Ljubomir Živkov: Poniženi i uvređeni

Otkako sam ja popustio u izveštačkom ritmu, Srbija i

 mi kao njezina dečica uvređeni smo 174 puta, što od neodustajnih dušmana, što od naše braće: Evropska unija je u nastupu milosrđa ukinula sankcije pravnim i genetskim naslednicima Slobodana Miloševića. K chemu, zavapila je udovica na privremenom neradu u Moskvi, sva naša tečevina je u Srbiji. Uvredio nas je Haški tribunal, koji je pre dvanaest godina ukazao gostoprimstvo telesno zdravom čoveku, a vraća nam bolesnika koji, pak, veli da se neće baviti svojim lečenjem, nego dolazi da se sveti. Uvredio nas je skladatelj Josipović koji je ujedno i predsednik susedne Hrvatske. Ivo nam je pretužan što Šešelj nije osuđen. Pa, bio je vojvoda slavnome sudu na raspolaganju dvanaest godinica, Srbija ga za razliku od većine haških mušterija nije krila niti se on sam krio. Drugo, imao bi pretužni Ive za čim da žali u vlastitoj prćiji, baš zato što je etnički tak krasno i temeljno očišćena. Uvredio nas je, gle, gradonačelnik Soluna, grada o čijem pristanišču pevamo u „Kreće se lađa francuska“. Srbi su naša braća, izjavio je pravilno mer, ali je dometnuo da su im i Albanci braća. Da li je mislio na sve Helene ili samo na žitelje Soluna, svejedno, iz njegovog bratoljubivog pokliča ne proizilazi da smo i mi i Albanci braća, dapače, mi smo Grcima braća po muškoj liniji, a Albanci po ženskoj.

Najviše nas je za srce ujeo, dabome, albanski premijer koji reče da bi napredak u, kak se veli, regionu bio brži kad bi Srbija priznala realnost, tj. da je Kosovo nezavisno. Kako ne razume da je nama Srbima stvarnost nešto nižerazredno, nama je istina dosadna i nepotrebna, Kosovo je i pre otcepljenja bilo otcepljeno od logike i smešteno u nebeske sfere gde rasudna moć nema šta da traži, to je područje čistog ushićenja proisteklog iz vere pravoslavne. Ne bio ja taj prevodilac koji je reči Ramine morao da prevede na jezik naših otaca. Naš premijer koji se busa kako nikome neće dopustiti da nas vređa u Beogradu (ta ima toliko drugih gradova), sasekao je gosta onim svojim utišanim golosom od kojeg se svakome zlonamerniku ledi krv u žilama: „Kosovo je Srbija… Srbija, Srbija, tvoji kapci su teški, tebi se spava i osećaš blagu vrtoglavicu zbog svetogrđa koji si počinio…“ Ljudi iz protokola donesoše naš Ustav koji se, gle, sam otvori na stranici gde je Sv. Preambula rođena u desnoj hemisferi Koštunicinog (u daljem tekstu: Brain) jedinstvenog uma. Zašto albanskom premijeru nismo uručili plaketu, Preambulu u zlatotisku, izatkanu fontom Miroslav, da gost shvati s kim ima posla!

Unapred smišljena uvreda najteže je pala našim milim tabloidima koji su otkrili da je Rami bilo malo što nas na našem vekovnom ognjištu izaziva, nego je kod svoga šustera poručio cipele sa predebelim đonovima ne bi li ispao viši nego što jeste, ali Sigurimi nije imao tačne podatke o Vučiću, pa ni ova ortopedska intervenca nije pomogla da Albanac bude viši od Srbina!

Premijer Vučić radio je u tuđoj časovnoj zoni prekovremeno, po nekim izvorima sa ruskim predsednikom razgovarao je u Moskvi deset sati, po nekima i više, a divanilo se najvećma o našem dugu braći za bratski gas. Držim da je visina duga u bratskoj srazmeri sa dužinom razgovora i tek sad razumem gospodina Putina koji se našoj velelepnoj vojnoj paradi držao rezervisano i takoreći ugriumo – kao i svaki poverilac zanimao se na šta dužnik troši pare. Ja vam dajem gas, vi ne plaćate, ili ne plaćate na vreme, a ovamo se razbacujete i razmećete, čak ste me pozvali da to svojim očima gledam! Naša vlastela zaista nema srca da nam kaže koliko je koštao veličanstveni vojni defile.

Ratni vojni invalidi prepoznali su ratničku prirodu ministra Vulina koji je u crnoj uniformi uterivao strah u kosti i Šiptarima na zavisnom Kosovu i predstavnicima međunarodnih snaga (crk. dabogd.), pa su mu poklonili zlatnu sablju. Šteta što priznanje nije primio pre parade, pa da se pojavi sa zlatnom sabljom o levičarskom pasu ili da zvecka njome zloslutno na svečanoj večeri dok Rama baje o nezavisnom Kosovu.

Na redu je rubrika „Kako živi prva porodica“. Sinak Radomire dobio je na upravljanje varoš kragujevačku, tako da otac stoluje u Beogradu, kao pravni naslednik Karađorđevića, a mali se uči zanatu tamo gde je bio presto Obrenovića. Prva dama je prvu damu žalne Makedonije odvela u naš donedavno žalni Narodni muzej, a jedna kustosica je poverila novinarima da prvoj dami nije prvi put da dođe na neku izložbu: ako i živimo u apsolutizmu barem znamo da je prosvećen.

I dok zlonamernici blebeću o cenzuri, novinari izveštavaju o najfinijim detaljima vezanim za hapšenja gospodina Kosmajca: patrola ga je zatekla u gaćama kako bistri lektiru o Šariću, doklen mu je na srebrnom pladnju nedojedena pljeskavica koja košta sto pedeset dinara: milijunaš je dakle i škrtac. Znamo njegov književni ukus i njegovu navadu da se po rođenoj kući šećka u donjem rublju, nije znači dosegao nivo mafijaša koji i kad je negližiran, kao svoj na svome, ima skupocen kućni mantil! Za Kosmajca ne važi prezumpcija nevinosti, davno pre no što će Kosmajac biti uhapšen i zamoljen da obuče makar donji deo trenerke kako više ne bi sablažnjavao pripadnike interventne brigade i novinare, premijer je sudu otkrio ko je i šta je Kosmajac. To nije pritisak na sud, to je besplatno mišljenje odlikaša, najboljeg studenta Pravnog fakulteta u Beogradu.

Na redu je rubrika „Gde su, šta rade?“ Boris Tadić je najzad pronašao prikladno ime za svoju strančicu, a glasine da je oko njega tek nekolicina izgubljenih duša veličanstveno su razvejane tako što je SDS dobio šest potpredsednika i Glavni odbor. Inače, ovih dana je Srbija uknjižila stotu političku stranku, što je stavlja u red najnaprednijih zemalja u dosad poznatom delu kosmosa.

Da. Bolesni zamysel i bolesna praksa da se poznatim ličnostima daju nacionalne i specijalne penzije dostiže svoj umobolni vrhunac: naci i specijalne penzije neće biti smanjivane! Viša bića koja smo lakomisleno uzdigli na izborima ugađaju još višim bićima, akademicima, olimpijcima, estradnim zvezdama, ali i prišipetljama nižeg ranga, tako što im daju doživotne penzije, i sada tu bolesnu i protivustavnu izuzetnost hoće da ovekoveče, uz nos svima čije će platice i penzijičice biti srezane!

A imali su krasnu priliku da kažu: „Mili, premili, cenjeni i precenjeni velikani nauke, sporta, umetnosti, umešnosti! Sa dikom smo vam dali specijalne penzije za vaše neiskusurive zasluge, želeli smo da nad našom ipak amaterskom vladavinom, ta tek smo priučeni za ovaj posao, lebdi stalno vaš neusporedivi duh, oslobođen trivijalnih briga za svakodnevicu, ali sad vam moramo tu doista zasluženu i prezasluženu apanažu ukinuti i moramo vas prepustiti samofinansiranju, dok se i nama i vama premila Srbija ne oporavi. Srdačno, vaš AlEksandar“. Ali, ne. Izuzetnici biće još izuzetiji nego ranije.

Univerza „Union“, na kojoj je doktorirao predsednik novobeogradske opštine gospodin Šapić, raspisala je audiciju za komisiju koja bi se stručno i nepristrasno pozabavila  kakvoćom disertacije gospodina predsednika Opštine, ali se niko živi mesecima na konkurs ne javlja. Nema druge nego da sam osumnjičeni naučni radnik angažuje veštake, ali da u našoj bolesno podozrivoj sredini ne bi i to bilo izručeno sumnji, predlažem da eskpertizu obave trojica notara koji bi bili izvučeni žrebom.

*Tekst preuzet sa portala istinomer.rs