STANICA

Nekad je kod glavne pošte bila stanica. Ljudi koji su izlazeći iz gradskih autobusa govorili: stanica Šuplje drvo. Bilo je to veliko stablo sa šupljinom u sebi. I tako su ljudi ulazili i izlazili kod stanice Šuplje drvo – godinama. Nikad se nije čulo da je neko rekao stanica – Glavna pošta. Danas nema stanice -  Šuplje drvo. Pukotina se širila i pojela ga. To niko nije mogao zaustaviti. Ni čuvar što čuva parkove. Ni šumar što liječi drveće. Tako da drvo više nije drvo. Ni gradonačelnik nije uspio ništa. Ni gradski parlament iako su utrošili mnogo vremena. Nedaleko se nalazila Gospodska ulica. Bila je gospodska. Ne znam kakvu sada  ima ulogu – prazna je. Gradski službenici ne uzgajaju ptice a bilo bi lijepo kada bi ih uzgajali. Nema nikog ko bi ih uzgajao pa su prepuštene ljudima u soliterima koji jednom godišnje izlaze u papučama na ulicu. Postoji scena u gradskom pozorištu: neki ljudi se stalno prepiru. Postoji šahovska tabla na kojoj sve prolazi sporošću puža. Jedan pisac je prespavao noć na klupi. Nije htio da ode u svoju sobu. Nije htio ništa. Htio je da ga puste na miru. Tako su ga našli drugog dana u podne...  Niko više ne viče stanica: Šuplje drvo. Ne viče se ništa. Kad izlaze svi šute. Spomenuo bih arhiv sa fasadom boje narandže. Međutim arhivi su prošlost. Spomenuo bih i Muzej, ima ih nekoliko. Ali prošla je i Noć muzeja. Spomenuo bih pjesnika koji je napisao: 'Dalek pogled/ oku lek.' – Ali tu postoji nečiji inat. Na svakom koraku nas intervjuišu. Pitaju nas i ovo i ono. Ne može se ništa reći jer smo potrošili sve zalihe riječi.

Na kraju grad je napustio čovjek koji je sa sobom nosio desetine malih srednjih i većih torbi i torbica u kojima niko nije znao šta se nalazi. Eto tako: odlaze.

Zdravko Kecman

(književna Banjaluka)