Sule: IDE POŠTAR NA 33 I 45 OBRTAJA

Prvi gramofon u našu kuću donijela je moja starija sestra Beba. To je bio „Rizov“ mono gramofon koji je kao pojačalo koristio radio. U to vrijeme bili su vrlo rijetki i jako skupi stereo gramofoni sa pojačalom i zvučnicima.

Moja sestra je, kao i sve ostale cure u to vrijeme, bila „smrtno“ zaljubljena u Arsena Dedića, dok je moj brat slušao francuske šansone. Naravno, mene, kao puno mlađeg, nisu mogli ni zamisliti da uopšte slušam muziku, tako da na moj ukus nisu ni obraćali pažnju. Kasnije se pokazalo da ja ne samo da slušam dobru muziku, već da se u nju puno bolje razumijem nego što su oni mogli i pretpostaviti.

Dakle, gramofon je bio tu, ali mojih ploča „ni od korova“. Međutim, kako sam ja na tom planu bio jako uporan i one su vrlo brzo stigle u našu kuću.

Naravno, svi putevi ka kupovini dobrih ploča su vodili preko čuvenog kolekcionara Brane Ćore, od kojeg sam, da bih dobio adresu firme preko koje sam mogao kupovati albume, morao kupiti tri singla. To su bili moji prvi originali: „Hey Joe“ i „Purple Haze“ od Džimija Hendriksa i „White Room“ od grupe Krim. ( Krimovce mi je neko još davno popalio, dok „Hey Joe“ i „Purple Haze“ i danas stoje uokvirene na počasnom mjestu u mojoj radnoj sobi zajedno sa ostalom ornamentikom iz mojih gruvi-dana. )

U to vrijeme ploče smo kupovali direktno iz Engleske, preko neke firme iz varoši Notingem, koju je provalio taj već pomenuti Brane Ćoro.

Postupak je bio jednostavan − „crvenu paru“ (100 dinara, nakon denominacija 10 dinara. Dinar je tad bio konvertibilna valuta) staviš u avionsko pismo, zamaskiraš je narudžbenicom na kojoj napišeš naslov koji želiš, pismo adresiraš na tu firmu iz Notingema, kojoj sam zaboravio ime, i za deset dana poštar Šukrija donosi naručeni naslov.

Na ovaj način sam ’68, ’69. i ’70. godine nabavio svoje prve albume: Janis Joplin „Cheap Thrills“ i Kosmic Blues“, The Doors „Strange Days“, Blind Faith, Jimi Hendrix „Electric Ladyland“, The Who „A Quick One“, „The Best Of Spencer Davis Group“, „Greatest Hits Of Yardbirds“ i „Led Zeppelin 1 i 2“. Naravno, već od ranije sam imao „Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band“.

(Ovaj legendarni album Bitlsa koji je objavljen 1967. godine. Mnogi ga smatraju najboljim albumom svih vremena. U stvari, ovaj psihodelični album je predstavljao most pomirenja među generacijama i napokon donio trijumf duha nad formom.)

O mom poštaru

Dok sam stanovao u ulici Vase Pelagića, moj poštar se zvao Šukrija Arnautović. I kad sam preselio u Borik, ponovo se moj poštar zvao Šukrija Arnautović. I Relin poštar se tih godina zvao Šukrija Arnautović. Dakle, radi se o dugogodišnjem kućnom prijatelju koji je svoj posao radio svojski, prije svega na zadovoljstvo mojih roditelja, jer je donosio penziju, a svega mi, i na moje, jer je ranih sedamdesetih odigrao istorijsku ulogu u promociji rokenrola.

Kakva je ta poština istorijska uloga?

U ta davna vremena, kao i sada, poštar te je mogao popaliti samo tako, a da za to nikom ne odgovara, jer način na koji smo kupovali ploče bio je prvorazredni carinski prekršaj. Međutim, naš Šukrija je bio pouzdan kao švajcarska banka i u svakom trenutku si mogao računati na njega i njegovu diskreciju, jer naši starci nisu baš uvijek bili najsretniji trošenjem love za kupovinu jebenih ploča. Ljudi koji su pripadali „Odjelu za (ne)obojene“ nisu se baš mogli pohvaliti  visinom svoje penzije.

Druga poština vrlina je bila blagovremenost, jer nije dozvoljavao da se pošiljka „kiseli“ na terminalu, već ju je odmah po prispjeću donosio.

Nezaboravni su bili trenuci kad naš pošto ide iz pravca Muratove kafane (Na mjestu gdje se nalazila Muratova kafana danas se nalazi velika poslovna zgrada i konzulat Republike Srbije) i već sa pola puta maše kartonskim omotom i viče „Sine Sudo, evo je, stigla je!“, a kad se skroz približi, diskretno na uho kroz smijeh upita „Smijem li ovo prijaviti materi?“

Odgovor je vrlo često bio: „Nemoj, pošto, kumim te bogom.“

Moj poštar

Šukrija Arnautović

Little Sule