Svetislav Basara: Politika amoka

U pravu je legendarna vašarska poslenica, Marika – ko nabije, taj dobije. Nabih onomad botove na Crven Ban, botovi momentalno zaćutaše. Preseo im valjda sendvič sa podrigušom. Ali uzvratiće oni udarac! Nalupaće mi oni minusa i minusa, a i nalupaće se, znate na šta mislim.
Nezgodna je okolnost – jedna iz mnoštva ovdšanjih rđavih okolnosti – što i “državni vrhovi” nekadašnjih bratskih naroda i republika funkcionišu kao botovi. A evo kako to ide. Nesposobni da svojim narodima obezbede podnošljivu sadašnjost ( sledstveno i budućnost) “državni vrhovi” svih naših naroda i narodnosti udarnički rade na tome da im prišute sjajnu prošlost. Ovako to ide u praksisu. Ako je, počem, neki pripadnik nekog od naših naroda nešto zabrljao u prošlosti – bilo u saradnji sa nacistima, bilo na svoju ruku – demokratski državni vrhovi osmostaljenih državica grehe svojih sunarodnika pripišu “komunističkoj diktaturi”, a nepočinitelje po kratkom postupku rehabilituju i pomepezno – često i uz državne počasti – vrate u nacionane panteone.
Tu važi gvozdeno pravilo reciprociteta – ako vi rehabilitujete vašeg Kurtu, mi ćemo rehabiitovati našeg Murtu. I tako to i biva. Kako, međutim, vreme odmiče, sve sam uvereniji da cilj tih rehabiitacija nije renoviranje prošlosti, nego izazivanje pičvajza u sadašnjosti. Obratite pažnju na sledeću političku tehnologiju– ukoliko se u Srbiji ne povampiruje četništvo, a u Hrvatskoj ustaštvo, Srbi i Hrvati bi – daleko bilo – mogli da pohase i da se zapitaju za koji Crven Ban trpimo na grbači gomilu državničkih nesposobnjakovića, parazita (a često i lopova). To pitanje je, naravno, bespredmetno ukoliko je nacion ugrožen. Znate kako to ide. Hilandar gori, a vi me pitate za mladalačke lopovluke. I pročaja.
Poslednjih dan kao lider u regionu u disciplini ukidanja nenarodnih presuda pozicionirala se Hrvatska čije je pravosudstvo ukinulo presude blaženopivšem kardinalu Stepincu i blagoživom Branimiru – umal, grešna mi duša, po inerciji ne napisah Stanoju – Glavašu, a kantu ulja na vatru dolilli su paljenje srpske zastave u nekoj bosanskoj vukojebini i Bakir Izetbegović koji je u Novom Pazaru izjavio da se on u toj varoši oseća kao Dodik u Banja Luci, što je u srpskom državnom vrhu protumačeno kao najava skorog osnvanja Republike Bošnjačke.
Naš državni vrh je, razumljivo, pao u žestok amok, a Srpska narodna partija – SNS-ov koalicioni partner – izdala je panično saopštenje o svesrpskoj, je li, ugroženosti. Koja je, fakat, realnost na terenu, naročito u Hrvatskoj. Ali sve nešto kontam da bi ovdašnji protesti protiv povampiernja ustaštva i džamahirijstva bili ubedljiviju da presuda nije ukinuta Draži Mihailoviću, recimo, a još bi bila ubdeljivija kada se hrvatske zastave ne bi – umesto po vukojebinama – palile u centru Beograda. Kako ono reče onaj mudri čovek: ko hoće u šali da se poigra sa istorijom, istorija se sa njim poigra u zbilji.


Svetislav Basara (Famozno)