Kao što ne postoji jedan uzrok koji dovodi do svađe, ili do rata, već je reč o čitavom – pri tom neuhvatljivom i nespoznatljivom – kompleksu svih mogućih uzroka, jednako tako ne postoji ni jedan model, ili jedan odgovor kako omogućiti pomirenje. Ali, ako baš i ne znamo čiji su to (različiti) interesi doveli do nekog rata i razaranja, sasvim je izvesno da je u osnovi svakog uspešnog pomirenja prvenstveno politička volja.
U interesu svake neuspešne politike je da zavadi narode, jer je neuspešno vođenje države najlakše sakriti i opravdati delovanjem nekog neprijatelja. U tom kontekstu, nestabilne i ekonomski neuspešne balkanske vlade kroz svoje emisare – medije ne prestaju da podstiču mržnju prema suprotstavljenim stranama u ratu koji je završio pre čitave dve decenije. Zamislite kakav je bio odnos zemalja saveznika u Drugom svetskom ratu prema Nemačkoj godine 1965, pa je jasno koliko se malo uradilo u popravljanju odnosa Srbija–Hrvatska, Srbija–Federacija bez RS i naročito Srbija–Kosovo. Ali, Evropa i Amerika su, pored ekonomskih razloga, imale moćan pokretač za pomirenje sa Nemačkom, a to je bilo jačanje neprijateljstva prema SSSR i Istočnom bloku. Balkanske državice nemaju zajedničkog neprijatelja koji bi ih ujedinio, naprotiv, stalnim podgrevanjem međusobnog neprijateljstva političke oligarhije se održavaju na vlasti – isti neuspešni ljudi ”demokratski” se biraju već četvrt veka, najviše zahvaljujući konstantnom razgorevanju vatri mržnje.
Ćirilica kao glavni problem hrvatskog društva, Kosovo kao osnovni problem Srbije (iako se suštinski ništa ne radi u smislu rešavanja problema Srba na Kosovu), strah među kosovskim Albancima i od najmanjeg ”ustupka” srpskoj zajednici, te dobro poznati antagonizmi između tri ”konstitutivna naroda” u Federaciji. Sve su to teme koje omogućavaju zaluđivanje naroda tokom narednih sto godina. Dovoljno je s vremena na vreme podmetnuti po koji gorući naslov u novinama o ugroženim pojedincima određenog naroda od strane pripadnika drugog naroda – a takvi se naslovi svakodnevno pojavljuju – pa da stare rane nikada ne zacele. Ili umanjivanje, čak i negiranje zločina nad civilima u Srebrenici sa jedne strane i insistiranje na tome da je Republika Srpska – što je više od 1 300 000 ljudi – genocidna tvorevina sa druge strane, siguran je put da se stvari nikad ne pomere sa mrtve tačke.
Pomirenje je, dakle, posledica političke volje. A šta bi na Balkanu bio cilj te politike kojoj bi u interesu bilo pomirenje? To nemamo, ne znamo, a tek ta definicija bi mogla da odredi uspešnu taktiku. Kome je to u interesu? Dok se ne definiše direktno nečija korist nema priče.
Enver Petrovci, čuveni albanski glumac iz vremena Jugoslavije, režirao je u maju ove godine, u koprodukciji sa gračaničkim (srpskim) pozorištem “Geto” svoj dramski tekst Balkanski prokletnici, u kome albanski i srpski glumci glume na oba jezika. Predstava je odigrana u Narodnom pozorištu u Prištini (albanska scena) i u Gračanici (srpska scena). Tim povodom Petrovci je za Radio Beograd izjavio: “Ja lično mislim, i uvek sam govorio, da je narod pre politike; da nije politike, narod bi se mnogo lakše pomirio. Nas politika svađa; to je bilo i pre, a to je i sada. Kad su mi još 2000. godine tražili da nađem neki zajednički projekat da se
uradi, tražili su – a molili su boga da se to ne dogodi. I UMNIK, naročito UMNIK, i političari i jedni i drugi. I kada sam im doneo projekat, doneo imena ljudi koji to hoće da rade, oni su svi prosto bežali od toga. Tražili kobajagi, pa kad bi se našlo oni bi od toga pobegli. I tako stalno, od rata naovamo.”
I tako, tek 2016. godine, zajednička albansko–srpska predstava je realizovana zahvaljujući dobroj volji pojedinaca, kaže Enver Petrovci. Osim njega i Zorana Ristića iz teatra „Geto“, te glumaca koji su oduvek bili spremni na saradnju, uključili su se i upravnici pozorišta u Prištini i Gračanici koji su omogućili da se predstava odigra na njihovim scenama. Publika je u obe sredine ovacijama nagradila predstavu.
Ali, nije dobro kada sistem ne funkcioniše i kada pojedinci preuzimaju njegovu ulogu. Dobro je u pojedinačnom slučaju, ali generalno to ne može uroditi plodom.
Pomirenje iziskuje velika materijalna sredstva, jer podrazumeva obuku aktivista, mnogo aktivista koji bi kroz različite oblasti radili na tom procesu. Pomirenje se mora provući kroz školovanje, kroz zajedničke programe koji će se bar složiti da se oko nekih stvari nikada neće složiti, ali da to nije razlog da se nastavi frustrirajući i po društva destruktivni život u mržnji i neprijateljstvu; pomirenje kroz predškolske ustanove , dakle, vrtiće sa ozbiljno osmišljenim programima, mešovite škole, radionice na fakultetima; a pre svega transparentno ekonomsko povezivanje i udruživanje. Međutim, znamo da su balkanske ekonomije legla sive zone, raznih kriminogenih struktura, prljavog novca, te da je strategija svih politika u regionu prikazati građanima privatni interes političara i tajkuna kao da je opšti.
Pomirenje mora biti medijski projekt sproveden kroz postojane rubrike u novinama, pametno osmišljene emisije na elektronskim medijima. Istupi političara moraju voditi ka tome, bez unisonih mrzilačkih poruka i podbunjivanja.
Sudstvo? Kako sprovesti pravična suđenja ratnim zločincima u sopstvenima sredinama? Kako zaustaviti veličanje mitoloških razmera tih istih zločinaca, sankcionisati oznake koje veličaju zločine i mržnju, kao što su bedževi ili majice sa njihovim likovima.
Na odgađanje procesa pomirenja svoj doprinos nažalost dao je i Tribunal u Hagu. Iznenađujućim presudama potkopao je temelje politike pomirenja u regionu i doprineo jačanju desničarskih partija i ekstremista.
Aleksandar Popov iz Centra za regionalizam izjavio je da se Hag obrukao i da se pokazao kao politički sud. On navodi da je prisustvovao skupu u Prištini na kojem se pojavio tužilac Džefri Najs koji je otkrio da je Tribunal bio predmet političke korupcije velikih sila.
„Znate, nemoguće je da Gotovina prvostepeno bude osuđen na 24 godine zatvora, a posle oslobođen. Haradinaja prvo puste da se brani sa slobode, on eliminiše ključne svedoke, čak i fizički, i na kraju bude oslobođen“, navodi Popov.
Oslobađanje Šešelja nije pozdravio nijedan srpski državnik, niti je organizovan svečani doček kao što je to bio slučaj u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Time ne mislim da je Srbija u prednosti kada govorimo o pomirenju, već je izostanak junačenja sa haškim povratnicima posledica izgubljenih ratova.
Hag je bio potreban, sumnje nema. Bez Tribunala u Hagu sve bi bilo mnogo gore, međutim, specifične težine država koje su nastale na ruševinama Jugoslavije neuporedivo su manje od te bivše države. A problem sa malim tegovima je što lako skliznu sa terazija svetske politike u limb gde se namiruju računi velikih igrača.
Dragan Velikić
No comments:
Post a Comment