Višejezičnost

Velika konfuzija - lepo je rekao onaj vrač iz Amazonije kad su ga na početku dvadesetog veka etnolozi priupitali a da kako će svet izgledati na početku dvadeset prvog. Čitam pre neki dan u novinčinama kako je neki Bošnjak, savatan u saobraćajnom zulumu negde kod Čačka, tražio da mu kadija za zijane obezbedi sudskog tumača za bošnjački jezik. Ko biva, ič ne razumije šta mu se priča. Zato ovu kolumnu i pišem na (polu)bosanskom, da čovek ne traži terdžumana ako mu se, počem, nešto u njoj ne svidi pa namerači da me tuži.

Sasvim predvidivo, po novinčinama i komentatorlucima našeg vilajeta nastao je popriličan kalabaluk. Šta se on tu folira? Ako ne zna srpski, neka ide u Bosnu ili - bolje - u Tursku. Šta mu cinculiraju, nema tu šta da se razumeva, napravio je prekršaj, neka mu se odrapi kazna, plus globa za uvredu suda. I pročaja! Eto, do kakvih situacija dovodi višejezičnost koja je naglo zahvatila prostore bivše Jugoslavije. Bilo je tu svakakvih cirkuzijada, čestnejši auditorijume, kao ono - ako se sećate - kada je hrvatski distributer titlovao neki naš film, što je - uprkos ozbiljnosti teme filma - izazvalo salve hrvatskog smijeha u sali, pardon - dvorani.

Nešto, međutim, ne pamtim da se digla neka naročita dreka kad je magistar Veljo Ilić odbio da primi neki sudski akt na latinici. Formalno posmatrano - u pravu su i Bošnjak i Veljo - i jedan i drugi imaju pravo na svoj jezik i pismo - ali to nas dovodi do one biblijske rečenice o "slovu koje ubija i duhu koji oživljava". Nije dobro, ljubezni moji, kada zakoni počnu da otvaraju prostor za izbrdavanje istih.

Ali da vam nešto kažem, mislim da pomenuti Bošnjak nije nikakav fundamentalista, nego da se čovek malo inatio u nameri da prekršajnom kadiji - u granicama svojih mogućnosti - oteža stvar. Tu ga razumem. Pisao sam već ovde o atmosferi državotvorne nadrkanosti i šikaniranja stranaka u našim prekršajnim kadilucima. Svi ste se, pretpostavljam, bar jednom u životu našli pred prekršajnim kadijom. Prekoračiš li brzinu, da kažemo, dvadeset km preko dozvoljene, odmah osetiš tešku ruku srpske pravde i prolaziš kroz (ne tako blagu) psihološku torturu. Kad god sam se tamo našao, imao sam utisak da me kadilučko osoblje gleda ne baš kao zločinca, ali kao propalicu, besprizornog i izroda, to da. Da stvar bude dodatno budalastija, pojavljivanje pred prekršajnim kadijom, sva ta davanja izjava i "utvrđivanja činjeničnog stanja" nemaju nikakvog smisla jer u istoriji nije zabeleženo da je neko oslobođen optužbe za saobraćajni prekršaj. Da ne bude zabune - uglavnom s razlogom. Ama, da li baš treba potezati čoveka na put od 200 kilometara da bi se pojavio pred kadilukom? Zar se to ne može, bar u slučajevima lakših prekršaja - kao što se radi u mnogim državama - rešiti slanjem uplatnice na kućnu adresu. I mirna Bosna. A još mirniji bošnjački jezik.

Svetislav Basara

(‘Danas’)