Božidar Mandić: Ugašeno svetlo

Ako se svetlo ne nazire na kraju tunela, onda to nije kraj. Treba terati dalje. To postaje agonija koja traje, užasni kraj bez ishoda. Kako mi jezdimo, šansa se pomera ispred nas. Beznađe je mrak večne nedostižnosti. U takvim tunelima nema ni senki, nema ni čoveka niti podsećanja da on može biti dostojanstveno biće.

Pojačava se nezadovoljstvo naroda jer nema odmora dok traje kapitalistička mora. Raditi po ceo dan postaje ideal iscrpljenog vremena. Leto je. Nema se vremena za plažu, čitanje knjige, odlazak kod prijatelja...

Svetlost sve više osećamo kao potrebu, ali ona se udaljava od nas. Na kraju retko ko nije umoran ili bolestan. Kad smo bili deca, frajeri iz ulice ako bi hteli da nas opomenu na naše loše ponašanje uobičajeno bi rekli: ako ti drmnem šamarčinu, mislićeš da je neko ugasio svetlo.

Otkako su se stišale vesti o poplavama, narod deluje još izbezumljenije. Ne znam da li mu više odgovara visoki vodostaj ili prebrze suše, političke obmane ili loša ekonomija. Takvo stanje odražava se na psihu pa prepoznajemo ljude koji se kreću kao muve bez glave. Sve više, i to izrazito, vozači na automobilima ne pale svetlo. To je znak velike opterećenosti. To je loš znak krize nacije. Ranije, pre poplava, retko bi ugledao automobil u daljini bez upaljenih farova. Sada na svakih sat vremena desetak vozača zaboravi na taj saobraćajni zakon. Doduše ja sam protiv upaljenog svetla u toku dana jer je to ironija, od upaljenog svetla se plaše životinje, a nismo racionalni i ekonomični. Ugašena svetla postaju endemska pojava postpoplavljenog vremena.

Nije život isto što i polje preći, pisao je Pasternak. Savremeni čovek je opterećen nakaznim potrebama da dostigne nenaplativo. On radi, ali ga niko ne ceni ni ne plaća. Tuga postaje još veća jer se to smatra normalnim. Toliko je sve postalo devijantno da je normalnost dobila kompleks ispoljavanja. Najbolje je ćutati i ništa ne primetiti. Nepritisnuto dugme za srednja svetla kazuje da naša nacija propada.

Pitam se, kada bismo počeli da čistimo traume naslagane u poslednje dve decenije, da li bi ovaj narod mogao da se obodri i podigne na noge. Život u tami je izvesnost, i najlakši put. Zasukani rukavi oko mogućih čišćenja - ne čistki - mogli bi učiniti da se svetlo, ipak, pojavi. Ne treba verovati u kraj tunela, nego u stvaranje katarzičnog procesa. Naše stanje nije epikriza, već dugoročno stanje nemoći. Prosto rečeno, nemamo snage da se suočimo sa sopstvenom deponijom. Možda je ceo svet uronio u nju, ali spas nastaje ako samoisceljenje započnemo sami i tamo gde je to moguće. Nepaljenje svetla je, možda, novi vid građanske neposlušnosti, davanje otpora zakonima i moralu (nemoralu). Započeo je podsvesni otpor prema sveopštem mraku. Narod kao da želi da se pridruži političkim korupcijama, prevarama i postane sličan kao kasta na vlasti.

Od svoje istorije je veoma teško pobeći. Često je to opšti plan. Ali jedno je sigurno, ozdravljenje nacije (svetlost) stiže kad obratimo pažnju na tlo na kojem jesmo.

(‘Porodica bistrih potoka’)