"Ne moze ateista biti Srbin"

Tek nedavno doznah da je Patrijarh Pavle ( to je onaj fini, sitni, tihi, blagi gospodin koji je vodio pravoslavnu crkvu u doba zadnjih balkanskih ratova i koji ce, kako javljaju iz njene centrale, jednog dana biti proglasen svecem) 1998.g. rekao „Biti Srbin znači biti obavezno pravoslavac… Srbin ne može biti ateista… Srbin nekršten ne biva.“ ( Vreme, dec.2002.)
Jel'te, molim vas, gospodine Pavle!
To je sigurno razradio sa komsomolcem Slobom na sastanku Centralnog Komiteta Patrijarsije.
Bogami, oni mene izbacili iz Srba, a ja ni znao nisam.
A ne kako to treba:  prvo drugarska opomena, pa onda drugarsko vijece, pa me saslusati, pa zapisnik napraviti, pa predloziti mjere. Pa prevaspitivanje... Nista od toga.
To oni onako - naprecac. Odlucio Patrijar u saglasnosti sa komitetlijom da je to tako i ne moze drugacije.

Znaci od 1998.g., a bogami , mozda i od ranije, ja sam ilegalno Srbin.
Ustvari, po njima i nisam Srbin. Iskljucen...
Ali posto ja to do sada nisam znao, onda sam od tada pa sve do sada bio Srbin - u neznanju.
Uh, sto me to nesto dirnulo! Duboko...
Evo, stipam se po obrazima, da vidim jesam li ja jos ziv ili je i to sto sam ziv - u neznanju.
Dobro je, boli - ziv sam.
Ali necu se ja predati!  Sad cu, bas njima u inat, i komitetliji i Patrijarhu, i svim onima koji misle kao oni, biti jos veci Srbin nego sto sam do sada bio. Od sada cu se uvijek drzati uspravljen, da pokazem svih svojih 175 srpskih centimetara.
A bio sam se vec nekako smanjio. Valjda pod pritiskom godina postajao sam sve manji, mislim Srbin.  A i bilo mi to nekako svejedno. To sto sam Srbin, a ne Paragvajac ili Kinez . Ni ponosan - niti se stidim... Svejedno.
Zapravo mi je sve vise postajalo vazno da budem Srbin iz inata, da mogu onim velikim Srbima reci: "Pa i ja sam Srbin, ali ne mislim tako kako ti mislis!" Ili onima koji sve Srbe trpaju u jedan, remetnicki, kos:" Eto vidis, ja jesam Srbin, ali ne iz tog tvog kosa, i ne mislim tako kako ti mislis!"
Ali od sada - ne! Od sada samo uspravno. Sa srpskim nosom na gore!

A kad, jednog dana,odem i vratim se tamo gdje sam mozda, u nekom drugom obliku, vec bio, jer ovo sto jesam je samo posudjeno i privremeno, siguran sam da necu otici kao pravoslavac, jer to nisam, niti cu biti. Ne zato sto mislim da pravoslavci nisu dobri. Gluvo bilo. Vjerovanje je izbor kao i svaki drugi i ako je iskreno ja ga iskreno i duboku postujem. Oni koji iskreno vjeruju i ne daju crkvi pravo da sudi ispred boga, ne bi oni mene, ni ovakve kakav sam, nikada ni isljucili, jer znaju da je moje i samo moje pravo da biram ko i kakav cu biti. I da mi to nesto, pripada po rodjenju - ako ja to hocu. Da li cu tada, kad se budem vracao tamo odakle sam privremeno dosao, jos biti Srbin, Srbin iz inata ili Srbin sa nosom na gore - ne znam.

Jer, kako se cini, sve je vise onih koji prihvataju teoriju Patrijarha i komitetlije pa me ni ne smatraju svojim samo zato sto nisam krsten. A kad malo bolje razmislim i pomislim da tamo gore mogu ponovo sresti Patrijarha i komitetliju,  i sve one silne koji su im se klanjali ili im se i danas klanjaju, a cim izidju iz crkve rade sve suprotno od zakletvi, pa jos kad pomislim da ce me oni tamo gore jedva docekati da bi me opet izbacili...
Ne, necu s njima. Ni mrtav. Ne volim izbacivanja... Volim ja da sam o sebi odlucujem, pa makar i pogrijesio.
Zato vi koji sada ovo citate i  dobacite dovoljno daleko pa dozivite taj moj dan, zapamtite da  mi umjesto popova i komitetlija pustite:

Leonard Cohen: Dance Me To the End of Love

ili ako se ne nadje ta, onda:

Joe Cocker: You Are So Beautiful To Me ili

Beatles: Let It Be .

Ili sve tri,  pa neka bude veselo. Malo i zapjevusite i prodjuskajte. Jer vi znate,da ja to volim tako.

I jos nesto, ne zalite tada, jer znajte, ja cu tek tada biti slobodan da biram i budem ono sto hocu.
Tog cu dana samo vratiti ono sto mi je rodjenjem posudjeno.
I nista vise...