Jedna od najvecih razlika izmedju USA i Kanade, dvije zemlje sa kapitalistickim uredjenjem, je u zdravstvenom sistemu. Ovaj kanadski je veoma slican zdravstvenom sistemu koji sm mi nekada imali. Besplatan za svakoga. Ljekovi, masaza, fizioterapija nisu besplatni, ali za vecinu zaposlenih - jesu, jer su vecina zaposlenih "pokriveni" dodatnim osiguranjem preko firmi.
Ali bolnica i bolnicko lijecenje, operacije, terapije su besplatno dostupni svakome.
O tome kako je to u Americi govori Charls Simic, poznati i priznati Amerikanac porijeklom iz nasih krajeva.
**********************
Dobar čovek razume šta je pravedno,
zao čovek razume profit.
Konfučije
Možda ste već pročitali ili čuli za odličan dugačak članak Stivena Brila u Time magazinu (http://swampland.time.com/2013/02/21/health-care-is-a-buisness-and-all-the-prices-are-too-damn-high/)
, pod naslovom „Gorka pilula: zašto nas medicinski računi ubijaju“. Ako mislite da vas se to ne tiče, razmislite malo. Bril dokumentovano pokazuje kako odlazak na urgentno odeljenje zbog bola u grudima za koji će se kasnije ispostaviti da je loše varenje, može da vas košta više od jednog semestra na fakultetu, kako jednostavna laboratorijska analiza može da bude skuplja od novog auta, kako lek čija proizvodnja košta 300 dolara i koji proizvođač prodaje bolnici za 3.000 do 3.500 dolara pacijentu može da bude naplaćen 13.702 dolara. On detaljno pregleda skandalozne cene na zbirnom bolničkom računu i otkriva da su navedene pojedinačne stavke dva ili tri puta skuplje nego što te iste usluge koštaju zasebno – iz razloga koje ni pacijent ni bolnica ne mogu da objasne. Tu su i stravične priče ljudi dovedenih do prosjačkog štapa posle kratkog boravka u bolnici, iako su imali nekakvo zdravstveno osiguranje, novac u banci i bolovali od lakših bolesti.
Jednostavno rečeno, kaže Bril, ovi računi nam govore da u našem zdravstvu ne postoji slobodno tržište, da bolnice određuju cene znajući da čovek koji trpi bolove i bori se za život ne pita koliko šta košta pre nego što pristane na neki test ili tretman. Nije ni čudo što 60 posto naših sugrađana koji svake godine objavljuju bankrot čine to zbog troškova lečenja.
Naravno, ako imate Medicare ili skupu polisu osiguranja, troškovi će vam biti niži, budući da su bolnice primorane da vam daju popust i da same osiguravajuće kompanije mogu da isposluju mnogo niže cene za te usluge. Međutim, ukoliko nemate nikakvo ili imate nedovoljno osiguranje, platićete vrhunske cene. U svakom slučaju, farmaceutskim kompanijama, proizvođačima medicinske opreme, bolnicama i laboratorijama profit je osiguran; samo je pitanje koliki – i na to se svodi vika onih koji bi da izguraju državu iz našeg zdravstva. Oni ne žele nikakva ograničenja profita za medicinsku industriju ili, kad smo već kod toga, za bilo kog drugog.
Danas kada se sticanje bogatstva, brzo i zaprepašćujuće, vrednuje više nego bilo koja druga ljudska aktivnost, svaki hitan slučaj ili katastrofalna bolest doživljavaju se kao nečija prilika da se obogati više nego što je mogao da sanja. Nije ni čudo što je naše zdravstvo toliko skuplje nego u bilo kojoj drugoj razvijenoj zemlji sveta, gde ne samo što su troškovi niži nego i ljudi žive mnogo duže od nas. Za razliku od nas, druge zemlje imaju uvrnutu ideju da profitu nije mesto tamo gde se pre svega uzima u obzir osnovna pristojnost koju ljudi duguju jedni drugima, pa iz tog razloga regulišu cene životno važnih lekova i operacija. Drugim rečima, ti ljudi su manje pohlepni i daleko humaniji nego mi.
Ovo možda zvuči grubo. Ali iz Brilovog članka može se razumeti ne samo smisao vašingtonskih priča o navodnoj apsolutnoj nužnosti zamenjivanja Medicarea i Medicaida „tržišno orijentisanom“ zdravstvenom zašitom, nego i prava ljudska cena koju će takva promena doneti. Ako se starijima i siromašnima ukine i onaj ostatak zaštite koji im ovi državni programi pružaju, biće prepušteni milosti medicinske industrije i osiguravajućih kompanija, čiji će se ionako ogromni profiti, bar tako oni misle, dodatno uvećati. Uprkos tvrdnjama da su ovo promišljeni predlozi koji će rešiti naš nacionalni dug, i uprkos uvažavanju koje prema njima pokazuju politički establišment i mediji, to što se nudi američkom narodu nije ništa drugo do jedva prikrivena špekulantska prevara.
Nekada je čak i najveći ološ iz redova naših političara s vremena na vreme pokazivao da ima dušu. Više ne. Sada kada novac upravlja politikom više nego ikada ranije, i kada oni kojima je privatna dobit važnija od javnog dobra redovno pune blagajne obeju političkih partija, svako pominjanje stradanja bolesnih, beskućnika i staraca graniči se sa političkim samoubistvom. Ankete pokazuju da većina Amerikanaca ne deli tu neosetljivost naše političke klase na patnje ranjivih članova našeg društva. Ali neki je dele. Svi se, nadam se, sećamo glasnog odobravanja publike na predsedničkoj debati republikanskih kandidata proletos u Tampi, kada je Ron Pol, libertarijanski kandidat i bivši lekar, izjavio da bi bez oklevanja pustio neosiguranog čoveka u komi da umre. „To je smisao slobode, svako preuzima rizik za sebe“, rekao je on, „Čitava ova ideja da morate da se brinete o svakom…“ i u tom trenutku je nekoliko ljudi povikalo „To!“ prekidajući kongresmena u pola rečenice.
Ovo je novo lice američkog sadizma: neskriveni izliv radosti na samu pomisao da će nekom slabom i bespomoćnom biti nanet bol. Ova zloba, čini mi se, pokazuje u kom se pravcu naše društvo menja. Od zdravstvene industrije, keš kredita i komercijalnih zatvora do trgovine takozvanim finansijskim derivatima, privatizacije javnog školstva, izmeštanja radnih mesta, ratnog profiterstva i stotina drugih prevara – sve to ima isti grabežljivi karakter. Kao da ovo nije njihova zemlja, nego neko mesto koje su okupirali da bi ga opljačkali i odrali stanovništvo, ne mareći šta će se s tim stanovništvom dogoditi sutra. Ove tragače za profitom mi zanimamo jedino kao jeftina radna snaga, topovsko meso za ratove i mamlazi koje treba opelješiti. Ako ovde dobijemo policijsku državu, razmišljao sam, to neće biti zato što smo preko noći postali fašisti, nego zato što će se odvođenje i hapšenje ljudi smatrati još jednim načinom da se čovek obogati. Ako onaj pakao koji su Džonatan Edvards i drugi puritanski sveštenici tako jezivo i živopisno opisivali još uvek radi, nadam se da mnogi od njih idu baš tamo.
(NYRBlog,
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net)
No comments:
Post a Comment