Pages

Tuesday, July 20, 2010

e-Novine: JEDAN JE KRALJ IBI

Pola davne 1976. godine proveo sam u vojci u Beogradu. Prvi put duze od kuce. Prvi put jedem hranu a ona mi se vraca. Ja je gutam. Ne ide...Prvu put ucim kako se zivi - zajedno, i kad hoces i kad neces - kad moras. Ucim, koliko smo isti, ali i koliko razliciti.
Jedno od lijepih sjecanja na to doba su odlasci u Atelje 212. Nekako sam doznao da je "za vojsku dzaba" ulaz u Atelje 212. Odem jednom sa drugarom, stanemo kraj ulaza, ni ne pitamo nista, samo stojimo. Cikica sto sjece karte, pokaze nam saretom da se malko pomjerimo, a da ce nas on pozvati ako bude mjesta. I zaista, pred sam pocetak predstave, on nam mahnu i odvede do pracnih stolica. Kako tada - tako do prekomande u Split. Isao sam u Atelje kad god bih izisao u grad. A Zoran Radmilovic car pozorista, glumi, improvizira. Ni jedna repriza nije ista kao prethodna, dodaje aktuelne dogdjaje, ljude, prica sa publikom, i nama se ponekad obrati. Sve u tom pozoristu bilo je toplo, prisno, na dodir ruke, posebno nama vojnicima. Iznenadio sam se kad sam procitao da Zoran Radilovic nije s nama vec 25 godina. Godine zaista lete...
******************************


Zoran Radmilović, jedan od najvećih srpskih glumaca, član ansambla Ateljea 212, umro je pre dvadeset i pet godina. Gradska opština Vračar i Pozorište Atelje 212 će 21. jula u 12 časova postaviti spomen ploču u Mileševskoj ulici broj 38, kući u kojoj je Zoran živeo sa svojom porodicom

Koliko je fascinantan bio scenski, filmski i televizijski život Zorana Radmilovića, toliko je fascintan i dugovečan život likova koje je on oživeo. Generacije rođene posle smrti Zorana Radmilovića rastu uz Radovana III, Ibija, Bilija Pitona...

Vrhunski komičar, o svom stavu prema komičnom je rekao: „ U komediju me vuče valjda moj životni stav, neću čak da kažem stav nego prosto to što ne mogu da budem drugačiji. Čim ne mogu da budem drugačiji, to nije stav- to je tako kako je. Stvarima ne pridajem veći značaj nego što imaju, ne volim kad se stvarima pridaje veći značaj. Mislim da je manje- više sve u životu komično, i treba da bude komično, i sve ima jednu divnu, i neprekidivu, komičnu nit koja se kroz sve naše postupke provlači, svakodnevno, kroz ceo naš život. Čak i kad to nećemo, to dobija moć da postane još komičnije. Čak ni najozbiljnije razmišljanje ne vodi ničemu ako se ne zakiti nečim što je komično, što je ljupko... Zato se trudim da sve u životu gledam – koliko je to, naravno, moguće, i kad je moguće- s neke komične strane, sem ono nekoliko bitnih pitanja s kojima nema šale: porodica, deca, hleb... Sve drugo nije važno u toj meri da bi mu se pridavao značaj veći nego što ga ima. Sve drugo je jedna šala, i treba da bude šala, pogotovo kod glumaca... Ništa mi više osim ovoga što imam svaki dan ne treba. Šta bih više? Da ne bude rata- šta drugo? Zvuči vrlo melodramatično, i uopšteno, i frazerski, ali- ako čovek sve drugo odbaci, videće da je ipak tako.“

O Ateljeu 212

„Postoji jedna nit koja se, sigurno, provlači kroz sve generacije glumaca u Ateljeu, a to je ta nit nekog ludila, neke uvrnutosti, blesavosti. Kakvog ludila? One najplemenitije vrste, ludila koje čini umetnost umetnošću, koja je odvaja od prosečnosti, od oponašanja života. Uvek je, tako, bilo značajnih umetnika i značajnih umetnosti. Uvek je postojala ta iskra. To je kao kad gledaš Amerikance na filmu, koji to rade perfektno, ali su glumu učili od Rusa, od Stanislavskog, i onda gledaš Ruse, i vidiš da to rade isto tako perfektno, ali samo još malo bolje, još uvek rade malo bolje, samo za tu jednu iskru, za tu iskru koja se pojavi negde u oku, u nosu, u obrvi. Eto, to samo imaju malo više nego Amerikanci. To je to... E, ta neka iskra postoji u Ateljeu 212, pa možda može da se, u tom smislu, govori o stilu Ateljea 212.

O kriku u pozorištu

„ Pozorište koje ne ume da krikne i ne postoji. Kriknulo bi ono, ako bi taj krik došao spontano, iz dubine. Svaki krik za jedan sklerotični organizam može da bude poguban. Krik ga može rastočiti, potpuno. A ja- mogu li ja da kriknem? Sumnjam. Ne, ne znam. Voleo bih da mogu. Ja u taj krik strahovito verujem... Ali , ne znam... Hajde da kriknemo zajedno!“

1 comment:

  1. Ah taj namcorasti !
    Sa simpatijama to kazem, jer volila sam takve. Medju njih ubrajam i Pavla Vujisica i Slobodana Perovica ( kakvo ostvarenje u Paviljonu VI ! ). Nisam iskljuciva, pa je moje simpatije ubirao i Gula, sasvim drugaciji tip. Sad beogradsku scenu obogacuje najljepsi muski glas prijeratne zagrebacke scene, Miodrag Krivokapic. Bas mi je zao sto ga ne mogu gledati u zivo. Mozda na Brijunima.

    ReplyDelete