Bruno Đurđević: Demokratska stranka – dokle smo stigli

Režim u Srbiji pokazao je svoje pravo lice. To je bila fraza koju je devedesetih često bilo moguće pročitati u saopštenjima DSS-a. Ona je ponovo aktuelna, i to mnogo brže posle parlamentarnih izbora nego što su posmatrači političkih prilika to očekivali. Naivčine koje su poverovale da će sa Vučićem da menjaju Srbiju, ili makar obnašaju vlast, nestale su sa javne scene. Eksperti koji su ko zna kakvom argumentacijom ubeđeni da je dogorelo do nokata i da će baš oni biti ti kojima će konačno biti dozvoljeno da sprovedu neophodne bolne reforme ćutke trpe uvrede i polako se spremaju da iz pomahnitalog voza iskoče na prvoj krivini. Arogantni protagonisti vlasti zbunjeno se češu po glavi pošto polako naslućuju kuda bi mogla da ih odvede igra u koju su se upleli. Mislim na ministra policije i skandal koji će ga, danas ili sutra, koštati karijere. Jedina, mimo sopstvenih zasluga, ima razloga za zadovoljstvo potpredsednica vlade koja je svoj zadatak ispunila – Južnog toka neće biti.

Srbija je ponovo na krivom putu, u kovitlacu unutrašnjih i spoljnih konflikata koji je već više od 25 godina varijacija na istu temu. Javnost je većinski u poslednje dve godine prosuđivala da je jedna loša vlast zamenjena drugom, boljom, u okviru istog, trajno uspostavljenog sistema prozapadne demokratije. Umesto toga dobili smo prvo puzajući, a sada već uspravljen hod ka diktaturi. Javnost se polako mobiliše da se taj pokret zaustavi, a Peščanik je poslednjih nedelja bio fokalna tačka mobilizacije. Jednom kada je mobilizacija pokrenuta, važno je porazmisliti i o razlozima i odgovornosti za sve što se dešava.

Veliki deo javnosti ne haje za procese u Demokratskoj stranci. Uprkos tome, voleo bih ovde da problematizujem pitanje odgovornosti te stranke za to što u Srbiji opet imamo autoritarne težnje. Rezultati izbora na skupštini DS poslednji su u nizu razočarenja čiji početak seže u 2010. Posle poraza Tadićeve politike „I Evropa i Kosovo“, posle odbijanja Međunarodnog suda pravde u Hagu da osudi secesiju Kosova od Srbije bilo je za očekivati da predsednik Srbije shvati da je simboličkim krajem bitke za Kosovo okončana i čitava epoha realizacije nacionalističkog projekta koja je otpočela publikovanjem Memoranduma SANU 1986. To se međutim nije dogodilo i Tadić je fingirao nastavak borbe kroz diplomatsku aktivnost Vuka Jeremića.

U tom času bilo je logično da se stranka emancipuje od gubitničkog nacionalizma svog lidera. Đilas, tada zamenik predsednika stranke i drugi čovek po rejtingu, bio je idealan kandidat da zameni Tadića. Ideološki neprofilisan, mogao je mirne duše da promoviše novu politiku stranke i pripremi je na vreme za redovne izbore 2012. Takve ideje, međutim, u DS nije bilo, stranka se čvrsto držala starog srljajući u izbornu katastrofu. Pobedu Nikolića niko živ nije mogao da predvidi. Gledano iz današnje perspektive, međutim, poražena politika Borisa Tadića bila je jednostavno neodrživa.

Čak ni posle izbornog poraza Đilas se nije odlučio na inicijativu za preuzimanje stranke, već je u to nateran posle blamaže sa izborom Dačićeve vlade. Kada je konačno Tadićevim manevrom i napuštanjem stranke ostao njen nesporni šef, Đilas je učinio određene korake u pravom smeru. Pozvao je na listu Vesnu Pešić, Vesnu Rakić-Vodinelić, Zorana Živkovića, otvorivši stranku za otklon prema nacionalističkoj politici. Ipak, taj otklon nije učinio. Stigla je kazna na izborima.

Ni tada nije bilo kasno; izborna skupština stranke bila je poslednja prilika da Đilas predloži novu politiku i s njom pobedi. To nije učinio. Logično, poražen je. Pajtić je, u svom prvom javnom nastupu u „Utisku nedelje“ dan posle izbora skicirao obrise politike koju namerava da vodi. Umesto Đilasove politike zaoštravanja i pretvaranja DS u radikalnu i beskompromisnu opoziciju, Pajtić najavljuje frontovsku saradnju sa snagama koje su se već opredelile za kompromis. To se odnosi kako na snage unutar same stranke – gradske funkcionere ili poslovne ljude, koji su za spuštanje lopte u odnosu prema vladi, tako i na konkurentske opozicione stranke poput Tadićeve NDS ili Jovanovićeve LDP.

Pajtić se zalaže za horizontalno povezivanje sa strankama demokratske orijentacije i vertikalno sa javnim ličnostima, NVO i sindikatima, u strukturu kakvu je Vuk Drašković u vreme raspada koalicije „Zajedno“ posprdno nazivao križaljka. Simptomatično, prva javna ličnost koje se Pajtić setio u svojim planovima je Branislav Lečić, Đinđićev ministar kulture koji je završio u skečevima na televiziji Pink, moralnom dnu današnje Srbije. Nikakvog pomena o nekoj novoj politici na nivou ideologije tu nema, samo pregrupisavanje i borba za stare ciljeve novom taktikom.

Kontinuitet politike DS garantuje i reizbor Dragoljuba Mićunovića na mesto predsednika Političkog saveta. To je ličnost neprikosnovena u stranci. Pogledajmo njegovu ulogu u razočaravajućem učinku DS.

Da bismo to učinili, potrebno je da se vratimo četvrt veka unazad, u vreme obnove rada slavne predratne Demokratske stranke. Procesi i odluke donete u prve četiri godine rada stranke, kada je njom rukovodio Mićunović, postavile su DS na tračnice kojima se ona do danas kreće i odredile joj mesto u vozu naše skorašnje istorije. U svojih deset godina na čelu DS, Đinđić se nije bavio putem kojim se voz kreće, već je svoju snagu uložio u to da zaustavi ludog mašinovođu. Kada je u tome konačno uspeo, konstatovao je da je Srbija na dobrom putu. Nije bila. Pomahnitali voz samo se kretao mirnijom etapom. U trenutku kada je ponovo otvorio temu strateških ciljeva Srbije, koju je jednom zatvorio kada je završio pisanje knjige „Jugoslavija kao nedovršena država“, Đinđić je ubijen. Dokle bi ga otvaranje te teme dovelo da je ostao živ nije moguće znati. Imajući u vidu njegov beskompromisno evropski i levičarski bekgraund, lako je pretpostaviti da bi ga odvelo upravo tamo gde DS nikako da stigne.

Krajem osamdesetih Jugoslaviju je bilo teško, gotovo nemoguće braniti pred plimom srpskog, hrvatskog i slovenačkog nacionalizma. U procepu između države koja nestaje zajedno sa komunističkom idejom na kojoj počiva i ideologije velikosrpskog nacionalizma, beogradska intelektualna elita koja je stvorila DS i Mićunović kao njen glasnogovornik odabrali su put pristajanja na nacionalizam. I sami međusobno podeljeni na levičare, čija je ideja u dubokoj istorijskoj krizi, i desničare čija se ubeđenja kao požar šire istočnom Evropom, opredelili su se bez diskusije da nacionalistički projekat prihvate kao datost i da se usredsrede na sredstva, a ne na ciljeve državne politike. Oni malobrojni koji su ostali izvan nacionalističkog mejnstrima konstituisali su Drugu Srbiju.

U opisanom kontekstu prvo veliko razočarenje koje je priredila DS na čelu s Mićunovićem bila je odluka da ne istaknu protivkandidata Slobodanu Miloševiću na predsedničkim izborima 1990. Time je DS u stvari dala Miloševiću pravo da govori i u njeno ime kao šef države. Prva faza Miloševićeve političke delatnosti, ujedinjenje Srbije sa svojim pokrajinama i Crnom Gorom, trijumfalno je okončana na Gazimestanu na Vidovdan 1989. Tada je najavljena druga faza, rasturanje Jugoslavije i preuzimanje njenih velikosrpskih delova. Ova druga faza okončana je u vreme vidovdanskog sabora 1992, kada je Srbija nepovratno upletena u ratni sukob, stavljena pod sankcije, sa svojom demokratskom javnošću u protestu. Demokratska stranka je u celom ovom periodu bila kritičar metoda države, ali ne i njene strateške orijentacije, i na kraju se svrstala u tabor Dobrice Ćosićakao prvosveštenika nacionalnog pokreta.

Od trenutka kada je Zoran Đinđić preuzeo vođenje stranke 1993. do Tadićevog poraza 2012, stranka je bila nevoljni saputnik srpskog nacionalističkog projekta, na koji je, ne raspravljajući o njemu, pristala. Za Đinđića je taj projekat bio datost. Od autentičnih nacionalista on nikada nije bio prihvaćen. Njegove ubice su psi rata koji su verovali da ubijaju izdajnika. S druge strane, autentični nacionalista Tadić uspeo je da, ne bez početnog gađenja, bude primljen u nacionalni mejnstrim i tako stranku osposobi za osvajanje parlamentarne većine.

Đilas, ponikao u demonstracijama 1992, Miloševićev britki sagovornik, čovek je od koga se moglo očekivati da sa govornice izborne skupštine Demokratske stranke najavi onakav zaokret kakav je Hruščov najavio u svom govoru na XX kongresu KPSS 1956, kada se obračunao sa staljinizmom. Od Đilasa se moglo očekivati da se obračuna sa velikosrpskim nacionalizmom. To se nije dogodilo posle Tadićevog poraza u Hagu 2010. To se nije dogodilo ni posle njegovog izbornog poraza 2012. Ni posle verolomnog razaranja stranke 2014. Čak ni posle evidentnog dokaza o bezperspektivnosti kontinuiteta stranačke politike, koji se ogleda u šest odsto na izborima. Izgleda da je neophodno da se vladavina bazirana na ideologiji velikosrpskog nacionalizma i njenim protagonistima ponovo izvrgne u tiraniju da bi se pristojan, evropski i prozapadno orijentisan, obrazovan svet okupljen u Demokratskoj stranci zamislio nad sobom i društvom u kom deluje i proklamovao politički program, na osnovu kojeg će biti moguće poništiti tekovine memorandumskog doba.

Ceo smisao vladavine Nikolića, Dačića i, konačno, Vučića i žrtava koje ovo društvo i ova nacija pod njima trpe, sastoji se u kreiranju dovoljno snažnog izazova za Demokratsku stranku i njoj okrenut deo srpske javnosti, koji može da je natera da se pokrene i konačno osmisli politiku – koja će zameniti dva veka velikosrpskog nacionalizma.

Peščanik.net, 11.06.2014

Marko Vidojković - Primitivizam je gospodar naših života

Marko Vidojković rođen je u Beogradu, 1975. Objavio je romane „Ples sitnih demona“, „Đavo je moj drug“, „Pikavci na plaži“, „Kandže“, „Sve crvenkpe su iste“, „Hoću da mi se nešto lepo desi odmah“ i „Kandže 2: Diler i smrt“, kao i zbirku priča „Bog ti pomogo“. Novi roman nestašnog momka srpske književnosti je „Urednik“ koji je već nekoliko mjeseci pred publikom. 

Roman „Kandže“je od oktobra 2004. do maja 2005. doživeo pet izdanja i, kao jedna od najprodavanijih knjiga domaćeg autora, dobitnik je nagrade Zlatni bestseler. Vidojković je 2006. godine za „Kandže“ dobio i nagradu i Kočićevo pero, a za „Sve crnvekape su iste“ Vitalovu nagradu. Objavljivan u Sloveniji, Hrvatskoj, Makedoniji, Bugarskoj, Njemačkoj i Poljskoj. Bio je urednik u časopisima „Maxim“ i „Playboy“.

Sa Vidojkovićem smo za portal BUKA razgovarali o stanju u društvu, književnosti, publici i drugim temama. 

Kakvo je stanje društva u kojem živiš, živimo danas. Ne mislim samo na Srbiju, nego na regiju?

Svedoci smo postjanja jedne tihe, mračne, nezvanične Jugoslavije. Granice su jedva primetne, beda je sveopšta, žal za prošlošću kod svih podjednaka, osećanje da smo, ratujući, pucali sebi u glavu jasno je kao dan, ali je od tog osećanja još jasnije da nema nazad. Socijalistička Jugoslavija je ostala spomenik prošlosti, podsećanje na to kako iz pepela jedan zaostali region može da se katapultira u budućnost za svega nekoliko decenija, isključivo snagom zajedničkih ideala. Danas nigde u svetu nema takve države, a naša karma je takva da ćemo tako drsko pljuvanje na sve što smo zajednički uradili najverovatnije platiti nestankom čitavih nacija sa ovih prostora u narednih stotinak godina.

Koji su najveći problemi koji otežavaju bolji život građana, od kojih je većina u bijedi i siromaštvu, zaokupljena pitanjima egzistencije?

Najveći problem je u tome što u svetu vlada snažna ekonomska i politička kriza. Nigde se ne živi kao u bajci, mada se u državama zapadne Evrope, recimo, živi mnogo normalnije nego kod nas. Na ovim prostorima, još od početka raspada Jugoslavije, na čelu svih država-karikatura nalaze se ili korumpirani kriminalci ili fašisti. U političkoj ponudi su sve sami ološi. Državno uređenje novokapitalističkog robovlasničkog poretka je takvo da se čak ni mnogo razvijenijim državama, poput Španije, Italije ili Grčke, ne smeši blistava budućnost, a kamoli nama. Kad se pogleda, na primer, Srbija, jasno se vidi da u njoj ne valja ništa, počevši od ustava.

Gdje Vi vidite alternativu, mogućnost promjene? Odnosno, da li je neka bitnija društvena promjena uopšte moguća?

Ona je u ovom trenutku nemoguća. Civilizacija kroz celokupnu istoriju ide kroz uspone i padove i trenutno se nalazimo u dubokom civilizacijskom kanalu. Moderni čovek je razmažen tehnološkim napretkom i potrošačkim načinom života, prema tome, mnogo je manje spreman na velike izazove, u odnosu na naše pretke. Digitalizacija nas je dovela do masovnog praćenja i prisluškivanja, nismo ni svesni da svako od nas ima uređaj za elektronsko praćenje u svom džepu, koji se zove „pametni telefon“. Kamere su na sve strane, a ako postaneš baš drčan, neko će da se uhvati za džojstik pošalje ti bespilotnu letelicu i gađa ti dnevnu sobu raketom. Ili će ti večeru posoliti polonijumom. Cela planeta postala je jedan veliki zatvor i marginalni pokušaji pobune, poput anonimusa, vikiliksa, pirata i sličnih fenomena, svakako su za poštovanje, ali ni izdaleka ne nude jasnu alternativu postojećem globalnom zlu. Siguran sam, ipak, da će se čovečanstvo i iz ovog sranja izvući, samo, na žalost, ne verujem da će to biti u skorije vreme. Jedino što možemo je da živimo svoj život do maksimuma, uradimo sve da ispunimo svoje najluđe snove i doživimo se kao građani sveta, kad već ionako taj ceo svet imamo u svom džepu, to jest u mobilnom telefonu. Pojedinac danas ima puno pravo da svoju sreću traži bilo gde na planeti. Nepravedno je nove generacije ucenjivati patriotizmom. prisiljavati ih da sede ovde, a prethodno im oduzeti svaku šansu za normalan život i lepu budućnost. 

Kandže su izašle prije deset godina. Šta se, prema Vašem mišljenu, za deset godina najviše promijenilo u Srbiji?

Te godine, kada su „Kandže“ izašle, tek smo zakoračili u normalno društvo i normalan život. Ljudi su radili, zarađivali, kupovali jedni drugima knjige na poklon. Nervirali smo se jer su Crnogorci pretili otcepljenjem, nervirali smo se zbog Kosova, nervirao nas je Koštunica, ali smo, za razliku od doba Slobodana Miloševića, konačno dobili šansu da od svojih života nešto napravimo. Onda je došla svetska ekonomska kriza, koja nas je nokautirala i oduzela nam bukvalno sve. Tek kada smo pukli, shvatili smo da su, dok smo mi vredno radili i zarađivali, neki drugi vredno krali i pljačkali, samo je to bilo prikriveno privremenim izobiljem u kome smo se našli. Danas je sve propalo. Zdravstvo ne postoji. Školstvo se raspalo. Privreda ne funkcioniše. Para nema. Nade nema. Prvi put, još od doba Slobodana Miloševića, osećam potrebu da pobegnem iz zemlje, a 2004. sam bio ubeđen da mi se to više nikada neće dogoditi.

Većina mladih našla je liniju koja spaja turbo folk, religiju, novac, crkvu, seks za jednu noć, mitove i nacionalizam. Kako Vi gledate na mlađe generacije?

Mlađe generacije jednostavno nisu imale nikakvu šansu. One se školuju na Jutjubu i vaspitavaju na ulici. One ne znaju šta je dobro, a šta loše. Iz sveopšteg bedaka u kojem se njihova okolina nalazi oni crpe gorivo za ekstremizam i fašizam. Piju, bodu se noževima, tuku se, ginu, umiru, idu u zatvor, a oni normalniji vredno rade i čekau prvu priliku da pobegnu iz ovog pakla. Nekada si, sa pionirskom zakletvom (potražiti na guglu), koju si kao mantru izgovarao od svoje sedme godine, bio programiran da budeš vredan radnik, uzoran učenik, dobar čovek i drug u nevolji. Tako je komunizam, po kome svi seru, vaspitavao svoju decu. Kako balkanski kapitalizam vaspitava svoju decu? Vaspitava ih po zakonu jačeg, okolina ih neprekidno uči da češ dobro proći samo ako si beskrupulozni ološ, ako gaziš preko leševa da bi došao do materijalne dobiti. Mladi su preko interneta bombardovani bezbrojnim informacijama, koje ne umeju da selektuju, a porodica, koja je nekad bila osnovna ćelija društva, danas je prezaduženi dom pijanih očeva i bolesnih majki. Kakva mogu da budu deca koja dolaze iz takvih domova? Nisu oni krivi, mi smo krivi. A na njima je budućnost. Tako se, bez ijednog ispaljenog metka, bez ijedne bačene bombe, ubija ceo narod. Mi revnosno učestvujemo u sopstvenom genocidu. 

Radili ste u medijima. Kako biste ocijenili stanje u medijima regiona?

Kriza se snažno odrazila na štampane medije. Pored interneta, osiromašenim ljudima je teško da kupe novine ili časopis. Zato su se vesti preselile na internet. Danas je najbolji informativni program news feed na fejsbuku. Televizije žive od reklama, a reklame, u doba bez novca idu samo najgledanijim programima. A najgledaniji programi su već decenijama oni džiberski i džukački. Informativni mediji su poslušni psi svojih gazda i bave se isključivo spinovanjem, prikrivanjem, zataškavanjem i preduvavanjem. Autocenzura je sveprisutna, a novinarstvo se svelo na čist entuzijazam. Neće puno vremena proći, pa će i sloboda protoka informacija putem interneta postati globalno ugrožena. Onaj koji je umesio ovu pitu od govana koju sada jedemo, postaraće se da nam ugasi i poslednji vid slobode govora i prenošenja informacija.. 

A ponudu u medijima? Čini mi se da je potražnja za sve bizarnijim sadržajem u posljednje vrijeme porasla, a da ne govorim o sadržajima realiti emisija...

Primitivizam iz koga smo tako teško izašli, a u koji smo se tako lako vratili, gospodar je naših života. Ponuda vesti je tolika da svaka vest posle svega nekoliko dana prestaje da postoji. Senzacionalizam po svaku cenu doveo nas je u doba u kome može bilo šta da se desi na planeti i već kroz tri dana će biti zaboravljeno. Veliki ljudi umiru svakog dana, a već iduće nedelje zaboravljamo da su ikada i postojali. Ratovi izbijaju na svakih nekoliko nedelja, a kroz godinu dana ih se više ni ne sećamo. To rešetanje spinovanim informacijama direktno utiče na čovekovu inteligenciju i na njegove sposobnosti. Naš DNK nije pripremljen za takvo iživljavanje. Čak sam primetio da mi je mnogo teže da pišem knjige u 2012. ili 2013. nego ranije i to pre svega jer mi neprekidno pažnju odvlače tone i tone novih „spektakularnih“ i „senzacionalnih“ vesti sa internet portala, kao i obaveštenja s fejsbuka. Ne smem ni da pomislim šta bi bilo kada bih koristio i tviter. A i televizor sa svojih sedamdeset kanala je sve vreme tu. Koncept rijalitija je nešto najbednije što sam ikada u životu video. Umesto da živiš svoj život, ti gledaš kretene kako se, zarobljeni u četiri zida, pokriveni okom kamere, svađaju i onda za njih glasaš putem preskupog SMS-a. To što su takve stvari toliko gledane, samo govori da je ljudska vrsta za izbegavanje.

Pjevačice, voditeljke, starlete, glumci, fudbaleri.... danas svi postaju pisci. Kako gledate na tu vrstu knjiga koje postaju bestseleri?

Kakva vremena, takvi i bestseleri. Neverovatni su tiraži u kojima se te knjige prodaju, redovno i na novinskim kioscima. Da li to njihovi kupci zaista i čitaju ili ih samo drže kod kuće kao trofej podrške svojoj omiljenoj sisatoj pevačici ili graktavoj voditeljki, baš bih voleo da znam. Ipak, nema mesta bedaku. Svako može da bude bilo šta. Ne postoje objektivni kriterijumi koji bi ocenili kvalitet neke knjige. Postoje samo subjektivni kriterijumi. Vidiš koliko imaš čitalaca, vidiš kakvi su to ljudi i budeš srećan. Ja sam srećan. Nikad mi nije bila ambicija da pišem kiosk-literaturu, niti da budem najčitaniji ili najprodavaniji pisac, a to sam, čak, u periodu od 2005. do 2007. i bio. To uopšte nije trebalo da se desi. Literatura koju pišem sasvim slučajno se tumači kao mejnstrim, jer, kad uporedite tiraže, videćete da estradne zvezde prodaju desetine hiljada knjiga, ja prodajem hiljade knjiga, a ostali pisci su srećni ako prodaju par stotina. To me dovodi u ulogu literarnog incidenta. Zadovoljan sam što moje knjige imaju puno čitalaca, na žalost mog džepa, mnogo ih je više nego kupaca, ali kakva su vremena, takva je i zarada od knjiga o emocionalno nestabilnim marginalcima, kakvi su moji junaci. Ssamo će budućnost, odnosno istorija, pokazati da li je iko od nas koji pišemo i objavljujemo u dvadeset prvom veku „veliki“ pisac.

Koliko danas sve veće provođenje vremena pred računarima, „visenje“ na društvenim mrežama utiče na publiku, utiče na konzumaciju književnih djela? Ljudi imaju izgovor da danas imaju sve manje vremena za čitanje.

Evo, baš pre nekoliko dana, kada sam bio u Banja Luci, njih nekoliko mi je prijavilo da su pročitali „Urednika“ na internetu. Hteo sam da se roknem. Jesenas sam, kao znak dobre volje, skenirao svoj prvi roman i postavio ga na internet. Međutim, ideja je bila da će neko možda zbog toga kupiti moj novi roman, a ne da čita i njegovu piratsku verziju na netu. Hteo sam nekako da spojim činjenično stanje da danas sve može da se pirateriše i okači na net sa idejom da nije loše kupiti knjigu jer pisac od toga živi. Ako se knjiga ne prodaje, pisac neće da živi. Pisac će prestati da bude pisac i postaće nešto drugo. Dakle, moje knjige se, eto, upravo na internetu i čitaju i ja zbog toga direktno najebavam, pošto pisci nemaju koncerte kojima mogu da kompenzuju gubitke od piraterije, kao muzičari. Piraterisati pisca isto je što i ubiti pisca. Ako vidim da se taj trend nastavlja, jednostavno ću prestati da pišem, ili ću pisati samo za sebe, a zarađivaću od nečeg drugog, pa kad crknem, onda svi moji romani mogu posthumno da idu na net, baš me briga.

BiH u oktobru očekuju izbori. Mislite li da će se kod nas nešto promjeniti na političkom nivou?

Kod vas jedino može da izbije neki novi rat, tako mi se, na žalost, čini. Vaša zemlja je duboko podeljena, nacionalne zajednice, koje su ratovale da ne bi živele zajedno, prisiljene su da žive zajedno u državi koja to zapravo nije. Neko vreme sam se zavaravao činjenicom da bi neko novo „jugoslovenstvo“ moglo da potekne upravo iz BiH, koja je bila simbol bratstva i jedinstva. Ah, kako sam se samo zajebao. BiH, baš zato što je bila simbol bratstva i jedinstva, a potom postala simbol krvavog građanskog rata, nikada više, bojim se, neće biti ono što je bila u vreme SFRJ. To je zato što nikada više neće biti SFRJ. Mislim da je od nefunkcionalne države pune korumpiranih političara sve bolje, pa čak i mirno razdruživanje. To, naravno, zapad, koji je Bosnu i Hercegovinu upravo ovakvom i napravio, nikada neće dozvoliti, tako da će ovaj status-kvo ostati, sve dok se oni koji su stvorili dejtonsku Bosnu pitaju za njenu budućnost. Moramo da shvatimo da smo svi zajedno u kolonijalnom položaju, pa čak i Slovenci, koji su u raspadu Jugoslavije navodno najbolje prošli. Srbija je nedovršena država, s nejasnom teritorijom, Kosovo je još jedna nedovršena država, baš zato što je upravo Kosovo taj nejasni deo srpske teritorije, Bosna je nedovršena država zato što se u njoj osećaš kao da se rat završio prekjuče, a ne pre skoro dvadeset godina, Makedonija je nedovršena država, jer je Grci ne priznaju, a pola stanovništva su Albanci, koji samo čekaju da krenu u novu akciju za svoje nacionalno pitanje, Hrvatska je država samo na papiru, a zapravo je vlasništvo poverilaca hrvatskih dugova, Crna Gora je šizofrena država, u kojoj ni sami Crnogorci ne znaju koji jezik govore i kojoj crkvi pripadaju, a u svim tim državama zajedno na vlasti, a i u opoziciji su lopuže, neposobnjakovići i korumpirani gadovi. Izbori u svakoj od ovih banana-država, ili rakija-država, možda je primereniji naziv, su, po pravilu, samo naobičnija farsa, jer je pobednik unapred poznat, a to su davaoci skupih kredita kojima se krpe naši bušni budžeti..

Šta Marko Vidojković gleda, sluša, čita?

Ograničiću se u svom odgovoru na poslednjih nekoliko meseci. Gledao sam „Atomski zdesna“ Srđana Dragojevića u bioskopu, a na televiziji gledam Ridiciolusness (MTV), Amazing World of Gumball (Cartoon Network), Clone Wars (Cartoon Network), Daily Show (Comedy Central) i Colbert Report (Comedy Central). U poslednje vreme slušam ploče, jer mi je drug poklonio gramofon i time mi potpuno otvorio nove-stare vidike. Našao sam dosta starih ploča u špajzu, povezao gramofon sa  pojačalom i besnim zvučnicima i osećam se kao da sam otkrio vremeplov. Od novih hitova, sviđa mi se novi singl Lane Del Rej „West Coast“, a željno iščekujem svaki novi album bilo kog kalifornijskog melodičnog pank benda, pošto je to moja muzička religija. Čujem da se ove godine sprema, na primer, novi Lagwagon. Dok sam pisao „Urednika“, pročitao sam autobiografiju Kita Ričardsa, autobiografiju Sleša, biografiju Led Cepelina, „Kako smo propevali“ Ivana Ivačkovića, i zbirku kolumni Aleksandra Tijanića. Pre neki dan, pročitao sam novi roman mog velikog prijatelja i jednog od najvećih podgoričkih šmekera Balše Brkovića, „Plaža Imelde Markos“, a trenutno čitam spektakularni roman „Opet on“, Timura Vermesa.

Nova knjiga „Urednik“ već je nekoliko mjeseci pred publikom. Da li sad trenutno odmarate od rada ili već razmišljate o novom romanu? 

Trenutno radim na obimnoj zbirci priča, koja će izaći na jesen, a novi roman je odavno isplaniran i zreo za pisanje. Pretpostavljam da ću početi da ga pišem u avgustu, a izlazak iz štampe očekujem početkom septembra, 2015.

Razgovarala Maja Isović (Buka)

Prohodao Luka!!!

Nas svrco prohodao u 14. mjesecu!!

Aleksandra Petrić: Šta da jedem (danas), mama?!

Prije nekoliko dana, američki tim analitičara koji djeluje u okviru 24/7 Wall St. je objavio rezultate analize u kojima predstavlja 10 najbjednijih država u svijetu. Analiza se zasniva na pregledu sličnog prošlogodišnjeg istraživanja Gallupa, kao i ekonomskim indikatorima Međunarodnog monetarnog fonda i indikatorima očekivanog životnog vijeka Svjetske banke. Elem, na ovoj listi je deset država, deset krasotica, i među njima Nagorno Karabah, Sirija, Azerbejdžan, Bjelorusija i druge nesretnice. Bosna i Hercegovina zauzima četvrto mjesto. U analizi se navodi da smo, prema evropskim standardima, relativno siromašna zemlja, sa bruto društvenim proizvodom od 8,293 američkih dolara po glavi i 27% zaposlenih u 2013. godini.

Prema njihovim indikatorima bijedni smo, između ostalog, i zbog toga što se 47% stanovništva nasmijalo ili smijalo tokom prošle godine. Rekla bih da je ovo namješteno. U Bosni i Hercegovini, gizdavoj i ponosnoj, garantujem da je nemoguće nafatati 5% žena i muškaraca kojima je do smijeha i veselja. Čak i da ne zažmirimo na tih 27% zaposlenih, u frižiderima i ostavama je ledeni pejzaž, ulicama klize osobe u punoljetnoj, ispranoj i uredno zakrpanoj odjeći i cipelama iz ’76. Iza leđa kriju cekere i kese u kojima na dnu spava salama od 4.5 marke za kilogram i pod miškom aditivima naduvana vekna kruha. Nema tu ništa organskog, domaćeg. Nema jaja ni kokica koje čeprkaju po seoskim dvorištima. Možda za nekoga i ima, ali velika većina građanki i građana ove zemlje je odavno iz sjećanja izbrisala kako ta jaja i kokice uopšte izgledaju.

Ne smijem se.

Po svemu sudeći, neće se u ovoj zemlji još dugo smijati ni djeca koja se, usprkos svemu, rađaju svakodnevno. Rađaju žene djecu u Bosni i Hercegovini i za njih ekipe stručnjaka i stručnjakinja okupljenih u multisektorske radne grupe godinama brižljivo pišu strategije i akcione planove. U njima se mašta o unapređenju zdravlja i socijalne zaštite, poboljšanju brige za djecu, sprečavanju i iskorjenjivanju svih oblika nasilja i zlostavljanja, održivom i inkluzivnom obrazovanju i kreiranju uslova za nesmetano odrastanje i razvoj, s obaveznom klauzulom zabrane diskriminacije po bilo kojoj osnovi. A sve ovo da bi, jednoga dana, nekad u projektovanoj budućnosti, te djevojčice i dječaci bili korisni i korisne na svim nivoima, svojim lokalnim društvenim zajednicama, svojim entitetima, svojim kantonima, i u konačnici svojoj državi. U tim fensi strategijama i akcionim planovima nigdje ne piše kako će da odrastu i šta će da jedu, oblače, obuvaju, čime će da plate školu dok ne dostignu nivo kada će biti društveno korisni i isplativi? I ima li igdje tih projekcija u kojima piše koliko to košta i ko će sve to da plati?

Danas na ulicama Sarajeva u protestu stoje majke i trudnice, i većina ih ne može, niti će uskoro moći da odgovore svojoj djeci na pitanje iz naslova ovog teksta. Protestvovale su isto tako majke i porodilje u Zenici početkom februara, jer je Kantonalna vlada više mjeseci kasnila s isplatama naknada koje im zakonski pripadaju. Žene se ne mogu snaći u kalkulacijama i proračunima kantonalnih vlada koliku će koja od njih mjesečnu naknadu primiti, osim što sa sigurnošću znaju da to nije ni približno dovoljno za potrebe koje djeca imaju. Primaće bijedne naknade do navršenih godinu dana starosti djeteta. Šta će biti sa djecom nakon toga? Hoće li se nezaposlene majke zaposliti ili će i dalje biti kolateralna šteta sistema koji brižljivo kalkuliše svaku marku koju im daje, i pri tome se ponaša veoma galantno prema svim mogućim beneficijama koje imaju zastupnici i zastupnice, čije su naknade nedodirljive i otporne na prirodne katastrofe, loše zakone, korupciju, nezaposlenost, i sve moguće socijalne beneficije koje kasne i koje su bezobrazno male.

Ne mogu se smijati u zemlji čiju tačnu strukturu megalomanske administracije sa sigurnošću poznaju samo rijetki i koja svakodnevno udara šamare onima od kojih očekuje da sutra podmetnu svoju kičmu kako bi se ta ista administracija mogla i dalje nesmetano reprodukovati.

Nije mi smiješno.

(Banja Luka, juni 2014. godine)

(manjine.ba)

Pomoc Rusije

Niko kao Rusija  ne moze olaksati tz. "zemljama zapadnog Balkana"  prijem u Evropsku zajednicu!!
Apsurd, jel' da !?
Jeste, ali, posto je zivot pun apsurda a Balkan posebno, on je ustvari prilicno blizu realnosti.

Jer cim je Rusija pruzila svoju sapu i osvojila neka podrucja Ukrajine, cim je Rusija jasno pokazala da je veoma zainteresovana za svoj uticaj na "zapadnom Balkanu", cim je jasno dala do znanja da je protiv ulaska tih zemalja u NATO, Evropa je ubrzala svoje inicijative, koje su vjerovatno i do tada vec bile planirane, ali tek sada dobijaju na znacaju i u njih se ukuljucuju najznacajniji igraci, zapravo najznacajniji Evropski igrac, Nemacka.
Tako se, na poziv njemacke savezne kancelarke Angele Merkel, 28. avgusta u Berlinu okuplja slijedeca ekipa:   premijeri, ministri vanjskih poslova i ministri privrede iz Bosne i Hercegovine, Srbije, Hrvatske, Slovenije, Kosova, Makedonije, Crne Gore i Albanije. 
Prije ovoga zemlje ce se u julu okupiti u Dobrovniku. Procesi Brdo ( kod Kranja) i Briuni su vec zapoceli i nastavljaju se...
Prepoznajete?
Kako li se ono zvase zemlja kojoj su nekada svi oni , osim Albanije, pripadali. da podsjetim da je i nakon drugog svjetskog rata na zapadu postojala inicijativa da se napravi federacija ili konfederacija Jugoslavije i Albanije.

Sta je ta zemlja za zapadnog Balkana uradila 1948. godine kada je Rusija ( tada SSSR), nakon sto joj je veoma pomogla u  njenom oslobadjanju od njemackog fasizma, pokusala prekinuti njene veze sa zapadom i stegnuti je u svoj bratski zagrljaj?
Ta zemlja je te godine odbacila Rusiju i od tada vodila svoju relativno nezavisnu politiku igrajuci ulogu lakmus papira i za istok i za zapad.
U novim uslovima, kada se Rusija ponovo dize, kada se Rusija i Kina pripremaju da zajednickim snagama nastupaju protiv dominacije samo nekoliko svjetskih sila okupljenih u jednom vojnom savezu, izgleda da i tom zapadu sada ponovo treba "zapadni Balkan"  kako bi se napredovanje Rusije, a i Kine, sto prije i efikasnije sprijecilo.

Uzimajuci sve to u obzir, pomoc Rusije za laksi i ubrzaniji prijem ostatka zemalja bivse Jugoslavije u Evropsku Uniju i ne izgleda da je veliki apsurd.
Kako se u svemu tome snalaze narodi zemalja zapadnog Bakana, posebno je pitanje. 

DA JE BAREM 1993. GODINA

Hajde recite - ne morate meni - recite sebi, da li vam je ova predivna ljubavna pjesma, tako reci ljubavna izjava,  pobudila ili probudila lijepa osjecanja. 

Drzite se za ruke  - nije to sramota ni u poznim godinama!

Recite da volite, pokazite ljubav - da ne bude kasno.

****************************

Da je barem ona strašna,

po poniženju ni sa čim uporediva

1993. godina

kad nismo imali ničeg

sem jedno drugo.

Bar da je ta strašna,

ta milion puta prokleta 1993. godina!

Još punih pet godina

mogao bih da te gledam

i da te držim za ruku!

Izet Sarajlić

(jun 1998)

Atentat na istinu

Citam nedavno u Osobodjenju da je Krug 99 ( udruga intelektualaca, ma sta to znacilo) nakon "opsezne i plodne rasprave" o Gavrilu Pricnipu, o atentatu na austro-ugarskog prestolonaslednika Ferdinada,  o razlicitim interpretacijama sarajevskog atentata predlozio da se u Sarajevu izgradi Spomenik i Ferdinandu i Principu.

Pocesto i precesto citam razne gluposti, posebno u poslednje vrijeme ( moracu to bar smanjiti, jer i glupost moze biti prelazna), ali ova je odlican kandidat za jednu od najvecih.

U cilju mira u kuci potrebno je zavuci glavu u pijesak i proglasiti osvajaca tudje zemlje zrtvom onoga koji se bori (i pri tom ga i ubija) za njeno oslobodjenje. 
Koliko god izgledalo apsurdno, zrtva je u ovom slucaju ili preciznije, do ovog slucaja bio Gavrilo. Nakon sto je izvrsio svoje revolucionarnu namjeru i ubio Ferdinanda i suprugu mu, Gavrilo daje Ferdinandu sansu da se izvuce i da iznenada on postaje zrtva. 
Dramatican ljudski i istorijski obrt, dovoljan za neke da zakljuce da su njih dvojica istorijski gledano isti. Egal! Nerijeseno! Mir, mir - niko nije kriv! 

Ovdje moram malo zastati i objasniti da ne prihvatam ubistvo kao sredstvo politicke borbe. Jednostavno ne prihvatam ubistvo - tacka. Niko nema pravo ubiti osim u direktnoj samoodbrani! Ne prihvatam da cilj opravdava sredstvo. Po mome shvatanju, cilj ( oslobodjenje balkanskih zemalja od  austro-ugarske tiranije) ne moze biti opravdanje za hladno ubistvo predstavnika te tiranije. Vjerovatno sam nekada davno, kad sam bio mladji, prihvatao da su revolucija i nasilje opravdane, ali sada, u svom matorom dobu, ne mislim tako. Moram dodati da je i moje shvatanje o "austro-ugarskoj tiraniji" nesto drugacije od shvatanja koje je u doba Gavrila imala Mlada Bosna i vjerovatno vecina "porobljenog naroda". Sa ove vremenske distance svedoci smo da je ta "tiranija" za nekoliko deceija izgradila u Bosni vise nego mnoge narodne vlasti i prije i poslije nje. Davala je vise slobode i demokratije nego mnogi narodni rezimi koji su vladali tim prostorima i prije i poslije nje, a posebno demokratije ustanovljene nakon oslobodjenja od svega i svacega devedesetih proslog vijeka. Zivot je pun apsurda i ov je samo jedanod njih.  

Da nastavim. Gavrilo jeste bio terorista, jer se odlucio da ce za cilj, oslobodjenje od strane tiranije i  ubiti ako treba, ali se, u isto vrijeme,  mora uzeti u obzir da je pojam terorizma pretrpio mnoge izmjene u poslednjih stotinu godina i da se Gavrilov ( Mlade Bosne)  terorizam ne moze definisati po danasnjim kriterijima. Jer Mlada Bosna i Gavrilo nisu otisli u Bec i pobili stotinjak Austrijanaca, niti u Pestu da pobiju isto toliko Ugara.
Danas proglasavati Ferdinanda zrtvom  je najprostije dodvoravanje strancima, kojima je cilj da se istina i istorija malo promijene, kako bi se osvajanje tudjih teritorija nazvalo drugim imenom i kako bi se, i pored nekadasnjih osvajanja i porobljavanja mogli predstaviti  kao vjecni miroljubci i mirotvorci. Usput, time se malo potkace i nase "najdraze komsije"  i predstave kao remetnici, ubice, teroristi jer to im je nekako u genima.  
Ako udarac postigne cilj, to je uspijeh. Ako pogodi vise ciljeva, to je trijumf.  

Graditi spomenik i jednom i drugome, i Gavrilu i Ferdinandu, u isto vrijeme i na istom mjestu je isto sto je i pokusaj izjednacavanja zrtve i agresora, fasiste i anti-fasiste, cetnika i partizana, ustase i partizana. 
Ukratko to je atentat na istinu.

Petar navijac

Nas nekolicina  gledamo u subotu  utakmicu BiH – Nigerija.  Svjetsko je prvenstvo pa svaka utakmica je od velikog znacaja.

Cak su nam se i zene pridruzile.

Svi , naravno, navijamo za  BiH. Neko vise, neko manje.  Neko se bolje a neko slabije razumije u fudbal.

Osjeti se to po komentarima.

Zene vecinom reaguju impulsivno na greske nasih. Odmah bi one mijenjale. Odmah taj koji pogrijesi “pojma nema”…

Cuj, pojma nema! Naviknut na impulsivne reakcije “slabijeg pola”,  “jaci pol” ne reaguje.

Ali svi, k’o jedan navijamo za nase. Svi osim Petra.

Petar vec na pocetku na pitanje za koga navija, jasno odgovara, za Nigeriju.

Skace na svaku sansu bliske mu zemlje Nigerije. Na promasaj se strovali na pod.

Mi u nevjerici! Hajde sto ne navija za Bi H, ali kako ce toliko navijati za protivnike?!

Zasto to bar ne sakrije pred nama?

Petar je naime osam godina star djecac. Vjerovatno je naucen da treba navijati protiv BiH .

Zasto, to vjerovatni ne bi znao odgovoriti, kao sto nije znao reci ni gdje je smjestena ta njegova Nigerija.

Jadno dijete naucilo kod kuce za koga ne treba navijati. Dosao drugu svome u goste i ne zna kako se ponasati u novoj sredini!

Vec u prvom poluvremenu Petru smo dali zuti karton za ponasanje.

Kasnije je djeci utakmica dosadila pa su izisli igrati fudbal iza kuce.

Nakon utakmice rekao sam Petru da je BiH pobijedila 3:1. Pitao je:”Starno?”

Kad sam potvrdio, uhvatio se za glavu i pao na zemlju od tuge.

To je, kao i sve do tada uradio da bi  provocirao protivnickog navijaca. I to je dio sporta i nase svakodnevnice koja se takva zivi i ovdje u Kanadi.  

Jedino sto je zalosno je da su i tako mala djeca naucena da im je bliza Nigerija od BiH.

NAVIJACI

Rambo Amadeus: DOBRE SLUGE, ZLI GOSPODARI

Apsurdno je da Njemačka nije dala sankcije Rusiji, a da Crna Gora jeste. Prilično šupački to djeluje, ali pitanje je koliko vlast na Balkanu uopšte ima slobodu odlučivanja, a koliko rade ono što im naređuju oni kojima su dužni pare. Naravno, zemlje bivše SFRJ su jasno i nedvosmisleno pokazale kako gazduju sa svojom zemljom. Imali smo sasvim solidnu zajedničku državu, ali pokazali smo da nam je važnije da se međusobno mrzimo nego da živimo lijepo. Dakle, pošto smo glupi, primitivni, nasilni i destruktivni, mi smo prisiljeni da imamo tutora, da budemo rasitnjeni i da postanemo nečije gubernije, jer je to po nas, sve zajedno, mnogo bezbjednije. Izabrati Evropsku uniju za novog gubernatora je naše nužno zlo jer smo se pokazali kroz istoriju kao dobre sluge, ali zli gospodari. Pri tom, naravno, mislim na sve zemlje bivše SFRJ jer sve one funkcionišu veoma slično.

+++

Ljudi su se prestali smijati jer su prestali da žive u skladu sa svojim uvjerenjima Uvjerenja su šine po kojima mi idemo, a ako napustimo svoja uvjerenja i živimo u strahu i pomirenju sa "zlom sudbinom" onda smo zapravo robovi. A robovi se ne smiju. U socijalizmu smo bili svoji gospodari, pa smo se puno i smijali.

+++

Primitivizam je uzrok. Najgora osobina primitivca je njegov prezir prema znanju i učenju novog. Primitivac mrzi i prezire sve što se od njega razlikuje. Demokratija je uvedena prerano, na silu, po diktatu Zapada, pa je bilo logično očekivati da će primitivna većina izabrati rukovodstvo po svom ukusu.

Dakle, rat na Balkanu je zapravo posljedica demokratske procedure i odluke, čim je narod dobio pravo glasa, glasao je za podjelu zemlje, iredentu, nacionalizam, šovinizam, mržnju i rat Od Vardara pa do Triglava, to jest hronološki obrnuto.

Antonije Pušić, muzičar (ili Rambo Amadeus, samozvani svjetski mega car)

MOJA PROGNOZA - 3:1 ZA NAS!

Angel: Banjalucki maturanti

Obecao sam da cu poslati jos novih fotki uradjenih prilikom mog
ovogodisnjeg boravka u nasoj B.Luci i nisam mogao odoljeti da Vam ovo
ne posaljem. Naime, prilikom jednog od mnogobrojnih druzenja sa mojim
vrsnjacima-maturantima Gimnazije(nemojte pitati koja je to godina)u
basti Hotela"Bosne",imali smo priliku da vidimo ljepotu BL mladosti:
defile BL gimnazijalaca-maturanata.
Da, u BL sam se nagledao mnogo toga sto mi se ne dopada,prije svega
silna neimastina,nezaposlenost..ali,ovo je bio pravi praznik za oci i
ne samo za mene.Moje skolske dame su odusevljavale maturankinjama,a
posebno kada sam ugledao kako u bastu "Bosne" jedna predivna
maturankinja u crnoj dugackoj haljini u pratnji jednog mladica...Moja
kolegica do koje sam sjedio me gurnu laktom i kaze:"Gele, jebote,
pogledaj ovu ljepotu,prekrasno!" Samo sam joj rekao:"Vec sam je
upratio..." i propustio da bacim snimak u pravom momentu,ali ipak se
moze vidjeti...
Pozdrav Vasim porodicama,pozdrav Vama. Angel

BITI ISKREN...

Šta je domovina?

Ljubav prema domovini je stvar o kojoj se, u principu, ne govori javno i pominje se samo u posebnim trenucima

Šta je domovina? Parče teritorije negde na kugli zemaljskoj? Da li je to mesto na kome se odigrala istorija jednog naroda? Ili zemlja u kojoj se govori jezik predaka? Da li se pod domovinom podrazumeva država u kojoj je neko rođen? Ime koje budi nacionalna osećanja? Možda je to adresa navedena u pasošu? Ili uzrok najrasprostranjenije bolesti koja muči sve, a zove se – nostalgija?

Kako bilo, taj pojam se teško sažima u jednu reč, a za opis njegovog značenja nije dovoljna ni jedna rečenica. Možda je to moguće postići samo poezijom, kako je pokušao Branko Miljković u pesmi „Domovina” iz zbirke rodoljubivih pesama „Smrću protiv smrti” (1959):

Nema pesme izvan istine

Volim te

I kada bi poslali na mene životinje sa praznim očima

Volim te

I kada bi iz zemlje iskopali psa da laje na nas

Volim te

I kada bi budućnost premestili iza mene

I kada bi me ubili

Volim te

Jedino pesnicima je, valjda, dozvoljeno da slobodno pokazuju svoju najdublju intimu. Ukoliko u tom činu nema poezije, razotkrivanje osećanja svodi se na moralni striptiz ili najobičnije iznošenje prljavog veša. To pominjem zato što rodoljublje smatram jednim od najintimnijih osećanja. Ljubav prema domovini je stvar o kojoj se, u principu, ne govori javno i pominje se samo u posebnim trenucima. To je tema koja nije za svakodnevnu upotrebu, a još manje za mlataranje po žutoj (i ostaloj) štampi.

Danas je, međutim, patriotizam postao zanimanje, a lov na izdajnike i nepatriotske sumnjivce unosan posao. U svakom slučaju, ako ste osoba bez profesije i budućnosti, dovoljno je da se proglasite borcem za spas nacije i privedete par izdajničkih grla u klanicu. Kada pogledam one koji važe za branitelje nacije, čuvare tradicije, i čega sve ne, one tipove koji mašu crnim zastavama sa mrtvačkom glavom i ukrštenim koskama na njima, čini mi se da sa tim ljudima nemam zajedničku domovinu. Ako su oni koji su istovarivali leševe iz hladnjača, zaustavljali vozove i iz njih izvlačili ljude da bi ih pobili, palili kuće pune žena i dece, ako su oni patriote, onda ja to nisam.

Goran Marković (reditelj, pisac i fakultetski profesor)

Norah Jones / Come Away With Me

DUBINA MORALNE KRIZE

U nas je moralna kriza najdublja. Prethodila je sveopštem rasulu. Štaviše, ona je u velikoj meri to rasulo podsticala i omogućavala. U svojoj metastazi postala je prepreka u ostvarivanju društvenih promena. Stanje socijalnog nereda u našoj državi postaje nesnosno za moralni način života i njegovo vrednovanje. Kako misliti o moralu danas i ovde kad nas pritiska osećanje da nam je vreme za moralni poredak izmaklo? Naše trajanje već odavno određuje bezgranična energija destrukcije i nemorala. I pored krize svih vrednosti, vreme koje dolazi navodi nas da se usprotivimo nasilju nad osnovama civilizovanog življenja.

Naš svet može komotno da posluži kao paradigma za stanje izgubljene ravnoteže u vreme tranzicije od socijalizma do kapitalizma. Tome je doprinela i činjenica da u nas nikada nije ostvarena neposrednija veza između normativne etike i moralnog ideala. Nema ništa od moralnog života bez ideje o dužnosti i smislu odgovornosti. Kad se čovek nađe pred nedoumicom o ispravnom i neispravnom postupanju, odgovor oblikuje njegov karakter i njegova savest. U takvoj stvarnosti najbolje se snalaze ljudi niskog morala i najnižih motiva. U nas nije prisutna samo kriza zakonitosti nego i kriza čovečnosti. Zbilja, gde je čovek? Ima se utisak da je to pitanje zaboravljeno.

Ratko Božović (nezavisni intelektualac, doktor sociologije iz Beograda)

Čedomir Petrović: Mali im je broj utopljenih

„Ako kroz život idete svojim putem ka cilju, pa počnete da zastajkujete, da bi kamenjem gađali sve one koji laju na vas – nikada nećete stići do cilja“.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Ovoliku količinu destrukcije jednog određenog dela kolektivnog i individualnog, odlično organizovanog i sinhronizovanog dela društva u zemlji u kojoj živim, prema jednom čoveku na vlasti, njegovo stavljanje na stub srama i proglašavanje izdajnikom, doživeo sam samo u slučaju Zorana Đinđića, što je kulminiralo njegovim ubistvom. Da li bi odlazak Aleksandra Vučića sa mesta premijera, nasilnim putem, ne vidim drugog, mogao da se meri sa egzekucijom Đinđića i tragičnim vraćanjem Srbije, ovoga puta definitivnog, za mnoga vremena, povratka na po ko zna koji početak.

Kada god neko poželi da pomogne Srbiji, mora biti spreman i da očekuje posledice. Neće se nikada zaboraviti mnogo lošeg što je činio u prošlosti Aleksandar Vučić, ali i kao i osuđenik, kada izađe sa robije posle 20 ili 30 godina, postaje punopravan i ravnopravan član društva i kao građanin može početi da živi svoj novi ili drugi život. Postoje osobe koje posle svojih grehova odlaze da pomažu bolesnima i sirotinji, posvećuju se veri i monaškom životu. Imaju želju da otkupe svoje grehe. Oni to mogu i sa pozicije vlasti pomažući svom narodu da izabere jedini i pravi put u bespuću koje nude oni sa kojima se niko nije družio i igrao u detinjstvu, oni koji su otkucavali učiteljici ko je pobegao sa časa, ko nije spremio lekciju, ko je šta rekao za nju. Oni koji nikada nisu pikali fudbal, useravajući se od straha da im se ne isprljaju cipele. Od malena su izabrali svoje zanimanje, možda najogavnije - kad porastem nastaviću da budem otkucator, lažov, izdavaću prijatelje, gađaću iz mraka, biću odan svojoj misiji i uništavaću i rušiti sve ono što naliči dobrom za Srbiju.

Oni su česti gosti štampanih i elektronskih medija, koji na taj način daju svoj mali doprinos rušenju Vučića. Hvata ih sitna panika i počinju da prave greške. Ističe im vreme, a rezultati slabi. Isuviše velika mržnja, dolazila ona od novca kojim su plaćeni, ili istinskim ludilom koje nose u sebi, nije bitno, dovodi do zaslepljenosti i gubljenja svake vrste orijentacije i realnosti.

Demokratija i sloboda govora i pisanja nisu bezgranični i beskonačni. U zavisnosti su od standarda i ekonomske moći države, od političke stabilnosti, društvenog uređenja, od okruženja u kome je, od težine trenutka u kojem se zemlja nalazi, od nivoa obrazovanja i pismenosti građana. Zloupotreba demokratije lako sklizne u anarhiju i rasulo društva u koje ona vodi, u odlično organizovan haos koji bi trebalo da bude parametar slobode misli, govora, pisanja i ponašanja.

Gađaju Vučića, poplavama, smetovima, verovatno i nadolazećim letnjim sušama, sumnjivim doktoratima koje analiziraju dokoni odliveni mozgovi, ukidanjem slobode velikih novinarskih i analitičarskih misli, detetom u sitne sate na splavu. Traže pomoć od njega Zvezda i Partizan, ovi manji ne smeju ni da pomisle na to, a o drugim sirotinjskim sportovima i da ne govorimo. Traže pomoć kolektivi i pojedinci. Za ozbiljne stvari i za gluposti. Bacaju mu na leđa, a i on sam to radi, terete i probleme koje je teško nositi i koje niko ne može sam da reši. Prima u goste sve one iz belog sveta koji nam mogu pomoći. Putuje i traži pomoć. Želi da objasni sve svakom. Počinje da se gubi u detaljima i zaboravlja Zoranovo – Gledaj širu sliku. Ne detaljiši kao onaj tip u Antonionijevom „Blow-Up“. Na svakoj ćeš slici uvećanjem naići na nečije noge da vire iz žbunja.

Napada ga OEBS. Možda bi i njihov rad trebalo preispitati? Većina ljudi nije gadljiva na lovu. Zašto je tako miran i staložen kada se obraća javnosti. Čemu tolike pauze?

Zašto nije uplašen, nervozan, ljut, da širi paniku, da viče, mlatara rukama, da im pruži nešto da mogu da ga opljunu.

Vrše vivisekciju na živom čoveku. Ulaze mu u organe, u ćelije, u kore mozga ne bi li pronašli odakle se širi ta bolest kojom su se uzajamno zarazili i građani Srbije i Vučić da hoće u Evropu i NATO. Zašto su mu Srbi poklonili toliko poverenje, a ne ovima koji su pokrali Srbiju proteklih godina.

Ovi bivši opet bi da jašu. Ima tu još nešto što bi moglo da se pokrade. Menjaju imena stranaka. Menjaju veru. Menjali bi i imena ako bi im to nešto pomoglo. Menjaju ideje koje nikada nisu ni imali. Na glavnim odborima stavljaju maske na lica da se ne bi prepoznali i uplašili jedni od drugih, a možda ih je i sramota, mada značenje te reči nikada nisu mogli da shvate.

Nikad više love u ovom društvu i nikad veće sirotinje. Nikad više stanova na prodaju i nikad više beskućnika. Nikad više ekskluzivnih restorana i nikad više gladnih.

Hoće Aleksandar Vučić da vodi borbu protiv korupcije i kriminala u Srbiji!

Onda mora da pohapsi više od pola Srbije. Nemaš policiju, jer su mnogi ogrezli u kriminalu. Nemaš pravosuđe, jer su i oni podosta u kriminalu. Nema slobodnih mesta u zatvorima. Sve je prebukirano, a ima i rezervacija koje čekaju svoje goste. Njive i oranice stoje neobrađene. Šume neposečene.

Reke čekaju obaloutvrde i da budu ukroćene. Koliko posla ima u ovoj zemlji.

Ali sve to nije važno. Može Srbija biti gola i bosa, gladna, žedna, bez plata i penzija, da živi u udžericama, ali nikako ne može i ne sme da bude bez opozicije. Opozicija je neophodna da kontroliše vlast. Opozicija će srpskom narodu vratiti sve ono što sada nema, a nema zato što ju je ta ista opozicija krala godinama dok je bila na vlasti..

U Srbiji počinju da se pojavljuju neka sasvim nova zanimanja. Pojedini politički analitičari, novinari, komentatori, urednici, slobodni mislioci i misliteljke ... za velike pare postaju brojači utopljenih mučenika, sejači panike i rasula, osobe koje su veliki deo života proveli na sirenama za uzbunjivanje i zbunjivanje, vrhunski stručnjaci za miniranje puteva i mostova koji vode na zapad. Eksperti za mobilizaciju malobrojnih istomišljenika u rušenju Aleksandra Vučića.

Mali im je broj utopljenih. Da je bar nekoliko stotina možda bi i uspeli, ovako, mrka kapa.

Teško je. Mnogo teško. Nikad teže. Srbija i njen narod su stalno u seobama i selidbama. Nikako da se skrase. Pala sirotinja na sirotinju. Ubog na ubogog. Go traži od golog košulju. Gladan od gladnog. I u svoj toj Golgoti ima onih koji kradu ostavljene kuće i ima onih koji hoće da ruše vlast. Bave se istom rabotom.

Ukoliko se utvrdi ekspertizom da je doktorski rad sadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića plagijat, sigurno je da mora snositi konsekvence. Samo sve je to mnogo naivno i detinjasto. Da li je to slučajni uzorak, gurneš ruku u bubanj sa doktoratima pa koga izvučeš.

Zna ceo narod da je sve u Srbiji na prodaju i sve se može kupiti, samo moraš imati lovu. Možeš da kupiš mesto u dečjem vrtiću, učitelje, upis na fakultet, profesore, ispite, magistarske diplome, doktorate, radna mesta, napredovanje u službi, pregled kod doktora (još ako je akademik), mesto odbornika, poslanika, plaćaju se operacije, lekovi, postoperativne kontrole, policajci, tužioci, sudije…

Šta je sa “aferom indeks”? Ulazi u sedmu godinu suđenja. Prodato i kupljeno na stotine diploma i doktorata, ali tada nije bila ova vlast i Vučić. Aleksandar Vučić mora sve ovo da ostavi iza sebe i da se okrene rešavanjima konkretnih i za Srbiju sudbonosnih pitanja ekonomskih i političkih reformi, sanacije katastrofalnih poplava, dobrih odnosa sa Prištinom, evrointegraciji Srbije. Ovi udarci sa strane ne mogu ga srušiti, ali ga mogu usporiti, a Evropa kaže da nema vremena za gubljenje. A tek mi.

P.S. Duško Radović: “Nama neprijatelj nije potreban, jer sve što bi nam on učinio učinili smo sami sebi”.

(e-Novine)