Иван Клајн: СрБство са Б

Nedavna diskusija sa jednim od anonimnih i sve cesca, po meni, neispravna upotreba pravila jednacenja po zvucnosti,  ponukala me da procitam sta Ivan Klajn kaze. Nadjoh to u Ninu. Kopiram da bismo se malo podsjetili i cirilice, koju smo nekada , bar u skolama , koristili svake druge nedjelje.

******************
„Приметио сам“, пише читалац Душан Бојић, „да неки покрети или удружења пишу срБски, а не српски. Колико знам, облик срБски је коришћен у хрватском новоговору у време НДХ. У чему је ствар? По мени, правилно је само српски.“

За анализу мотивације једних и других екстремиста требало би превише простора, али је јасно да ни једнима ни другима девиза није „Пиши као што говориш“ него „Пиши као што се некад писало“. Отуда им главни кривац мора бити Вук Караџић. Не могу праве Србенде да следе тог изрода који је живео у Бечу, оженио се Швабицом, сарађивао са Словенцем, зарадио жестоке осуде српских архимандрита и митрополита. Не могу хрватски домољуби да му опросте што је написао чланак „Срби сви и свуда“, што им је у Загреб послао Србина Даничића да покрене Речник ЈАЗУ (данашње ХАЗУ), а поготову што је за своја учења придобио хрватске језикословце, па су све до Првог светског рата, неки и касније, били убеђени вуковци.

Шалу на страну, у наше време многи разумни критичари (оне неразумне засад оставимо по страни) истичу да је Вук погрешио у веровању да се речник и граматика модерне цивилизације могу заснивати искључиво на народном говору, прекидајући везу с дотадашњим књижевним наслеђем. Не можемо му, међутим, замерити што је рускословенску ћирилицу заменио много доследнијим и једноставнијим писмом. Ко у то не верује, ко не признаје правила о једначењу по звучности и о губљењу сугласника, нека проба да и у Србији уведе ендехазијски „корјенопис“ (за који се и данас у Хрватској многи залажу), па ћемо писати „дружтво“, „гризти“, „сладко“, „подпуно“, „петдесет“, „шестдесет“, „гостба“, „мастноћа“, „беззвучан“ и томе слично.

(Нин)