Zoran Teofilovic: Kako sam prezivio porod (e-Novine)

Dragi moj rodijače,
Evo javljam ti se ovijem pismom da ti saopštim da sam dobio sina. Namah da ti kažem, poroditi se preko jaruge što bi naši ljudi ovdje rekli i kod nas nije isto. Nikako jarane. Eeeej, kako su ćaće sretne u našijem krajovima. Dovezu svoju žemsku pred bolnicu, cmoknu k’o biva jednom k’o znak nake ljubavi i svako na svoju stranu. Čo’ek, kao što je red, u kafanu na oblokavanje sa jaranima, a žena, šta će bona sama je to htjela, na porođaj. Ih, kad se samo sjetim kad se rodio onaj moj prvi klipan. Nisam tri dana sebi dolazio, sve sam kafane po gradu obiš’o i spisk’o sam dobrijeh para, al jebiga, ne žalim meraka.

Ovdje, rođo moj, nema trte-mrte. Gdje se u nas muška uloga ustavlja, ovdje u dalekom svijetu tek počima. Došli smo ti mi bracika u jedan popodne u bolnicu. Ništa, moja ti žena legla odma’ na oni krevet, a ja u nekaku neudobnu stolicu, sva mi da prostiš gujica utrnula za sat. Prva dva sata ništa.
Bauljam ja po sobi, ne znam kud ću sam sa sobom, nešto me i glava pođe handrit, pa na kraju upalim ti-vi. Jes, ne mogu reći da nije, bila je kamblovska, al tog ponedjeljka slab program na svih sedamdesetišest kanala. Čak ni kaubojskijeh filmova ne bide. Đe god pretisneš udaraju onim palijama i trče ko ošinuti. Jebo ti taki sport.
Od tog silnog prebacivanja kanala ja polako i ogladni jadan nebio. Kažem onoj svojoj da odo nešto pojest pa ću se vrnut’. Ona samo stenje ništa ne progovara. Valjda to tako mora bit. Kako izađo iz sobe tako i zaluta. Te blekasti sektor, te redasti, te grinasti, sve oni to nekako izbojaju da se čoe’k ne izgubi, al’ ti znaš da ja dobro ne raspoznajem te boje, da sam, ne znam kako se to stručno u nas zove i da zbog toga nikad vozačku ne dobih u nas.
A šta da ti pričam za bolničku hranu. K’o melo, al šta je tu je, žrtve se moraju podnijeti. Nije to lak posao jarane. I tako se nakon dva sata vratih u sobu. Dok sam sobu našo’ pošteno sam se ishodao tako da su me i noge počele poboljevat. Čim uđoh u sobu, legoh na neku sećiju malo da odmorim. Na ti-vi ništa novo.

Nakon petnest minuta osjetim da je pohladno. Jebote, počeo sam se trest od hladnoće. Ovi upalili erkordišen ko da smo na sjevernom polu. Pojačam ja na devedeset i potražim neku deku da se pokrijem, al nema ništa, tako da sam na kraju moro ženinim peškirom da se pokrijem. Ubrzo se zagrija čitava soba, ko furuna, znaš ti da ja volim toplinu. Taman ti ja uvati’ jedno desetak minuti kad uleti doktor i ona sestra, ja se trže spade oni peškir, ja kad se oni pođoše izvinjavati što su mi narušili moju privatnost. Te sori, te eskjuzmi, te ovo, te ono, sve se nešto ubiše izvinjavajući da meni postade ko i neugodno.
Kažu oni su redi da krenu. Znaš, moj rođeni, ovdje kod ovijeh inperijalista ako djete neće napolje oni ga sami nagone. Izazivaju mu kojekakije trudove, valjda da se potrudi. I taman kad pođe Džon Vejn na ti-vi pođe i porod, tako da sam i tu izvisio.
Da ti sad ne ulazim u detalje, mali se Kruškica rodio živ i zdrav. Reću ti samo da mi je ludi doktor dav'o makaze da presječem pupčanu vrpcu, al sam ja to odbio kategorički. Znaš ti da sam ja u životu barat’o samo sa onijem velikim sizors za šišanje live fence. Ne znam ti ja sa ovim malim, debeli mi prsti. Vas sam bio u goloj vodi dok se to sve odigravalo, moj rode. Nije to lako za gledat. Ma rek’o sam onoj svojoj da iduće mora biti žemsko, jer ne bih volio da bude muškinja pa da prolazi kroz sve ovo što ja evo upravo prođoh…

Dočim, da ti kazivam dalje šta je bilo vizavi poroda. Rodio se Kruškica, pa ja kao što je red namah onijem sestrama cvijeće. Svakoj po dva buketa raznoraznog. A za doktora sam moro pohitat kod našega čojeka. Ima ovdje naš zemljak Šefko i otvorio trgovinu TEJST OF JUROP. Nako, nije loša, radi fino i svega ima ako nema i više. E sad najveća dilema je bila bajandere ili one punjene sa likerom od višnji. Uzmem ove druge, malo su jeftinije. Polako odmotam celofan i onako ko što priliči uturim petsto dolara američkijeh. Znaš pobro kako je običaj. Sve ja to ljepo ušuškam pa nazad para bolnice.
I tu nasta kurcšlus. Neće doktor ni da čuje, a nakmoli da zemi bombonijeru. Ja sve primičem i nutkam, a on sve odmiče, crveni i govori Prosidzr, prosidzr, jebo ga prosidžer.
- Ma jel to moje lošije od drugije - govorim ti ja njemu po naški - Mora da ti drugi bajedere donose, pa neš ove moje sa višnjama…
Jal me čoek uvrijedi do groba. Ne uze iz mojijeh rukua…
Kad se samo sjetim našijeh doktora. Svakog drugog Mito zvali. Lijepo čoe’k obavi pos’o i lijepo ti njemu uručiš bajaderu i mirna Bosna. A ne ovi ovdje, ne znaju ni šta je red ni šta je čast…

P.S. Žena u mene je dobro, super je podnjela i već leta oko kuće i sprema, veli nered je a može neko nanić. Ja sam još malo dizi al proći će valjda. Uh.