Pages

Monday, November 10, 2014

Marjana Stevanović: Komentatori i komentatorke o jeziku i pismenosti


U medijskim tekstovima koji govore o jezičkoj kulturi u Srbiji mahom se konstatuje da nam omladina ništa ne čita, da nam je pismenost drastično opala, da se suočavamo sa pogrešnim pisanjem i „nepravilnim" izgovorom, a naročito zabrinjava „prekomerna upotreba tuđica" i, sakloni bože, hrvatskih reči. Ako pomisliš da su to sve same floskule koje nisu sasvim u vezi sa stvarnošću, dobrim delom te demantuju komentari ispod tih tekstova koji dolaze iz redova sveznajuće čitalačke publike.
Kaže jedan ovako (dakako na ćirilici): „Vi prvi menjate jezik i insistirate na tim rogobatnim kovanicama ženskog roda, ne koristite ćirilicu i hrvatizujete jezik neprevođenjem stranih imena tipa Epl, Gugl, Si-En-En itd. Vi novinari i internet portali ste najgori.”   
Zamislimo, na primer, da umesto Epl počnemo da pišemo Jabuka. A onda neko želi da se informiše o toj Jabuci pa je potraži na Guglu (a kako bismo pa i to preveli?) i dobije - gomilu sočnih jabuka, a od kompanije Epl ni traga.
Drugi se naježe kad čuju Je I' hoćeš?", Je l' ideš?", a trećem smeta kad u tekstu naleti na izraz „od strane (nekoga)", što jeste deo nesvarijivog birokratskog stila, ali gramitički je ispravan, koliko i upitna rečca je I' odnosno jel' (poslednji pravopis beleži i spojenu varijantu). Jedan čitalac je „tužan" što je „novinar izrekao bravure kao što su 'po Vama' 'nam one trebaju' ", a da je zavirio u bilo koji priručnik, video bi da se glagol trebati normalno menja po licima kad iza njega stoji objekat (Trebaju nam gramatike), a bezličan je kad posle njega dolazi još koji glagol (Treba da pogledamo i gramatike). U stvarnom jeziku ovaj glagol je na putu da postane ličan, ali većinu izgleda zanimaju isključivo normativna načela, o kojima i nije potpuno obaveštena.

Valjda u toj žurbi da iznese „svoj pogled na svet" i iskaže netrpeljivost prema jezičkim pojavama koje on/ona lično smatra nedopustivim, pa uzgred i popljuje novinara/ku zbog nekog izraza, zaboravi da proveri u kakvom priručniku da li je to baš tako kako on ili ona misli da jeste. Nisu dakle sporne individualne leksičke i stilske antipatije, već to što prema njima taj poluinformisani a samouvereni svet meri pismenost drugih. Kad bi bilo i najmanje doze samokritike, sposobnosti da se najpre sagledaju sopstvene greške, potrebe za promišljanjem svog pristupa jeziku, umesto očekivanja da o njemu brigu vodi država, i to država čije su same vođe sumnjivog obrazovanja, kad bi se pod ličnom odgovornošću razumelo ,,šta Ja mogu da uradim" i „kako Sebe da popravim", a ne prepotentno onanisanje na portalima, onda bi TI jednim delićem popravio tu negativnu sliku nacionalne pismenosti.

No comments:

Post a Comment