ubeđen da je kucnuo veliki čas ustanka. On očinski vrbuje svog gosta:
“Treba da dođete na pravu stranu, tamo gde Vam je oduvek bilo mesto, među poštene i ispravne građane! Vi ste značajan srpski pisac, i treba da budete gde su i svi ostali značajni srpski pisci. Dakle – sa nama! Ali morate se sasvim osloboditi iluzija socijalizma! Vi nikada niste bili pravi komunista, Vi ste građanin, isto kao, na primer, Selenić ili Ćirilov!”
Hajde “sa nama” – tako Mihiz poziva Ugrinova, dakle, ne samo “sa njim”. A ko su bili ti mi sa kojima se Mihiz tako bezrezervno identifikovao i nastupao kao svoj i njihov agitator? Da li je već postojala neka struktura ili se tek stvarao pokret? Mihiz je želeo vaskrs srpske. Kao što je raspevani kalfa iz tuđe države početak srpske građanske književnosti i diskretni dokaz da su to srpske zemlje, tako je po Mihizovom mišljenju kukuruz iskonska entelehija srpskog seljačkog naroda nacije i pozivao je i opraštao svim unijatima, odnosno Jugoslovenima, među kojima je bilo najviše Srba. Želeo je demontiranje socijalizma i Jugoslavije i uspostavljanje srbijanske monarhije. Izdaja zemlje i pljačka Karađorđevića, njihovo bekstvo sa celim dvorom, generalštabom i sanducima zlata, nije ga moralno uznemiravala. Abolirao ih je, kao i Slobodana Jovanovića: “Osnivača i mentora Srpskog kulturnog kluba navešće opasnost koja se nadvila nad sudbinom zemlje da postane potpredsednik u koncentracionoj vladi 27. marta i odvesti ga u londonski egzodus”. Opasnost ih je, dakle, “odvela u londonski egzodus” i ona je odgovorna jer se “nadvila nad sudbinom zemlje”, a nisu oni pobegli glavom bez obzira, svađajući se usput, čak na drugi kontinent, u Afriku. Iz tog sofističkog kalambura, on napada otadžbinu, jer: “Zahvalna otadžbina osudiće Jovanovića na dvadeset godina robije”. Znači, i otadžbina je kriva jer se nije zahvalila Jovanoviću što je pobegao iz nje.
U Autobiografiji Mihiz oprezno nudi argumente za moguću rehabilitaciju Milana Nedića. Njegovi oproštaji vode, ako bi bio dosledan, i do relativizacije krivice i odgovornosti za one kojima ne oprašta. On, međutim, ne abolira njih ni pod kakvim uslovima. Za Tita i komuniste, Hrvate, Austrougare i Nemce nema oproštaja. Njegova dobra volja ide samo do podele mi i oni, naši i njihovi. Sukob je onda neizbežan, a Mihiz je, ne krije, pristrasan. Žika Pavlović je 9. novembra 1991. zabeležio:
“Zbabonjan, bez zuba, sinoć je ostareli Mihiz na slavi Vladete Jankovića pljuvao do duboko u noć po Srbima i Srbiji i Slobodanu Miloševiću i JNA – razočaran. Razočaran je što Srbi, i dalje drogirani fiks-idejom o potrebi postojanja Jugoslavije vode suludi rat koji gube i koji ih gura u propast.
Ne kaže: ‘Mi Srbi’ nego ‘Vi’.
Pitam se da li je zaboravio šta je godinama neprestano govorio, ili se svog nacionalizma i srpstva, zbog svega što je mislio i govorio, sada, u ova rugobna vremena, stidi.
Jer on je čovek častan. Mada opasan”.
Gojko Tešić se priseća kako ga je iznenadila ta pristrasnost u Ninovom žiriju za roman godine 1989, elitne nagrade u Jugoslaviji, Beogradu i Srbiji u vreme kada je zemlja u konfuziji, a Jugoslavija pred raspadom.
Tri meseca pre zasedanja žirija Milorad Vučelić (tada novinar Nina) rekao je Tešiću da je već odlučeno da nagradu dobije Vojislav Lubarda za roman Vaznesenje. Dejan Jović naziva apokaliptičkom literaturom romane i publicistiku koji se pojavljuju osamdesetih godina prošlog veka. Razarali su se mitovi i tabui socijalizma: “Jedan za drugim, autori poput Draškovića, Lubarde, Radulovića (koji su imali i osobnih iskustava iz Bosne, i/ili rubnih dijelova Hrvatske) obnavljali su teme ustaških zlodjela, tvrdeći da su komunisti namjerno prešutjeli i minimizirali zločine protiv Srba, da bi smanjili tenzije između Srba i ostalih”.
Vučelićevu tvrdnju Tešić je primio kao šalu, ali prvog dana nove godine uveče zvao ga je, prvi i jedini put u životu, Antonije Isaković, potpredsednik SANU, i molio ga da ima Lubardu na umu kada u žiriju bude odlučivao. Podrazumevajući da su na istoj bratskoj strani poverio se i da je bio u kontaktu sa još trojicom članova žirija sa istom molbom. Na kraju razgovora pisac Kašike i Trena, kao usput, dodao je “Znam da Vam žena ne radi”, što je delovalo kao obećanje da se u tome Tešiću može pomoći. Ishod glasanja bio je onakav kakav je Isaković priželjkivao, odnosno kako ga je Vučelić najavljivao tri meseca ranije. I posle 25 godina Tešić o tom događaju potreseno priča. Najviše ga je iznenadio Mihiz koji je spremno, čim je izglasan pobednik, izvadio iz džepa referat i pročitao pred novinarima obrazloženje sastavljeno ranije i negde drugde. Na fotografiji sa tog događaja zabeležena je drama – Mihiz hladno čita, a preko puta njega Tešić zgrčen od negodovanja. Svi to vide, atmosfera je neprijatna i da bi ga opustio i smirio, Mihiz mu prilazi i očinski, utešno, spušta ruku na rame te mu tonom pouzdanog i iskusnog znalca u nastaloj vrevi govori: “Ne sekirajte se, tako se to uvek radilo”. Tešić je, međutim, javno na RTS progovorio o lažiranju i razvila se polemika u kojoj je Mihiz iskazao znatnu netrpeljivost prema “strasnom nakostrešenom isterivaču zađevica i uporne kvaziigre kod nas koji je našao pa zašao”. Favorizovanje Lubarde nazvao je Mihiz prirodnim radom žirija, a polemiku sa Tešićem sitnom i beznačajnom. Ukorio je patriotski mladog kolegu: “U ovim teškim i za sudbinu našeg naroda presudnim danima i Vi i ja bismo svakako morali imati važnija posla…”
Posle ove polemike Mihiz se odao isključivo politici, a Tešić je bio izvređan od mihizovaca i nikada više nije bio pozvan u žiri Nina.

Fenomeni, Oktobar 2016.

(Nastavice se)

Wednesday, September 11, 2019

Momčilo Đorgović: TRAGEDIJA JEDNOG NARODA - Neistomišljenici su izdajnici (5)

Čovek častan, mada opasan
U lavirintima depresije Mihiz je hvatao zalet za svojevrsno bekstvo iz života. Najveći i najlucidniji besednik među piscima, svedok i učesnik važnih i manje važnih događaja, kako su neke kolege pisci ocenjivali Borislava Mihajlovića, nije više hteo da živi među Srbima. Mogao je da bira – i izabrao je smrt.
Pretvarao se u nepokretnu tačku prvo u sobi, pa u krevetu, sve manju i manju, sve dalju i dalju, do iščeznuća. Sa čemerom u duši napustio je sve položaje i ofanzive koje je vodio u hramovima čijim se bogovima klanjao i molio – od književnosti Nacije i agitpropa His master’s voice (Dobrice Ćosića), preko Fortune kockarskog stola, kroz oltare udbovaca i egzibicionizma kafane, do zavičajno gorštačkog utočišta i prela u Francuskoj 7. I umesto da se uznese i uživa na lovorikama nacionalne slave, zavukao se u pećinu, kako je to Dobrica Ćosić primetio. Samovao je do smrti.
Mihiz je doživeo aporiju – da ga pregazi i uništi surova priroda i stvarnost njegovog romantizovanog pojma Narod. Sa tom romantikom napadao je i u pojmu rušio socijalizam i kult Cara-Maršala pod čijom je egidom inače odlično živeo, ne bi li otvorio vrata bezmernoj svetini i tipovima iz mulja, te anahronim oblicima društvenog života, a koji su najpre njega duhovno i duševno destruirali. Dijagnoza Dobrice Ćosića je bila: “Razboleo se od besmisla kojim je bila prepunjena srpska stvarnost… Zgadio mu se svet i zgadio se on sam sebi u tom svetu”. Ali, pre nego što se razboleo od njih, on se sa uživanjem upustio u igru sa njima, sa igračima besmisla. Kasno je spoznao ono što je mislio da dobro poznaje i što je svim silama pokušavao da vaspostavi na pijedestal nasuprot svetskoistorijskim narodima. Javno je isticao samozadovoljstvo i kaćiperstvo u tom pevanju i mišljenju, ne osećajući da vara sebe i gradi uobraženja. Kada je račun stigao, gorko je platio.
Umro je razočaran kao mnogi panonski velikani – Todor Stefanović Vilovski, Jakov Ignjatović, Milutin Milanković, Vasko Popa, Danilo Kiš, Radomir Konstantinović, Aleksandar Tišma, Pavle Ugrinov… Svi oni su se pred kraj života osetili prevareno, i da su u utopiji sa kojom su počeli život – izdani. I sam His master’s voice, Dobrica Ćosić, je već usred raspada Jugoslavije prebacivao Srbijancima da ih je preplavila “samoživost i pokvarenjaštvo, lopovluk svuda. Ne znam da li će narednih generacija Srbija prevladati titoizam, rušenje Jugoslavije i kriminalnu restauraciju četničke kontrarevolucije”. Surovo izražava prezir zbog odnosa Srbijanaca prema bosanskim Srbima: “Gadna je Srbija i gadni smo svi mi”.
Mihiz se bavio izmišljanjem kulturno i politički kompaktne nacije. Pre svog povlačenja u pećinu objavio je Portrete i Kazivanja i ukazivanja u kojima potvrđuje i ne odustaje od svoje nacionalne misije. NJima je dodao i veselu i bistru kao planinski potok Autobiografiju – o drugima.
Dobrica Ćosić je sve do sredine šezdesetih očekivao da će se stvoriti jedna nadnacija, a Mihiz je od samih početaka javnog delanja pa do kraja imao tezu da je jugoslovenstvo, da se poslužimo terminima i stavovima ruskog hemičara i politologa, antizapadnjaka, Sergeja Kara Murze, demontaža srpskog naroda. Uprkos tome što se Jugoslavija srušila, u svakom Srbinu, primećuje Mihiz sa jadom, čuči Jugosloven i jedva čeka da ponovo pojuri u staru unijatsku propast. Iz petnih žila se trudio da posredstvom književnosti, monarhije i crkve montira iznova svoj narod.
Milutin Milanković je primetio da sećanje Srba o svom poreklu dopire uglavnom do dede, a da se ne dobacuje do pradede. U Autobiografiji – o drugima opis predaka zaustavlja se na ocu i majci, usput su pomenute dede. Babe nisu. A o pradedovima i prababama – ni reči. Ko su oni? Da li su autohtoni, da li su se naselili sa Čarnojevićem ili posle njega? Mihiz je montirao vekovima duge kontinuitete srpske kulture i istorije, a svoje poreklo je diskontinuirao na najbližu porodicu.
Sa tekstom Raspevani kalfa Mihiz počinje knjigu Portrete, a tekst U znaku kukuruza uvodi u knjigu Kazivanja i ukazivanja. Prvi tekst je iz 1949, a drugi iz 1959. godine. Obe knjige je doterao i izdao u vremenima događanja naroda, krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Sa novim objavljivanjem u drugačijem političkodruštvenom kontekstu ovi tekstovi su dobili i nova značenja.
U vremenima euforije radno-seljačkih masa koje je predvodila komunistička partija, pod bakljama socijalističkog realizma, raspevani kalfa iz austrijskog društva 18. veka mogao je biti preteča “srpske građanske književnosti”. Što su te kalfe siromašno jednostavne i banalne, po Mihizu im samo daje na vrednosti i autentičnosti. Upravo to ih čini nezamenljivim dokazom da smo mi oni, a oni naši. Jer vrednost te banalnosti je u našoj iskrenosti, bilo da se ispoljava u nekom onovremenom bircuzu, bilo u serenadi ispod koket-fenstera. Mihiz je pratio aktuelni trend i uzdizao je malog čoveka na tron kreatora najviših vrednosti društva i naroda.
Posleratna masovna opijenost pobedom nad nacistima, nad Germanima, išla je naruku Mihizovom animozitetu prema Austrijancima i njihovoj kulturi. Tako, raspevane Mihizove kalfe po obodu južne Austrije imaju veću vrednost od izveštačene bečke književnosti. A kalfe, po Mihizu, ne da nisu mogle da dostignu nivo evropskog romantizma i prosvetiteljstva, nego jednostavno nisu htele! A da su htele, mogle su! Ali, nisu htele! One su baš htele da budu onakve kakve su od rođenja!
Krajem 20. veka taj esej ubeđuje javnost i priziva osećaj da postoje slavne kulturne preteče još među neidentifikovanim kalfama u Austriji, a i u Budimu, pre austrijske okupacije, gde je bilo, kako tvrdi Mihiz, više Srba nego Mađara. Više puta je Dobrica Ćosić primetio da Mihiz voli “sve da izmisli” zarad dobrog retorskog efekta. Jer, već u sledećem eseju, on, i dalje hvaleći “ceo vek jedne odbačene poezije” upravo pokazuje i njene stvarne domete: ta poezija “nije velika, mucava je i usplahirena, nezaštićena iskustvom, užasno starmala, neučeno eruditna, mnogoglagoljiva i mnogojezična bez reči i bez jezika, ali naša, porazno naša i onda kada je (a vrlo je često) bila tuđa”. Grci su na svoje književne početke stavili Homera, a on kafanske kalambure i berberske doskočice. U opsesiji kalfama, bricama, kao nosiocima narodnog preporoda i kulture, apsurdne i zacerekane bačenosti u blesavljenja raznih zadribalada i poluinteligenata Mihiz će zaista biti duhovni otac akademiku Dušanu Kovačeviću.
Kao što je raspevani kalfa iz tuđe države početak srpske građanske književnosti i diskretni dokaz da su to srpske zemlje, tako je po Mihizovom mišljenju kukuruz iskonska entelehija srpskog seljačkog naroda. Mihizov kukuruz je ciničan prema urbanoj civilizaciji. I bratstvo po kukuruzu je, tvrdi, spojilo njega iz Srema i Dobricu Ćosića sa Morave. A o kukuruzu im priča deda Jeftimije Ćosić “nekako sveti starac, od koga je unuk nasledio korene svog dara pripovedanja”.
Dok se pred njima u bakračetu puši puno vedro skuvanog kukuruza, taj sveti čovek im je obznanjivao “navike, karakter, i prgavu narav kukuruza”. Otkud prgava narav kukuruzu? Da li to kaže deda ili piše Mihiz? Personifikacija ili projekcija? Jesi ono što jedeš, ili, onaj koji jede daje karakter jelu? Nafora i jedenje boga, egzistencijalna i bratska toplina na prgavom kukuruzu? Da li Mihiz u vreme događanja naroda ponovnim objavljivanjem teksta U znaku kukuruza pobočava karakternu crtu koja će u politici izazivanja velikih sila tražiti svoj izraz i slavu? Uz gunjac i opanak ide i prgavi kukuruz. Naš kukuruz! Kukuruz, naravno, nije naš. Za nas su ga izmislile velike kolonijalne sile, kada su ga na brodovima i sa posadama u 15. veku prenele preko okeana u Evropu i tek dva veka kasnije prosledile na Balkan. Pet vekova pre Mihiza i Dobrice, te dede Jeftimija, čovečanstvo je jelo kukuruz. I mnogo pre nego što se Mihiz, čak iz Srema, spojio sa Dobricom, čak sa Morave, kukuruzom se povezala cela planeta. Dakle, uopšte nije prgav, na uslugu je svima.


Fenomeni, Oktobar 2016.


(Nastavice se)

Sunday, September 08, 2019

GOJKO BERIĆ: Tuča u balkanskoj krčmi


U romanu “Vražji nakot” (University press, Sarajevo, 2017), inspirisanom književno-filosofskim djelom Radomira Konstantinovića, Bora Ćosić tematizira sudbinu cijelog jednog naraštaja jugoslovenskih intelektualaca koji su se formirali kao svojevrsna unutarnja opozicija u razdoblju socijalizma, ali nisu pristali na zov nacionalističkih ideologija nastalih na zgarištu komunizma. Međutim, za temu ove kolumne najzanimljivija ličnost nije niko od niza takvih disidenata, nego čovjek po imenu dr. Mihailo Konstantinović (1897-1982), otac pisca kultne knjige “Filosofija palanke”.
Vrijedi prepričati ovu epizodu iz “Vražjeg nakota”, jer su neke asocijacije na trenutnu situaciju u BiH evidentne. A mogle bi biti i poučne, ako za to već nije kasno, imajući u vidu mentalni sklop naših političkih elita, kao i činjenicu da su stvari u ovoj zemlji otišle predaleko u lošem pravcu, slično onima koje su podrivale Jugoslaviju neposredno pred izbijanje Drugog svjetskog rata.
Istaknuti pravnik, Mihailo Konstantinović je u to vrijeme, sa tek navršenih četrdesetak godina života, bio ministar bez portfelja u jugoslovenskoj vladi. Disparatne nacionalne ambicije, prvenstveno srpske i hrvatske, proključale su. Konstantinović je nudio rješenje zasnovano na pravu. “Bio je”, piše Ćosić, “srce i duša komplikovanog sporazuma Cvetković - Maček iz godine 1939. Kada je sve već bilo pri pucanju i raspadu, kako se to dogodilo i u ratu protiv okupatora, nanovo beše skupljeno Titovom rukom, pa kada ove ruke više nije bilo, konačno se odigrao nedavni krvavi rasplet.”
Nakon potpisivanja pomenutog sporazuma, profesor Konstantinović je bio izložen žestokim kritikama velikosrpskih nacionalista, jer su Hrvati dobili svoju banovinu, praktično državu u državi. Srpski nacionalistički lobi optužio je Konstantinovića da je antisrbin, da je Cincarin, komunista i mason i da je Hrvatima ustupio Dubrovnik!? Hrvatski Dubrovnik, nego čiji! Slovenački ministar za Sloveniju takođe zahtijeva nešto slično banovini.
U “visokoj vrućici”, kako Ćosić opisuje atmosferu nastalu po objavljivanju sporazuma, profesorov “grijeh” postaje neoprostiv, pa su bila najmljena dva oficira da ubiju pravnika Konstantinovića, jednog od najumnijih Srba svog vremena. A što se ovo nije desilo, veli Ćosić, “takođe ulazi u iracionalne poteze povesti”. Ono što se u toj zajednici nije moglo, a to je da se i na našem balkanskom tlu “među ljude, robusne, hrabre, a još uvek prilično primitivne, unese duh zakona, onaj iz vremena enciklopedista, govori o tome u kakvoj je sredini živeo Konstantinović”.
Zanimljivo je pritom da on nikada nije bio član nijedne političke partije. Nakon što je u znak protesta izašao iz vlade koja je pristupila Trojnom paktu sa Njemačkom, marta 1941, Konstantinović odlazi u imigraciju u London. Na poziv komunističkih vlasti, odmah po završetku rata vraća se u Beograd i stavlja na raspolaganje novom režimu. Dopisniku američkih listova je izjavio kako ga jedino interesuje odnos sile i prava. U Beogradu je ostvario zavidnu pravničku karijeru, bio je u tri navrata dekan Pravnog fakulteta i sve do kraja života donosio zakone koji se prvenstveno tiču pojedinca. Umro je osam godina prije nego što će različite nacionalne nakane, ovog puta manifestovane kao nacionalističko ludilo, zauvijek pokopati zajedničku južnoslovensku državu.
Ćosić, nimalo slučajno, navodi sljedeću rečenicu iz Konstantinovićevih dnevničkih zapisa: “A najpre ne znam da li ću ikada stići da se setim svih gluposti izraženih preda mnom”. Autor “Vražjeg nakota” tome dodaje svoj komentar: “Jer ljudi od pameti osuđeni su da žive među mnogima koji bez te pameti jesu, i tu nema nikakve popravke”.
Kao što vidimo, previše je ovdje toga što asocira na naše aktuelne balkanske i postdejtonske prilike, bolje reći neprilike. U taj kontekst spada i jedan razgovor vodećeg hrvatskog političara Vladka Mačeka i ministra Konstantinovića, vođen neposredno pred početak Drugog svjetskog rata, kad Maček kaže: “Mi smo u najboljoj situaciji: diktatura je prestala, a demokratija nije došla”.
Parafrazirajući ovu Mačekovu misao o “najboljoj situaciji” za Hrvate, moglo bi se reći: Rat u BiH je prestao, a demokratija nije došla! Tako je stvoren brisani prostor, onaj Mačekov iz jugoslovenskih godina i ovaj današnji, bosanskohercegovački, “gdje je sve dozvoljeno, gdje su važeće sve smicalice i sva sila taktiziranja, ispunjena varkama i maskiranjem”. Kad Dodik ponosno kaže: “Kakva demokratija, nema ovdje demokratije”, on zna da to govori sa pozicije člana državnog vrha i da to zvuči kao sarkazam. Ali Dodik govori istinu.
Kako za njega, tako i za Dragana Čovića i Bakira Izetbegovića taj brisani prostor je idealan za razmjenu retoričke pucnjave, za spletke, nebuloze, varke i maskirne vježbe. U takvoj politici nema mjesta za ljude koji tome nisu makijavelistički vični i koji politiku shvataju kao častan posao u kojem je javni moral samorazumljiv.
Višemjesečna postizborna kriza, u kojoj trenutno dogorijevaju dva zapaljena fitilja, jedan koji vodi ka instituciji zvanoj Vijeće ministara, a drugi ka famoznom Godišnjem nacionalnom programu (GNP), kojim se trasira put ka članstvu u NATO-u, nije ništa drugo do nastavak rata političkim sredstvima. Vođeni etničkim emocijama, ovu tuču u balkanskoj krčmi birači prihvataju kao svoju i tako postaju saučesnici u razvaljivanju države. Ako je situacija postala nešto dramatičnija nego inače, znak je da nacionalisti učvršćuju svoju vlast. A to, kao što znamo, nema nikakve veze sa gomilom teških problema pod kojom država stenje poput pretovarenog kljuseta. Sve u svemu, vražji nakot je jedna od najboljih metafora za armiju balkanskih kriminalaca, ubica, hulja i korumpiranih političara koje su regrutovale i proizvele nacionalističke ideologije.
Što se BiH tiče, ona i ovako rovita, sa nacionalističkim strukturama na vlasti, koje su ugradile “osigurače” u sistem svoje nesmjenjivosti, može trajati dugo. Pitanje je, međutim, kuda sve ovo u krajnjem ishodu vodi i kako to preživjeti? Ako nemate pametnijeg odgovora, potražite ga pred kapijama stranih ambasada.
(Oslobodjenje)

Saturday, September 07, 2019

Momčilo Đorgović: TRAGEDIJA JEDNOG NARODA - Neistomišljenici su izdajnici (4)

AVANGARDNI STEVAN SREMAC
Tako i Vukadin Krkljić u priči Stevana Sremca uspeva da uradi ono što još nikome nije pošlo za rukom u celom svetu. U cirkusu, uz muziku „polka galop“, on savladava „neukrotivo čudovište“ magarca Bucefalosa, uzdajući se u svoju pamet, a još više u svoje dugačke noge koje je vezao „na mašliju“ ispod Bucefalosovog trbuha. Ono što su Berlin, Beč, London uzalud pokušavali, uspeo je Vukadin. Četiri puta je obišao na magarcu celu arenu, dobio je nagradu od dvadeset dukata. On je junak o kome novine javljaju:
„Celom svetu je poznato kakav je Srbin na bojnom polju i da se na tom polju može slobodno meriti sa ma kojim narodom. Ali dok su drugi sretni narodi napredovali u kulturi, mi smo morali biti na mrtvoj straži za tu kulturu. Stoga smo doskora na drugim poljima kulturne utakmice zaostali i o nama se nije čulo. Tako je bilo do juče. Ali 14. jula – baš na sam dan razorenja Bastilje! – jedan sin ove zemlje, Vukadin Krkljić, pokazao je i da se na tom polju možemo takmičiti sa sretnijim narodima, sa sinovima Gordoga Albijona i zemlje gde rastu limuni i narandže. Toga večera je jedan sin ove zemlje ukrotio Bucefalosa, onoga Bucefalosa kojega cela Jevropa nazva ’neukrotimim čudovištem’! I taj Vukadin, nažalost, još je i danas samo jedan bedni praktikant sa platom još od trideset devete godine! Toliki se ministri izređaše i niko se ne seti ovog bednika, čiji su dedovi potocima lili krv za ovu neblagodarnu zemlju. Ali, još se da sve popraviti. Ako mu se učinjena nepravda što pre popravi i ukazno zvanje da, daćemo dokaza da i zaslužujemo velike ljude jer ih umemo i ceniti; jer narod koji ne ceni svoje velike ljude ne zaslužuje ni da ih ima! – G. Ministar ima reč!“
Ovu satiru Sremac je napisao 1896. godine, ali je teško prizvati se pameti iz levantinskog narcizma malovaroške civilizacije (termin i pojam Gerharda Gezemana), pa sedamdeset godina kasnije, u „modernoj“ Srbiji, Ćosić pada u tragičnu patetiku, i umišljenu srpsku posebnost kojoj se Sremac ruga, on pretvara u svetskoistorijsku žrtvu i kudi „saveznike“ koji nisu svesni njene veličine.

Fenomeni, Oktobar 2016.

(Nastavice se)

Thursday, September 05, 2019

Vuk Drašković: Ne može se u Brisel preko Moskve

Necu ponavljati svoje rezerve prema Vuku Draskovicu i njegovom ucescu i doprinosu nasoj tragicnoj proslosti krajem proslog vijeka. Ono sto on sada pise je glas razuma. I zato vam nudim da procitate i ovaj njegov tekst preuzet iz lista Danas.

*******************

Foto: Stanislav Milojkovic


I, dokle smo stigli? Sve govoreći da putujemo ka Briselu, putovali smo u suprotnom smeru. EU je daleko, a Evroazijskoj uniji pristupićemo već u oktobru.
To je uspeh, kažu, jer na tržištu Evroazijske unije živi 180 miliona ljudi.
Da li je tako? Članstvom u Evroazijskoj uniji (Rusija, Belorusija, Kazahstan, Kirgistan i Jermenija) Srbija rizikuje tržište EU od 500 miliona ljudi, na koje izvozi blizu 70 odsto svega što izvozi, dok u države Evroazijske unije izvozi dvanaest puta manje. Srbija rizikuje da ostane i bez milijardi evra donacija, subvencija i bespovratne pomoći iz pretpristupnih fondova EU.
Rizikuje i civilizacijski raskol sa svojim građanima koji žive na Zapadu. U zemljama EU njih je blizu dva miliona, a još toliko ih je u SAD, Kanadi i Australiji. Samo za poslednjih desetak godina, iz Srbije se, u potrazi za poslom i boljim životom, iselilo više od 700.000 ljudi, mahom mladih i obrazovanih. Svi oni, kao i milioni pre njih, otišli su na Zapad, skoro niko ni u Rusiju, ni u Kinu, ni u Kirgistan. Srbija rizikuje da, odbačena od EU i Zapada, postane balkanska Venecuela, možda i Sirija.
Brojke kažu da Srbija izvozi više u BiH nego u Rusiju, Kinu, Belorusiju, Kazahstan, Kirgistan i Jermeniju zajedno. Zemlje EU su donirale, poklonile, Srbiji više od tri milijarde evra, a SAD jednu milijardu. Narod u Srbiji to ne zna. Veruje medijima: sa Zapada stižu samo pretnje i ucene, a Rusija i Kina su darodavci i dobrotvori, iako poklona iz tih država nema.
Činjenice su neumoljive. Tim gore po činjenice, govorio je Staljin, a sledbenici tog autizma i jednoumlja vaspitavaju javnost Srbije brutalnije posle Miloševića nego za njegovog vladanja. Devedesetih prošlog veka, kad su ubijali i rastrzali onu veliku državu, protiv njih se, svakodnevno, borila Srbija otpora zlu, žigosala i demaskirala i zločine, i zločince, i njihove ideologe. Tu Srbiju nisu mogli umiriti i ućutkati ni ubistvima, ni torturom, ni zatvorom, ni optužnicama za nacionalnu izdaju.
Već osamnaest godina, od proklamovanja „demokratskog preporoda“ Srbije i njenog okretanja ka „evroatlantskim integracijama“ (ka EU i NATO), katedre edukovanja naroda protiv tih ciljeva drže vinovnici najvećeg nacionalnog poraza i sramote. Udbaši, ratni mafijaši, pljačkaši i razbojnici, haški osuđenici za ratne zločine, antizapadni ideolozi, kvazinaučnici i analitičari, pravoslavni džihadisti, vračare i vidovnjaci, svakog dana su na televizijama, širom su im otvoreni najtiražniji štampani mediji, objavljuju knjige i ratne memoare o zaveri Evrope i Amerike protiv Srbije, drže predavanja po varošima i selima, hejtuju po društvenim mrežama… I, evo nas gde smo. Ne u Evropskoj, nego u Evroazijskoj uniji!
A kako je u Rusiji? Prema zvaničnoj statistici, iz Rusije se, za poslednje dve i po decenije, iselilo oko – pet miliona ljudi. Nevladine organizacije u Moskvi kažu da je taj broj, najmanje, dva puta veći. Aleksej Kudin, bivši ministar finansija, tvrdi da je iz Rusije otišlo – 18 miliona ljudi! Alina Polakova, predsednica Atlantskog saveta, dramatično upozorava da se događa „egzodus Rusa“.
Iz zemlje se iselilo i oko 800.000 naučnika. Azil u državama EU najmasovnije traže izbeglice iz Sirije i Rusi koji napuštaju Rusiju. I zvanična Moskva ne skriva „demografsku katastrofu“. Međutim, za ovdašnju antizapadnu pomamu, Vladimir Putin je – Rusija. Putin zapretio, Putin naredio, Putin odlučio… Svakodnevno, antievropska i antizapadna kampanja u Srbiji istura ruskog predsednika kao svoj mač i štit. Da je, onda, bilo Putina, ne bi bilo ni Oluje, ni Bljeska, polomili bismo NATO, očistili Kosovo i Srbiju proširili do granica koje smo hteli! Ovo narod u Srbiji sluša već osamnaest godina. Od ovakvih fantazija obolela je Srbija.
A Rusija, najveća država na svetu, najbogatija po resursima dobijenim od Boga, zemlja najbrojnijeg evropskog naroda velikog znanja i duha, poseduje sve da bude magnet koji privlači i globalna sila u svemu. Rusija to, nažalost, nije. Zapad je nadmoćan. Zapad pobeđuje na frontu ljudskih sloboda, životnog standarda, tehnologije, takmičenja ideja, smenljivosti i kontroli svake vlasti. Prirodna potreba, da budu slobodni, da rade i zarade, da ne strepe od države i njenih ideoloških, verskih ili ma kojih inkvizitora, ljude iz celog sveta vuče ka Zapadu. Sa Zapada nema iseljeničkih karavana. A države, iz kojih narod odlazi, od neizbežnog poraza ne mogu spasiti ni oružje, ni tajne službe, ni represija, ni propagandisti iz šinjela Gebelsa i Berije.
Dok je Rusije i Kine, izgubljeno Kosovo nije izgubljeno! Naročito na ovome lancu, Srbija se vuče od Evrope ka Aziji.
Poslednji je trenutak da Srbija izađe iz lavirinta samoobmana, obmana i propadanja. I da pokrene svoj evropski voz koji, uklet i okovan, već osamnaest godina, stoji u beogradskoj stanici. Briselski tegljači pokrenu ga donacijama, subvencijama, bezviznim pasošima, pa i laskanjima, ali voz zaustave tegljači sa Istoka i povuku ga unazad. Održava se iluzija kretanja Srbije ka Zapadu, a Zapad je sve udaljeniji.
Ne može se u Brisel preko Moskve ni na Zapad preko Istoka.
(Danas)
Autor je predsednik Srpskog pokreta obnove

Wednesday, September 04, 2019

BERNIE SANDERS: Novinarstvo i demokratija

Foto: Bettmann/Bettmann Archive
Volter Kronkajt je svojevremeno napisao da „demokratija ne može da funkcioniše bez novinarstva“. Bio je apsolutno u pravu, i zbog toga moramo odgovoriti na napade koje novinarstvo danas trpi – od strane Vol Strita, milijardera, Silikonske doline i Donalda Trampa – i preduzeti konkretne mere da ih zaustavimo.
Pravo novinarstvo se razlikuje od tračarenja, propagande i „klikbejta“ koji danas dominiraju vestima. Pravo novinarstvo je, po rečima Džozefa Pulicera, naporan posao izveštavanja koje se „bori za napredak i reformu, nikada ne toleriše nepravdu ili korupciju i uvek se bori protiv demagoga“. Pulicer kaže: „Novinarstvo se uvek mora suprotstavljati privilegovanim klasama i pljačkašima javnog novca, nikada mu ne sme nedostajati saosećanja sa siromašnima, ono mora uvek ostati odano javnom dobru, ne sme se nikada zadovoljiti prostim štampanjem vesti, mora uvek biti u potpunosti nezavisno, i nikada ne sme oklevati da napadne nepravdu, kako onu u vidu predatorske plutokratije, tako i onu u vidu predatorskog siromaštva.“
Kada smo imali pravo novinarstvo, imali smo i razotkrivanje i suočavanje sa zločinima poput Votergejta, što je dovelo do antikorupcijskih reformi. Kada nam je pravo novinarstvo nedostajalo, zločini poput prevare sa hipotekama prolazili su neprimećeno i nekažnjeno, da bi na kraju doveli do katastrofalne ekonomske krize koja je uništila živote miliona Amerikanaca.
Pravo novinarstvo zahteva značajna finansijska sredstva. Jedan od razloga zašto danas u Americi nemamo dovoljno pravog novinarstva leži u tome što mnogim medijima uskraćuju sredstva iste one sile koje pljačkaju našu privredu.
Na primer, dve korporacije iz Silikonske doline – Fejsbuk i Gugl – kontrolišu 60 odsto celog tržišta digitalnog reklamiranja. One su iskoristile monopolsku poziciju kako bi medijskim kućama oduzele prihode od reklama. Istraživanje koje je nedavno sprovela Alijansa za medije otrkiva da su tokom 2018. prihodi od štampe opali, a da je istovremeno Gugl zaradio 4,7 milijardi dolara od izveštavanja za koje nije platio.
U isto vreme, korporativni konglomerati i strvinari iz hedž fondova pokupovali su i konsolidovali osiromašene lokalne novine i opustošili njihove redakcije – sve vreme isplaćujući ogromne prihode menadžerima. Na primer, predloženo spajanje Ganeta sa kućom Gejthaus medija staviće stotine izdanja pod kontrolu jedne mega-korporacije i ukinuti „sinergije“ u vrednosti od 300 miliona dolara – što je korporativni eufemizam za otpuštanja. Met Pirs, reporter Los Anđeles Tajmsakonstatujeda će „novi direktor Ganet/Gejthausa, već prvog dana na poslu dobiti četiri i po miliona dolara u bonusima i deonicama“.
Ovi trendovi rezultirali su desetkovanjem novinarstva. Tokom poslednjih 15 godina, više od 1400zajednica širom zemlje izgubilo je svoje lokalne novine, na koje su se u izveštavanju oslanjale lokalne televizijske i radio stanice, kao i digitalni portali za vesti. Od 2008, novinske redakcije su izgubile više od 28.000 zaposlenih – a samo tokom protekle godine otpušteno je 3.200 medijskih radnika. Danas, na jednog novinara dolazi šestoro ljudi koji rade u PR-u, neretko gurajući korporativnu priču.
Upravo u trenutku kada nam treba više novinara koji će pisati o krizi u zdravstvu, o klimatskim promenama i ekonomskoj nejednakosti, televizijski propagandisti dobijaju na desetine miliona dolara da trućaju o frivolnim političkim tračevima, dok se lokalne novine satiru.
Negativne posledice ovih trendova je lako predvideti: kako konstatuje zajedničko istraživanjeUniverziteta Notr Dam i Univerziteta u Iliniosu, kada se novinske redakcije isprazne, ukupna cena koju plaćaju poreski obveznici – raste, jer ima sve manje novinara koji kontrolišu transakcije vlasti. Istraživanje koje je sprovela ogranizacija Fokus na siromaštvo, otkrilo je da uprkos tome što milioniAmerikanaca jedva spajaju kraj s krajem, novinske redakcije sa tesnim budžetima uporno ignorišu ovaj problem.
Istini za volju, kada pročitamo ekspoze Majami heralda o Džefriju Epstajnu, ili hrabro izveštavanjeČarlston gazet-mejla o opijatskoj krizi, znamo da dobri reporteri još uvek uspevaju da prevaziđu prepreke i proizvedu kvalitetno novinarstvo koje kontroliše moćne, razotkriva korupciju i preispituje status quo. Ali isto tako znamo i da su ovi uspesi prečesto izuzetak, umesto da budu norma.
Takođe znamo i da zahvaljujući Donaldu Trampu stvari postaju sve gore. Tramp je patološki lažov koji je tokom svog mandata uporno demonizovao novinare koji su se usuđivali da raskrinkaju njegove laži. Da stvar bude još gora, on je novinare nazvao „neprijateljima naroda“, u smišljenom pokušaju da uništi samu ideju slobode štampe.
Trampovo autoritarno maltretiranje medija je u potpunosti neprihvatljivo i ono se mora osuditi i odbaciti. Ali da ne bude zabune: to samo po sebi neće rešiti krizu novinarstva. Štaviše, dalje širenje oligarhijskih modela poslovanja u medijskoj industriji moglo bi da učini stvari daleko gorim.
Danas, posle decenija konsolidacije i deregulacije, jedna šačica kompanija kontroliše sve što gledate, čitate ili skidate sa interneta. Imajući to u vidu, ne bismo smeli da dopustimo da još veći deo slobodne štampe potpadne pod kontrolu šačice korporacija i „dobronamernih“ milijardera koji mogu da koriste svoje medijske kompanije za kažnjavanje kritičara i sakrivanje sopstvenih aktivnosti od javne kontrole.
Ne treba da nas iznenađuje što televizijske stanice koje zavise od farmaceutskih reklama vrednihčetiri i po milijardi dolara godišnje svakodnevno predstavljaju ružičastu sliku našeg disfunkcionalnog zdravstvenog sistema – ali nikada ne omogućavaju pošteno predstavljanje predloga poput univerzalne zdravstvene zaštite, iako ankete pokazuju da ubedljiva većina Amerikanaca podržava ovaj predlog.
Korporativne medijske organizacije, sponzorisane reklamama za fosilna goriva, rado će obezbediti platformu za goste koji naglašavaju da je naša oligarhijska ekonomija uistinu izvrsna; međutim, kako pokazuju istraživanja, isti ovi mediji neretko umanjuju značaj klimatskih promena koje su rezultat delovanja njihovih sponzora.
Medijske platforme u vlasništvu Diznija i Džefa Bezosa će spremno promovisati Diznijeve filmove i Bezosove planove za istraživanje svemira, ali ne možemo od njih očekivati da dosledno i agresivno izveštavaju o borbi Diznijevih ili Bezosovih radnika za bolje nadnice. Zapravo, u jednom slučaju, videli smo da je Vašington post, dnevnik u Bezosovom vlasništvu, pokušao da kazni novinara koji je tražio povećanje zarada u ovom listu.
Moramo nanovo izgraditi i zaštititi raznoliku i uistinu nezavisnu štampu kako bi pravi novinari mogli obavljati kritički posao koji vole i koji je neophodan za funkcionisanje demokratije.
Kada budem postao predsednik, moja administracija će sprovesti mere koje će reformisati medijsku industriju i pružiti bolju zaštitu nezavisnom novinarstvu kako na lokalnom tako i na nacionalnom nivou.
Za početak, ukinućemo pokušaje Trampove administracije da olakšaju konsolidaciju korporativnih medija. Nećemo odobravati predloge poput novog plana o spajanju CBS-a i Viacom-a u giganta teškog 30 milijardi dolara.
Dugo sam se protivio medijskoj konsolidaciji i bio sam jedan od svega 16 članova američkog kongresa koji su se suprotstavili katastrofalnom Zakonu o telekomunikacijama iz 1996, koji je ubrzao ovaj proces. Moja administracija će staviti hitan moratorijum na odobravanje spajanja velikih medijskih korporacija, koji će važiti sve dok ne budu poznate prave posledice ovih transakcija po našu demokratiju.
U duhu postojećih federalnih zakona, zahtevaćemo od velikih medijskih korporacija da otkriju da li će njihove transakcije uključivati i velika otpuštanja novinara.
Takođe ćemo zahtevati da zaposleni dobiju priliku da otkupe medijske platforme kroz deonice pre nego što dođe do bilo kakvih budućih spajanja – što je inovativni model poslovanja koji je prvi put isproban upravo u novinskoj industriji.
U federalnim agencijama ćemo sprečiti donošenje odluka o medijskoj konsolidaciji i deregulaciji koje bi mogle imati negativne posledice po manjine i žene. Kako je konstatovala Slobodna štampa, neprofitna grupa za kontrolu rada medija: „Žene i rasne manjine su nedovoljno zastupljene među vlasnicima dozvola za emitovanje“. Ova grupa ističe da je to posledica činjenice da je Federalna komisija za komunikacije (FCC) odobrila spajanja medijskih kompanija, a da „nije uzela u obzir kako takva koncentracija vlasništva utiče na šanse za žene i pripadnike rasnih manjina“.
Kada naša administracija bude postavila novo, progresivno vođstvo u FCC-u, poništićemo sve dosadašnje odluke Trampove administracije koje ugrožavaju tradicionalna pravila o medijskom vlasništvu. Tramp je dopustio istovremeno vlasništvo nad novinama, televizijskim i radio-stanicama; takođe, on je odobrio posedovanje većeg broja TV stanica na istom tržištu. Šteta od ovih odluka mogla bi biti ogromna: „U teoriji“, piše Slobodna štampa, „ove promene bi omogućile jednom emiteru da istovremeno poseduje vaše lokalne novine i vaše dve najveće lokalne TV stanice, i da uz to upravlja još nekolicinom drugih stanica kroz ugovore o učešću – pretvarajući vašu zajednicu u grad sa samo jednom redakcijom“.
Mi ćemo učiniti upravo suprotno: ponovo ćemo uspostaviti i ojačati pravila o vlasništvu nad medijima i ograničiti broj stanica koje mogu biti u vlasništvu velikih korporativnih emitera. Takođe, naložićemo federalnim agencijama da istraže uticaj konsolidacije u štampi, televiziji i digitalnim medijima, kako bi odredili da li je neophodna dalja antimonopolska akcija.
Povrh toga, sprovešćemo moj Plan o demokratiji na radnom mestu, koji će osnažiti hrabre naporemedijskih radnika da formiraju sindikate i kolektivno pregovaraju sa poslodavcima. Ja sam više puta javno podržao napore novinara da formiraju sindikate. Sindikati ne samo da se bore za plate i doprinose medijskih radnika, već mogu bolje zaštititi zaposlene od korporativnih politika kojima je cilj da spreče novinare da istražuju vlasnike medija i njihove oglašivače.
Konačno, kada je u pitanju Silikonska dolina, postaviću novog glavnog tužioca, kao i službenike Federalne trgovinske komisije koji će strožije sprovoditi antimonopolske zakone protiv giganata interneta poput Fejsbuka i Gugla, kako bi ih sprečili da koriste svoju ogromnu tržišnu moć za kanibalizovanje i varanje novinskih organizacija. Monopolska moć ovih giganata naročito je naštetila malim, nezavisnim medijskim platformama koje ne poseduju korporativnu infrastrukturu koja bi im omogućila da se odbrane.
Takođe, moramo pronaći nove načine da osnažimo medijske organizacije za kolektivno pregovaranje sa monopolistima na internetu, a trebalo bi da razmotrimo i uvođenje poreza na targetirane reklame, kao i korišćenje sredstava od ovih poreza za finansiranje neprofitnih medija usmerenih na zaštitu javnih dobara. Ovo bi bio deo šireg projekta supstancijalnog povećanja fondova za finansiranje javnih medija koji prikupljaju vesti na lokalnom nivou – na način na koji mnoge druge države već finansiraju nezavisne javne medije.
Prvi član našeg ustava eksplicitno štiti slobodu štampe jer su osnivači razumeli značaj novinarstva za demokratiju. Ne možemo dopustiti da više od dva veka po potpisivanju ustava korporacije, milijarderi i demagozi unište „četvrtu granu vlasti“, niti im smemo dopustiti da zamene ozbiljno izveštavanje „infotejnmentom“ i propagandom.
Moramo preduzeti odgovarajuće korake – i ako to učinimo, znam da ćemo uspeti. Moguće je obnoviti medije o kakvima su sanjali Volter Kronkajt i Džozef Pulicer i kakvi su Americi danas potrebniji nego ikada ranije. To ćemo i učiniti.
The Guardian, 27.08.2019.
Preveo Rastislav Dinić
Peščanik.net, 31.08.2019.

Tuesday, September 03, 2019

Momčilo Đorgović: TRAGEDIJA JEDNOG NARODA - Neistomišljenici su izdajnici (3)

IZMIŠLJANJE ISTORIJE


Ćosićev refren u Vremenu smrti jeste da su Srbi uvek žrtve, ne samo svojih neprijatelja nego i onih koji bi trebalo da im budu prijatelji
Mihiz je smatrao da tačka obrta duhovne obnove srpskog naroda jeste novo vrednovanje Prvog svetskog rata. Radovan Popović u Srpskom književnom zverinjaku citira pismo profesora Raška Dimitrijevića u kojem navodi da mu je Dobrica Ćosić ispričao kako je u sarajevskom Svijetu izišla izjava pesnika Slobodana Markovića Markonija da Dobrica nije pisao svoja dela – da mu je Korene napisao Davičo, a Vreme smrti Mihiz… U takvim stvarima ćutanje je najbolji odgovor, smatrao je Ćosić. On je često zahvaljivao Daviču i Mihizu na pomoći i podršci u književnom radu.
Neverovatnu energiju Dobrica Ćosić usmerava u pisanje trotomnog dela Vreme smrti, iz štampe će poput feljtona izlaziti od 1972. do 1975. godine. Zatvara se u svoju vikendicu u Grockoj, po dvadeset dana radi, u tišini, pod budnom pažnjom i požrtvovanom odanošću supruge Božice, gotovo da je izgubila glas, ćutala je a kada je govorila šaputala je da ga ne bi ometala. NJoj je delo i posvećeno. Onda po deset dana u gradu, jurnjava po kafanama, pražnjenje, pa ponovo na rad. Sa prijateljima i zemljacima koji su ga pohodili izvodio je ritual – kuvanje pasulja u „bakračetu“ na otvorenoj vatri iznad Dunava. Dobrica Ćosić je imao pedeset godina.
Vreme smrti izdaje vodeći beogradski i jugoslovenski izdavač Prosveta i postiže ogroman uspeh. Verovatno je to najčitaniji roman u srpskom narodu. Kritičar Petar DŽadžić i profesor Zoran Gavrilović ga hvalom dižu u nebo, u vrh srpskog i svetskog književnog stvaralaštva. Oglašavao se u Politici preko cele strane kao savremena kritička vizija epohe Prvog svetskog rata i srpskog društva. Još se isticalo da je: Drugi roman u ciklusu Koreni; Čovek u tragičnom sudaru sa istorijom; Raspinjanje ljudi i naroda u egzistencijalnim dilemama epohe; Trenuci opredeljenja za opstanak i slobodu po svaku cenu i – agonični dani kada je Srbija, vodeći istovremeno borbu protiv balkanskih kombinacija saveznika, celu sebe žrtvovala svojim ciljevima, višim moranjima i zabludama.
Vreme smrti je apsolutni hit u Jugoslaviji, verovatno nije bilo srpske porodice koja nije kupila tomove, ali ima mnogo veći značaj od bestselera – postalo je duhovno ognjište u srpskim kućama širom Jugoslavije, u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Srbiji, na Kosovu, u Vojvodini… Usred takvog uspeha Srpska akademija nauka i umetnosti prima Ćosića u članstvo. Mihiz postavlja na pozorišne daske Kolubarsku bitku i Valjevsku bolnicu, adaptirana poglavlja iz Vremena smrti. Masovna posećenost. Radovan Popović podseća na to da je 1984, Predrag Matvejević pisao Dobrici Ćosiću i predlagao mu da kao autor traži da se predstava skine sa repertoara, jer: „Kad sam, na predstavi Kolubarske bitke, čuo i vidio kako na vojvodin poklič ’Pomoz Bog, junaci!’, gotovo cijela sala gromoglasno odvraća: ’Bog ti pomogao’, osjetio sam se slično kao 1970-1971. u Zagrebu, kada su pri pomenu imena Zrinskoga i dr. pojedinci (i grupe) padali u nacionalni trans.“
Ćosićev refren u Vremenu smrti jeste da su Srbi uvek žrtve, ne samo svojih neprijatelja nego i onih koji bi trebalo da im budu prijatelji. On oglašava defetističku ali i komfornu tezu: sudbina Srba ne zavisi od njih samih. Oni su takvi kakvi jesu, slični Mihizovim kalfama, misle kako misle, rade što rade i u borbi za opstanak nemaju nameru da se menjaju, njih bi svet trebalo da uzme onakve kakvi jesu, a ako neće i ako od njih traži da se prilagođavaju onda su im oni ili neprijatelji ili neiskreni prijatelji, u svakom slučaju ugrožavaju „našu slobodu“. Ali ćemo mi ginuti za nju – u svakoj sledećoj generaciji dok nas jednog dana ne bude bilo. Iz tih rečenica gotovo da izbija slast što je „naša“ sudbina takva, da ginemo. U ispovesti hrvatskom novinaru Darku Hudelistu Ćosić je priznao da je opsesivno razmišljao o samoubistvu, i da je imao spreman revolver ukoliko se konačno odluči. Ali, nijednom nije pokušao, živeo je 93 godine.
Sudeći po dijalozima u romanu, Ćosićevi junaci pojma nemaju u kom svetu žive. Uostalom, oni izranjaju iz sredine koja je potpuno nepismena i neobaveštena o svetu. Saveznike, koji su jedva znali gde je Srbija, optuživaće za neverstvo, štaviše da su oni krivi što smo „mi“ poraženi. Projektujući stavove komunističke istorije Drugog svetskog rata o vezivanju nemačkih divizija na Balkanu i pomoći SSSR-u, tvrdiće da smo „mi“ kod Valjeva „dali naše živote za Pariz i Francuze; a na Kolubari smo za Engleze branili Dardanele; a na Milovcu smo lili krv za Ruse i Ukrajinu; a kod Bačinaca smo nastradali od ruku naše hrvatske braće, dajući naše živote za njihovu slobodu…“ Ne , ne, reći će Ćosićev Nikola Pašić francuskom ambasadoru Bopeu, nismo mi odbili bečki ultimatum da bismo sebe branili, već se Srbija žrtvovala za evropske demokratije i Rusiju, kao što se žrtvovala za hrišćanstvo i Evropu u četrnaestom veku da bi zaustavila tursku invaziju. „Mi“ radimo isključivo za „visoke principe“, a saveznici „nas“ izdaju iz sebičnog koristoljublja. I geografske udaljenosti samo potvrđuju našu nesebičnost i požrtvovanost, pogotovu kada se i Evropa i Azija smeste u granice kraljevine Srbije pa ih „mi“ branimo. A što da ne, može i cela planeta da stane u Srbiju.

Fenomeni, Oktobar 2016.

(Nastavice se)

Saturday, August 31, 2019

Momčilo Đorgović: TRAGEDIJA JEDNOG NARODA - Neistomišljenici su izdajnici (2)

POVRŠAN I NEODRŽIV
Stil razmišljanja Konstantinovića nije se mogao dopasti Mihizu, bio je opasan i destruktivan za njegove idejne i jezičke konstrukcije. Konstantinović pušta da misao dvoji, što joj i jeste autentična priroda, da razlaže i propituje „istine“ ustanovljene pukim mnjenjem, predubeđenjem, podrazumevanjem. On se držao načela autentičnog razmišljanja da ono „što je poznato, nije još spoznato“. Prema tome, njegov stil nije mogao biti stil naivnog realizma. Palavestra je tvrdio da su Mihizovi zaključci „kratkotrajni, nepotkrepljeni i nesistematski, površni i neodrživi, zato što su bili rezultat inspiracije, ili na impresionističkoj osnovi, brzi i u žurbi“. Dobro barata frazama, ali nema nove ideje, utvrđivao je Palavestra i optužio Mihiza za pristrasnost i favorizovanje istomišljenika. Mihizov i Ćosićev govor bio je ideološki i agitpropovski, mesijanski i neupitan. Naklonjen apodiktičkoj i dogmatskoj tradiciji po kojoj naivni realizam utvrđuje „istinitu stvarnost“, a nasilje propagande, vlasti i poziv na pretke je verifikuju i utvrđuju njen monopol. Mihiz je težio epskom i političko-feljtonskom narativu. On je voleo, kao i autori i urednici koje je negovao – „pitkost“, da tekst bude pitak i običan, kao svakodnevna čaša vode. U tom narativu su bili i njegovi drugovi iz jugozapadne Srbije. Planinska dozivanja i melodija anahroničnog i zavičajnog jezika i mišljenja, kakvim ih, kroz dovikivanja i zapomaganja, maestralno prikazuje Bećković u Reče mi jedan čoek, u Ćeraćemo se još, jesu za Mihiza i sredstva našeg razumevanja sveta i izražajna sredstva „naše“ sudbine.
Teško da su igde, na Zapadu ili Istoku, monarhiji ili kapitalizmu, sa svojim profesijama i sa onim što su činili ? Mihiz, Ćosić, Bećković i ostali mogli imati tako bogat, dobro plaćen, zanimljiv, uticajan, bezbrižan i glorifikovan život. Mnogobrojne izdavačke kuće, društva književnika, slikarske kolonije i galerije, masovna proizvodnja filmova, mase obožavalaca i uopšte publika, slobodno vreme, putovanja, savetovanja, nagrade, kulturne rubrike, život u kulturi ? sve je to komunistička država podržavala, institucionalizovala i plaćala. Da li je takvo što bilo u monarhiji, kraljevini i kneževini Srbiji ili u Dušanovom carstvu? Objavljivali su svetu da su disidenti ukoliko ne dobiju kakvu nagradu na koju su se nameračili ili ukoliko im se u nekom od časopisa ne objavi tekst, ili rukopis stavi u fijoku. Viljem Fokner je morao dobro da dirinči od Holivuda do NJujorka, da plaća markentišnog agenta ne bi li preživeo i objavljivao. Žalio se kako niko u njegovom kraju ili susedstvu na Juguili u NJujorku niti zna ko je on, niti čita njegove romane. DŽems DŽojs je deset godina sa porodicom na ivici gladi bezuspešno pokušavao da objavi svoju prvu knjigu. A Mihiz i društvo su uvedeni u školske komunističke lektire kao pedagoške vrednosti za buduća pokoljenja. Institucionalizovani su po institutima, bibliotekama, redakcijama, izdavačkim kućama, Akademiji, pozorištima, u javnosti dobili oreole književnika, inteligencije, kreatora javnog mnjenja, stubova kulture i mentalnih temelja narodnog opstanka.
Pisac Srpskog književnog zverinjaka, hronike književnog života Beograda i Srbije druge polovine dvadesetog veka, Radovan Popović citirao je ironičnu primedbu Duška Radovića posle boravka u NJujorku. Tamo se sreo sa Josifom Brodskim kome su se mnogi pisci iz Beograda žalili da su progonjeni u Jugoslaviji. Međutim, zaključuje sa zaprepašćenjem Radović, na tom spisku su bili sve sami državni pisci! Negovali su famu o svojoj „progonjenosti“ ne bi li prikrili javne i tajne oficijelne veze u koje su bili uključeni. Imali su uticaj na postavljanja urednika u kulturnim rubrikama i na uspeh ili neuspeh kakvog pisca. Inicijacija je bila nemoguća bez njihovog miropomazanja. Bez njihove podrške oni koji su želeli da postanu priznati pisci, mogli su, kako je jednom primetio Ćosić, da pišu i bacaju svoje tekstove u «ponor vremena». Pravili su i usmeravali glavne temeljne tokove u kulturi, malo šta se autentično razvijalo. Uticali su na dodeljivanje nagrada, raspodelu novca iz fondova, kreirali pozorišne repertoare. Sve im je bilo na izvolte, žene pogotovu, mnoge su karijere započinjale u njihovim krevetima.
Za ceo period pedesetih, šezdesetih, sedamdesetih, Radovan Popović tvrdi „to je bio jedan kupleraj“. Preotimali su jedni drugima žene, uskakali jedni drugima u bračne krevete, preko kreveta dobijali i davali stipendije, od ljubavnica pravili književnice i novinarke, imali su „svoje“ novine, časopise, emisije… Bilo je zabavno slušati ih sa kojom opsednošću i ozbiljnošću prepričavaju svoja osvajanja i otkrivaju i ocenjuju ljubavne veštine i kapacitete ljubavnica. Bili su kao Forsajti, kaže Popović – između sebe su se ogovarali, nameštali, a zbijali redove kada ih neko sa strane napadne. Zagovarali su visoke političke principe i bezuslovnu toleranciju, ali, samo za sebe. Mihizu i Vuku Draškoviću je spektakularni upad na javnu scenu omogućila upravnica Narodnog pozorišta Vida Ognjenović, kada im je 1991. otvorila vrata balkona sa kojeg su se obratili masama, kao Josip Broz 1945. po oslobođenju Jugoslavije. Od tada se Vida Ognjenović ne može odmoriti od ambasadorskih misija, izdavanja romana, izvođenja drama, pohvalnih kritika.
Osamdesetih se Pandorina kutija otvorila i Milosav Tešić, pesnik, žalio se da „nikad Srbija nije zaudarala na ovakav provincijalizam; naš politički život je poprilično primitivan, pun jezika mržnje, dušu dao za razne šarlatane. Politička scena je tako napravljena da su i budala i pametan čovek potpuno izjednačeni…“ Kada je sve počelo da propada Mihiz je prešao na šekspirovski diskurs: „Kockar koji voli da gubi? Nije li to najtačnija odrednica za srpskog intelektualca, ali ne poslušnika, nego onog koji odbija da služi? Takvom, protekle decenije nisu išle naruku.“
Bar je priznao da je živeo u kazinu i da se ponašao kao kockar. Samo ja smetnuo sa uma da ga je uvek pratila najača boja – rojal.


Fenomeni, Oktobar 2016.



(Nastavice se)


Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...