Zanimljivo je da je neposredan povod za bunt rusenje parka Gezi u Istambulu da bi se izgradio trzni centar.
Nedavno se u nasem gradu, koji se i dalje zove Banjaluka, desio bunt sa istim povodom.
Medjutim, svaka slicnost izmedju ova dva bunta se tu gubi.
Jedino je slicna reakcija vlasti. Uostalom nije ni to slucajno; Erdoganovi preci su vladali nasim prostorima vjekovima i sigurno ostavili velikog traga i na danasnje vlastodrsce u Banjaluci i drugdje. Ohola i omalovazavajuca reakcija kao i odnos prema narodu kao podanicima ( raji) je zajednicka za obje vlasti.
Ovi u Turskoj pokazuju ipak vise demokraticnosti. Oni cinicno svojim podanicima nude referendum sa pitanjem, da li na mjestu parka graditi trzni centar ili dzamiju!!?
Buduci da je demokratija na Balkanu reverzan proces, vlastodrsci u Banjaluci ne nude cak ni cinizam.
Uostalo, procitajte ovu sadrzajnu analizu bunta o Turskoj.
Prije nego vas pustim da je u miru procitate, ne mogu a da, za one kojima se poredjenje Banjaluke i Istambula nece svidjeti, ne podsjetim da je Istambul najveca istorijska metropola u Evropi, da je 16 vjekova bio metropola hricanstva i 5 vjekova islama; da je, sa populacijom od skoro 14 miliona stanovnika, najveci grad u Evropi (istina, racunajuci i Azijski dio)...
**********************
Pet demonstranata poginulo. Policijska vozila zapaljena. Barikade na ulicama. Stotine hiljada radnika u štrajku. Protesti širom zemlje.
Nije u pitanju Zukoti park.
To je park Gezi, koji se nastavlja na trg Taksim – jedna od retkih preostalih zelenih površina u Istanbulu. Kada su buldožeri 28. maja ušli u park Gezi, progresivna koalicija „Taksimska platforma“ obavestila je svoje simpatizere da vlada namerava da sprovede u delo planirano rušenje parka da bi tamo bio podignut tržni centar.
Izgrađen 1920-ih kao „prestižni projekat“ postotomanske turske republike, trg Taksim je dugo godina bio bojno polje kaljenja turskog identiteta. Na trgu se nalazi Spomenik Republici, podignut 1928. u slavu petogodišnjice Ataturkove sekularne moderne države. Kao višedecenijsko mesto za okupljanje i demonstracije, Taksim je i srce turskih radničkih i društvenih pokreta. Generacije radnika tu su se kamenicama iz kaldrme obračunavale sa policijom i vojskom boreći se za slobodu i demokratiju.
Ali pravi značaj Taksima možda je banalniji: svake nedelje hiljade mladih građana Istanbula uče, razgovaraju, jedu, piju, flertuju i opuštaju se zajedno na trgu i okolnim prostorima. Taksim je oduvek bio kuća naroda.
Plan turskog premijera Redžepa Tajipa Erdogana da preuredi trg, deo je njegovih planova za preuređenje čitavog turskog društva. Kao islamski konzervativac koji je ograničio prodaju alkohola i uveo religiju u sekularno obrazovanje, Erdogan je izvršio preraspodelu bogatstva u korist siromašnih šireći dostupnost zdravstvene zaštite i uvodeći druge socijalne programe za svoje biračko telo, ali je istovremeno i pomagao bogatašima kompradorskim građevinskim šemama, ukidanjem propisa i uvođenjem stranih investicija i trgovine. Reč je o delikatnoj formuli koja se oslanja na privlačenje stranog kapitala u Tursku radi podsticanja ekonomskog rasta koji može da smanji socijalne tenzije. Ta formula je od 2003. bila dovoljno efikasna da održi Erdogana na vlasti.
Erdoganova ekonomska formula nije savršena. Skoro 40 procenata stanovništva Turske živi u teškom siromaštvu i zarađuje manje od minimalne mesečne plate od 773 lire (oko 310 evra). Nezaposlenost mladih oscilira oko 18%. Prema žurnalu Middle East Quarterly, formalna nezaposlenost je prošle godine porasla 5 procenata. Potrošački dug je porastao 40 procenata od 2012. Nejednakost prihoda takođe je u porastu i najbogatijih 20% stanovništva uzimaju više od polovine ukupnih prihoda, dok najsiromašnijih 20% dobijaju samo 6%. Takvu nejednakost pogoršava regresivno oslanjanje na PDV.
Pretvaranje parka Gezi u tržni centar samo je jedan od mnogih nepopularnih velikih građevinskih projekata koji se temelje na onome što geograf Dejvid Harvi zove „akumulacija putem iseljenja“, na privatizaciji javnog dobra i proterivanju stanovnika sa njihove zemlje kako bi se raskrčio put kapitalističkim investicijama. Erdogan planira da prekomponuje Istanbul u, kako teoretičar urbanizma Majk Dejvis to zove, „zli raj“, oazu za eksploatisanje radnika, nesputanu propisima i radničkim organizovanjem, usled čega će nejednakost narasti do visine spekulativno finansiranih nebodera koji bacaju senku na sirotinjska naselja u njihovom podnožju.
Ali planom za preuređenje Taksima, srca ovog grada, Erdogan je možda otišao predaleko.
Masakr na trgu Taksim
Veze turske radničke klase sa Taksimom vrlo su duboke. Prvog maja 1977, stotine hiljada radnika okupili su se na trgu da čuju govor predsednika Konfederacije revolucionarnih sindikata Turske (DISK), Kemala Turklera. Pod uticajem socijalističke i marksističke doktrine, DISK je formiran deset godina ranije kao leva frakcija apolitične Konfederacije turskih sindikata (TÜRK-İŞ).
Kada su odjeknuli pucnji iz obližnjeg hotela Ceylan Intercontinental, usledio je haos. Policijska vozila su uletela u masu, sirene su zavijale i u panici je poginulo 34 ljudi, neki od metka a drugi tako što su pregaženi. Do danas niko nije odgovarao za ova ubistva, iako mnogi aktivisti tvrde da je za njih odgovorna turska vlada u sprezi sa desničarskim ekstremistima i CIA-om. Masakr na Taksimu bio je uvod u državni udar protiv turske vlade 1980. i uspostavljanje vojne vladavine.
Vojna hunta je zabranila prvomajske demonstracije na Taksimu, zaplenila imovinu DISK-a i zabranila ovu organizaciju. Država je optužila 1.477 sindikalnih aktivista za „rušenje ustavnog poretka“, i osudila ih na zatvorske kazne od pet do petnaest godina. Turklera su usred dana pred njegovom kućom ubili desničarski ekstremisti. Vlada je uvela nove restriktivne zakone o radu, drastično smanjujući radnička prava na organizovanje i štrajk i pokušavajući da radnike natera da pređu u reformistički sindikat TÜRK-İŞ.
Vojska je pritom pojačala progon kurdske manjine, zabranjujući upotrebu kurdskog jezika u državnim ustanovama, iako su Kurdi činili oko 18% stanovništva. Odgovarajući na sistemsko ugnjetavanje, Kurdska radnička partija (PKK) je 1984. započela gerilski rat protiv turske države tražeći nacionalnu autonomiju. U naredne dve decenije, rat je odneo preko 40.000 života, pružajući turskoj državi opravdanje za oštru represiju nad društvenim pokretima.
Nakon borbe koja je trajala preko deset godina, DISK se izborio za ukidanje presuda iz 1980. i ponovo se pojavio kao radnička organizacija 1992. Ali uprkos formalnom postojanju ustavne demokratije, turska država je nastavila da vrši represiju nad društvenim pokretima.
U protekle dve decenije, protiv Turske je Evropskom sudu za ljudska prava podneto preko 16.000 tužbi, za kršenje slobode govora, slobode štambe, slobode udruživanja i drugih neotuđivih prava. Prema podacima „Reportera bez granica“, 70 novinara trenutno „čami u turskim zatvorima“, što Tursku smešta na 154. mesto od ukupno 179 po slobodi štampe.
Kršenja radničkih prava su takođe endemska, a država često označava tipične sindikalne aktivnosti kao „terorizam“. Samo tokom ove godine, policija je uhapsila stotine sindikalaca, naročito onih iz KESK-a (sindikata radnika javnog sektora). Turski zakon propisuje da sindikati moraju da obezbede dozvolu policije za održavanje sindikalnog sastanka, a policiji je dozvoljeno da snima čitav sastanak. Restriktivno političko okruženje predstavlja eksteman izazov za organizovanje, što je sindikalno članstvo svelo sa 10,6% 1999. godine na svega 5,9% 2011.
Uvod u pobunu
Taksim je bio u središtu borbe u svakoj fazi pobune. Od 2006, svakog Prvog maja radnici su se sukobljavali sa policijom pokušavajući da prošetaju do Taksima da obeleže masakr iz 1977. Reagujući na pritisak, turska vlada je 2009. izglasala ponovno uvođenje Prvog maja za državni praznik, i odobrila nekim sindikalnim vođama da na trgu održe komemoraciju.
To je bio prvi korak. Od 2010. prvomajske šetnje do Taksima rasle su iz godine u godinu. Na zajedničkim demonstracijama četiri turska radnička sindikata 2011. učestvovalo je 200.000 radnika. Naredne godine, na ulice je izašlo preko 600.000 radnika. Na Taksimu se često organizuju i demonstracije za prava žena, LBGT prava, protesti protiv uništavanja životne sredine i mnogi drugi. Jesenas je na Taksimu održan protest solidarnosti sa preko 1.700 kurdskih političkih zatvorenika koji su štrajkovali glađu i borili se za pravo da govore svojim jezikom i za slobodu uhapšenog vođe PKK Abdulaha Očalana.
Erdogan je ovde zapalio fitilj trenutnih nemira u Turskoj. Navodeći kao razlog radove na svom omiljenom projektu za radikalno preoblikovanje ovog prostora, krenuo je stopama vojne hunte iz 1980. i zabranio prvomajske demonstracije na trgu, ignorišući odluku iz 2009. Kako bi podvukao važnost toga da demonstranti ne prilaze gradilištu, izveo je na ulice preko 3.000 specijalaca.
Ovo se nije dopalo turskim sindikalcima, koji su se oglušili o zabranu. Hiljade radnika, uz podršku socijalista, komunista, kurdskih nacionalista, samozvanih islamskih antikapitalista, feminista, LBGT i ekoloških aktivista pokušalo je da dođe do trga Prvog maja.
Policija je reagovala pendrecima, suzavcem, gumenim mecima i šok bombama. Prekomerna policijska represija izazvala je poređenja sa intervencijama vojske ranijih decenija. Generalna sekretarka Međunarodne konfederacije sindikata Šaran Barouz piše: „Vozačima autobusa koji su sakupljali radnike po fabrikama policija je oduzimala dozvole, a mostovi preko Zlatnog roga koji dele Istanbul podignuti su prvi put od 1970. da spreče radnike da dođu do Taksima.“
Policija je povredila preko 200 radnika, dok je 70 njih uhapšeno. Ali vladi nije bilo suđeno da istera svoje.
Okupiraj Gezi
Oko 50 aktivista odazvalo se na poziv Taksimske platforme 28. maja, pa su u parku Gezi podigli šatore da blokiraju buldožere.
Policajci su okupljene ljude prskali suzavcem. To je bio loš marketinški potez. Slika policajca koji izbliza prska suzavcem krhku ženu u crvenoj haljini brzo se proširila internetom. Umesto da uguši pokret, policija je zapalila požar nezadovoljstva. Do naredne večeri park je okupiralo 3.000 ljudi. Atmosfera je bila praznična i mnogi su otvoreno kršili novu zabranu javnog konzumiranja alkohola.
Tridesetog maja u 4.30 ujutru represija je krenula svom snagom.
Aktivista Kivanč Elajčik piše: „Kada sam se ujutru probudio, kamp se davio u suzavcu i svi su izbezumljeno trčali. Policajci su zapalili šatore. Počupali su mlada stabla koja su zasađena prethodnog dana. Buldožeri su radili pod zaštitom interventne policije.“
Ali ljudi nisu ustuknuli. Još demonstranata je izašlo na ulice, sukobljavajući se sa specijalnom policijom. Do večeri, lekari volonteri na trgu Taksim prijavili su preko 1.000 povreda.
Jedan učesnik, koji se predstavio samo kao „Čapuler“ (aluzija na Erdoganovo uvredljivo nazivanje demonstranata „čapuldžu“, što na turskom znači „razbojnici“), rekao je; „Slike brutalnosti su se proširile… zatim je ovo preraslo u pobunu. Pobunu protiv desetogodišnjeg državnog kriminala. Protiv masakra nad kurdskim narodom, protiv zabranjivanja svih protesta, protiv brutalnosti za Prvi maj, protiv zabrane alkohola, protiv takozvanih „projekata za obnovu“ koji hoće da unište romska i kurdska radnička naselja i da ih pretvore u tržne centre i luksuzne zgrade. Protiv svih seksističkih mera kao što su one protiv abortusa, protiv uništavanja šuma u crnomorskoj regiji da bi se izgradile hidroelektrane, protiv nuklearnih elektrana… sve što su ovi ljudi morali da trpe je eksplodiralo. U pitanju je bilo nekoliko stabala, ali su ona simbolizovala mnogo više.“
Društveni pokret je rođen.
Međutim, vlada je odbila da se povuče. Trideset prvog maja u 4.30 ujutru, policija je izvršila dotad najbrutalniji napad. Taksim je preplavljen suzavcem i drugim hemijskim otrovima. Jedan demonstrant je preživeo srčani napad, jednoj učiteljici je slomljena ruka. Međutim, još demonstranata je izašlo na ulice boreći se sa policijom za kontrolu nad trgom.
Vesti su se brzo proširile po istanbulskim kvartovima i počela je da se formira plebejska vojska za osvajanje Taksima. Hiljade demonstranata krenulo je preko Bosforskog mosta koji spaja azijski i evropski deo grada. Izdržali su suzavac i šok bombe, probijali policijske barikade i slivali se na Taksim.
Protesti su se proširili na Ankaru i Izmir, što je dovelo do novih obračuna sa policijom. Do vikenda je narastao značaj ovog pokreta za Tursku.
Stotine hiljada ljudi demonstriralo je po većim i manjim gradovima širom zemlje, tražeći ostavku Erdoganove vlade. Bio je to skup raznih pokreta, solidarnost je nadilazila razdore koji dele tursko društvo. Anarhisti, sindikalisti, feministkinje, kemalisti i turski autonomaši pronašli su jedinstvo na ulici. Oko jedan popodne u nedelju 1. juna, Istanbul je odzvanjao od zaglušujuće buke hiljada šerpi i tiganja.
Možda shvatajući da će nastavak brutalnih mera samo izvesti ljude na ulicu, policija je napustila Taksim, koji je postao autonomna zona u centru Istanbula. Bez pomoći političkih stranaka i sindikata, demonstranti su organizovali sistem samouprave na trgu. Patrole čistača su održavale higijenu, a aktivisti su odvraćali ljude od alkohola kako bi se svi posetioci osećali bezbedno.
Erdoganova vlada je očajnički oscilirala između osuđivanja protesta i mlakih pokušaja da umiri demonstrante izvinjenjima. Razjareni premijer i dalje namerava da nastavi s rušenjem parka Gezi, naziva demonstrante „vandalima“ i „ekstremistima“, i krivi Tviter i „strane plaćenike“ za pobunu. Trideset troje ljudi je uhapšeno zbog poruka na Tviteru u kojima su pominjali proteste. Ali ako za Erdogana stvari stoje loše, postaće još gore.
Radnici uzvraćaju udarac
Četvrtog juna, Savez sindikata javnog sektora (KESK) objavio je da će njihovih 240.000 članova stupiti u dvodnevni štrajk i zatražio od svojih radnika da obuku crninu kako bi pokazali solidarnost sa demonstrantima. DISK je pozvao na opštu obustavu rada 5. juna. Tako su se pridružili radnicima Turkish Aerlinesa, avioprevoznika čijih je 49% u državnom vlasništvu, koji su već obustavili rad 15. maja zbog malih plata i nametanja konzervativnih muslimanskih kulturnih vrednosti u kompaniji. Pod uticajem Erdoganove partije, uprava je želela da zabrani neke boje karmina i prodaju alkohola u avionu.
Ulaskom sindikata u borbu, demonstranti su dobili moćnog saveznika. Upravo je generalni štrajk egipatske radničke klase 2011. gurnuo Mubarakovu vladu u provaliju. Ali Taksim nije Tahrir. Dvodnevni štrajk nije eskalirao u generalni štrajk, i pokret je u defanzivi. U utorak je policija ponovo napala Taksim. Obračuni su trajali do srede, a demonstranti su odgovarali na suzavac Molotovljevim koktelima, kamenicama, flašama i drvenim štitovima. Na kraju su demonstranti odneli pobedu, i hiljade njih je do četvrtka ponovo okupiralo park Gezi i Taksim.
Pošto je poražen na ulici, Erdogan je izdao ultimatum u televizijskom obraćanju: „Ovo je moje poslednje upozorenje: majke, očevi, molim vas da povučete svoju decu odande. Park Gezi ne pripada okupatorskim silama. On pripada svima.“
Nasuprot pretnji da će ponovo poslati policiju na trg, Erdogan se zatim uveče sastao sa predstavnicima Taksimske solidarnosti.
Nakon sastanka, predstavnik ove protestne grupe rekao je novinarima: „Premijer je rekao da ako se na referendumu pokaže da je većina građana za očuvanje ove oblasti kao parka, oni će to poštovati. Njegov komentar da projekat neće biti nastavljen dok sud ne objavi svoju odluku predstavlja večerašnji pozitivan rezultat.“
To jeste pobeda, ali ostaje da se vidi da li će Erdoganov ustupak demobilisati pokret. Pobuna je prerasla u nešto više od zaštite 600 stabala u parku Gezi. To je odbijanje neoliberalizma, represije nad sindikatima i društvenim pokretima.
Ako protesti ponovo eskaliraju oko širih zahteva, buntovnici će morati da se izbore sa mnogo jačim snagama od turske neoliberalne elite. Poput egipatskog Mubaraka, Erdogan je bliski saveznik Sjedinjenih Američkih Država, koje su Turskoj dale preko 12,5 milijardi dolara ekonomske pomoći i preko 14 milijardi vojne pomoći. U Turskoj se nalaze američke vojne baze i ona je prozapadni branik regiona. Spoljnopolitički komentatori izražavaju dominantno gledište američke elite, koja u pobuni vidi potvrdu – umesto odbacivanja – zapadnog kapitalizma, epizodu u bolnoj turskoj evoluciji u liberalno evropsko društvo. Za njih je neoliberalni kapitalizam, kako Fransis Fukujama kaže, „kraj istorije“, najbolji od svih mogućih svetova koji nema alternativu. Oni će učiniti sve što mogu da od svake potencijalne promene režima naprave „baršunastu revoluciju“, vodeći računa da novi gazda jako podseća na starog.
Kako god se situacija bude razvijala narednih nedelja, jasno je da ovo nije prva i da sigurno neće biti poslednja masovna pobuna, dok nezaposlenost, divlja korupcija, državna štednja i porast cena hrane generišu ogromne društvene napetosti širom sveta. Možemo li da odemo dalje od kraja istorije? To niko ne zna, ali je jasno da je pobuna najbolji izbor puta.
Erik Forman, In These Times, .
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net,
No comments:
Post a Comment