Otisao Bekim Fehmiu ( iz e-Novina)

Jedan od najvećih jugoslovenskih glumaca, Bekim Fehmiu tragicno je okoncao svoj zivot  u svom stanu u beogradskom naselju Zvezdara. Fehmiu je otišao sa ovog svijeta u 74. godini.
Bio je glumcina i ljudina.
Ubio ga je fasizam. On je samo povukao oroz.
Neka pociva u miru.

***********************


Bekim Fehmiu je rođen 1. juna 1936. godine u Sarajevu. Fakultet dramskih umetnosti je studirao u Beogradu od 1956. do 1960. godine u klasi profesora Mate Miloševića. Slavu je stekao u filmu „Skupljači perja“ Aleksandra Saše Petrovića (1967). Karijeru je gradio i u inostranstvu, a posebno u Italiji, gde je imao ugovor s rediteljem Dinom de Laurentisom. Sarađivao je i sa Džonom Hjustonom, Avom Gardner, Šarlom Aznavurom i drugima.
Glumom je prestao da se bavi 1987. godine u znak protesta zbog „antialbanske histerije“. Dobitnik je mnogih nagrada, među kojima je i Zlatna arena na Festivalu jugoslovenskog filma u Puli, za ulogu Halil-bega u filmu „Roj“. Bio je oženjen Brankom Petrić, s kojom ima dva sina – Hedona i Uliksa. Uliks Fehmiju je takođe glumac, a poslednju zapaženu ulogu imao je u filmu „Sutra ujutru“ Olega Novkovića.

U aprilu 2001. godine je objavio autobiografsku knjigu „Blistavo i strašno“ u izdanju Samizdata B92, koju je napisao još 1985. godine. Reč je o knjizi sećanja na detinjstvo provedeno u Sarajevu, Skadru i Prizrenu, u godinama pred početak Drugog svetskog rata do 1954.

Covek peva posle rata
Skupljaci perja

U intervjuu nedeljniku "Vreme" povodom izlaska knjige, pojasnio je zašto se povukao sa javne scene tih godina."Sva ona telefoniranja od Triglava do Đevđelije posle oproštajnog intervjua u Politici, aprila 1987. godine, pohvale za hrabrost, čestitanja, ništa mi nisu značili. Moj predosećaj, upozorenje, naročito sa pesmom Dušana Vasiljeva Čovek peva posle rata, koji kaže, "Ja sam gazio u krvi do kolena i nemam više snova..." a završava sa "O dajte meni, samo još šaku zraka, i malo bele jutarnje rose, ostalo vam na čast", ništa nije značilo. Postigao sam nulu, jednu apsolutnu nulu u atmosfri jahača apokalipse, prošavši kroz veliku duševnu patnju. Postigao sam ono, kao Stefan Cvajg u "Jučerašnjem svetu", izolaciju, usamljenost. To me nateralo da zapisujem dalja sećanja."