Žarko Korać – intervju

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu i samostalni poslanik u Skupštini Srbije objašnjava zbog čega zvanični Beograd i Moskva podržavaju Milorada Dodika, u čemu je odgovornost hrvatskog, a u čemu bošnjačkog političkog korpusa za trenutno stanje u BiH i zašto, u slučaju radikalizovanja krize, ne isključuje mogućnost novih sukoba na Balkanu:

“Jasno je da se Bosna i Hercegovina danas suočava sa veoma ozbiljnom političkom krizom, koju dodatno podubljuje referendum u Republici Srpskoj, zakazan za 25. septembar”, kaže Žarko Korać. “Gotovo svi postupci Milorada Dodika imaju dve dominantne dimenzije: prva je konstantna pretnja referendumom, nakon kojeg bi RS postala samostalna država, a onda se verovatno pripojila Srbiji, dok se druga uglavnom svodi na utilitarnu, često i veoma prizemnu korist koju Dodik dobija zahvaljujući potezima koje u određenom momentu povlači.”

Kakvu korist Milorad Dodik ima od raspisivanja referenduma na Dan Republike Srpske?

Ne verujem da podudarnost određenih datuma može biti slučajna. Naime, svestan da mu u pojedinim opštinama rejting opasno pada, Dodik je referendum o Danu RS-a zakazao upravo uoči održavanja lokalnih izbora; ne gubeći pritom iz vida ni opšte izbore, koji bi u BiH trebalo da se održe 2018. Podsetiću vas da su i poslednji predsednički izbori, na kojima je Dodik imao jedva nešto više glasova od mladog Ognjena Tadića, pokazali da stvari baš i ne stoje onako kako bi on to voleo. Razume se da razlozi pada rejtinga Milorada Dodika nisu njegov odnos prema Sarajevu ili BiH, već pre svega ogromna socijalna i ekonomska beda, kao i ostali problemi sa kojima se građani tog dela BiH suočavaju.

U tom smislu, najavljeni referendum u RS-u mogao bi se posmatrati kao način da Dodik ojača svoju poziciju među biračima i da tako sebi obezbedi dalji ostanak na vlasti. Sa druge strane, poznato je da se 2012, nakon pobede Aleksandra Vučića u Srbiji, Milorad Dodik iznenada našao u veoma neobičnoj situaciji.

Zašto?

Zato što je na predsedničkim izborima direktno i nedvosmisleno podržao Borisa Tadića. Nakon pobede Vučićeve Srpske napredne stranke (SNS), odnosi Dodika i Vučića – koji je, inače, veoma osvetoljubiv čovek – postali su prilično hladni. Tome je doprinela i najava Aleksandra Vučića da će u Srbiji voditi radikalno proevropsku politiku, politiku koja se, dakle, temeljno razlikuje od one koju vodi Milorad Dodik. Vučić je to demonstrirao odlaskom u Beč, gde je, za razliku od Borisa Tadića, bez problema seo za pregovarački sto sa Hašimom Tačijem i ostalim predstavnicima kosovskih vlasti. Ovakva politika je, inače, Vučićevo glavno spoljnopolitičko dostignuće i jedini ozbiljan razlog zbog čega je do sada uživao tako značajnu podršku Zapada.

U tom kontekstu, pozicija Milorada Dodika postajala je sve teža. Dodik je, naime, bio doveden u situaciju da testira da li njegova namera da razbije BiH uživa podršku zvaničnog Beograda. Jer, ako se vi deklarišete kao prozapadni političar, a pritom još i ne podnosite Milorada Dodika, zar predsedniku RS-a, suštinski i zakonomerno, na taj način ne sužavate prostor za destrukciju?

Da, ali stvari su se u međuvremenu radikalno promijenile i Dodik je danas, možda čak i više nego u vrijeme Borisa Tadića, na svakom važnijem događaju u Beogradu, tik uz premijera Vučića i predsjednika Tomislava Nikolića.

To je tačno. Boris Tadić je svog ministra spoljnih poslova, od nacionalističke Srbije danas široko podržanog kandidata za generalnog sekretara UN-a Vuka Jeremića, slao da zajedno sa pevačicom Svetlanom Ražnatović Cecom učestvuje u izbornoj kampanji Milorada Dodika u RS-u. Jeremić je sa Dodikom tada cupkao na bini, pokušavajući da uhvati ritam pomenute pevačice. Sada je ta stvar postala još drastičnija: Dodik je zaista neprekidno u Srbiji, odakle veoma često naglašava da Banja Luka i Beograd zapravo vode istu politiku.

Zašto je premijeru Vučiću danas potreban Milorad Dodik?

Vučić je građanima Srbije do sada dao stotine neverovatnih, gotovo tragikomičnih obećanja, za koja veoma dobro zna da ih ne može ispuniti. Jedno od njih je da će Srbija, kao ekonomija koja se navodno najbrže razvija u Evropi, za deset godina imati standard kao Švedska ili Nemačka. Svestan da je to što govori koješta, Vučić je odlučio da pribegne onome što je inherentno Srpskoj radikalnoj stranci Vojsilava Šešelja, iz koje je, inače, Vučić potekao, a to je da igrom na kartu nacionalizma ojača svoju u tom smislu poljuljanu političku poziciju. Zato je prihvatio Dodika, sa kojim, iako premijer susedne države, ovih dana otvara autoput u BiH. Istovremeno, Dodik ga u Beogradu prati gotovo u stopu. Sve u svemu, Vučiću je Dodik sredstvo pomoću kojeg svojim glasačima, umornim i razočaranim premijerovim neprestanim i nerealnim obećanjima, poručuje – ma, ne brinite ništa, ja sam onaj isti nacionalista kakav sam bio i devedesetih. Drugim rečima, Dodik, paradoksalno, za Vučića obavlja isti posao koji je obavljao i za Borisa Tadića. S tim što je Tadić ipak bio predsednik Demokratske stranke.

Nedavno ste, komentarišući stav Beograda da ne podržava referendum, ali da će uvijek biti uz srpski narod u RS-u, rekli kako se premijer Vučić veoma trudi da istu poruku pošalje na dvije različite adrese: građanima Srbije i Zapadu. Imaju li, u tom smislu, pravo oni koji pažljivije osluškuju što govore ministri Ivica Dačić i Aleksandar Vulin, nego što kaže premijer Vučić? Govore li, dakle, dvojica ministara ono što premijer Vučić ne smije?

I uloga Milorada Dodika slična je ulozi Dačića i Vulina: i on, naime, govori ono što Vučić ne želi javno da kaže. Pritom, Dodikova destruktivna igra jasna je i Zapadu i Srbiji i građanima BiH. Sa druge strane, radikalni stavovi pomenute trojke velike probleme prave upravo Aleksandru Vučiću, koga ova situacija isteruje načistac. Jer, ako vi referendum u RS-u najpre osudite, a već u sledećoj rečenici kažete da ćete stati iza toga što ste navodno osudili, pa kakva je to onda osuda?! Uostalom, setite se šta je svemu tome prethodilo. Uoči sastanka sa predsednikom RS-a, Vučić je, kao što to obično čini – dakle, krajnje teatralno, poput kakvog lošeg provincijskog glumca – odglumio ljutnju. Sastanak sa Dodikom je besmislen, budući da su u RS-u već zakazali datum referenduma; ja tu ne mogu ništa, poručio je.

Je li mogao?

Utisak je da se Vučić nije dovoljno aktivno suprotstavio Dodiku. Po mom sudu, ono što je nakon toga usledilo prvorazredni je politički događaj. Naravno, mislim na činjenicu da je Milorad Dodik, svega tri dana pred referendum, otputovao u Rusiju, gde ga je primio Vladimir Putin. Koji ga, iako smo imali i takvih očekivanja, sasvim sigurno nije “zamolio” da izjašnjavanje građana RS-a odgodi za neki drugi put. Ako svemu dodamo prethodnu podršku koja je Dodiku stigla od ruskog ambasadora u BiH, kao i to da je predsednik RS-a Beograd ovoga puta napustio bez Vučićeve eksplicitne potpore, mogli bismo da zaključimo da Moskva sada šalje veoma jasnu poruku ne više ni Sarajevu ni Banjoj Luci, već direktno Beogradu.

Kakvu poruku?

Kremlj očito nije zadovoljan Aleksandrom Vučićem. U tom smislu, ne bih se iznenadio ako bi Moskva u narednim mesecima u Srbiji i u BiH krenula da se ponaša upravo onako kako se ponašala u Crnoj Gori, kada je krajem prošle godine direktno stala iza rušenja legalne i legitimno izabrane vlasti premijera Mila Đukanovića.

Je li to jedini razlog što Moskva danas tako otvoreno podržava Milorada Dodika?

Događaji u Ukrajini, koji su rezultirali ruskom aneksijom Krima, ozbiljno su poremetili odnose Rusije i Zapada. Igrajući igru sa zapadnim svetom, Putin danas pokušava da po svaku cenu Balkan obeleži kao prostor svog dominantnog političkog uticaja, tj. da, za razliku od Crne Gore, koja je za Kremlj u tom smislu “izgubljen slučaj”, Srbiju, Makedoniju i BiH spreči da uđu u EU i NATO. Milorad Dodik Moskvi služi kao veoma ozbiljno upozorenje Vučiću kakvu politiku bi morao da vodi. Naš novi favorit na Balkanu, poručuje Putin je Milorad Dodik; ako želite našu podršku, ponašajte se kao on.

Šta to znači? Rusija preko Dodika destabilizuje Balkan?

Tako je. Referendum u RS-u u funkciji je destabilizacije Balkana. Putinu je najvažnije da Zapadu pokaže da će, nastave li da ga pritiskaju sankcijama, ovde biti još aktivniji. Šta sve Rusija može da napravi u Srbiji, ne smem ni da mislim… Koliko je samo srpskih nacionalista u Srbiji ne jednom govorilo i pisalo o tome da su Srbi u RS-u onaj “najzdraviji deo srpskog naroda”? Što je, razume se, ekstremno uvredljivo za Srbe iz Srbije. Jer, šta to znači? Da su tamošnji Srbi hrabri, da su junaci spremni na otpor, za razliku od nas ovde, koji smo, je li, popustljivi mekušci. Zar Putinova podrška Dodiku i RS-u ne znači to isto? Drugim rečima, hteo-ne hteo, Dodik sve više postaje oruđe kojim Moskva gađa Srbiju. Budući da se na vreme nije ogradio od predsednika RS-a, da ga svuda vodi sa sobom, Vučić će se uskoro naći u prilično nezavidnoj poziciji: Zapadu će, naime, morati da objasni kako to da njegovog najbližeg prijatelja i partnera Putin tako otvoreno podržava. Vučićev kredibilitet prozapadnog političara na ovaj će način biti ozbiljno dovededen u pitanje, što nije dobro ni za koga, posebno ne Srbiju.

Zašto?

Zato što u Srbiji trenutno nema političke snage koja bi mogla biti ozbiljnija alternativa Aleksandru Vučiću. Još se od vremena Slobodana Miloševića ne pamti da je neko sa toliko političke moći u svojim rukama na ovaj način napadao i kriminalizovao političke protivnike. Zapanjuje me, pritom, lakoća sa kojom srpsko društvo pristaje na vokabular kakav, siguran sam, ne postoji nigde u Evropi. U Srbiji se ljudi plaše da budu u opoziciji, da javno kritikuju Vučićevu politiku, što se takođe događa prvi put nakon pada Miloševića sa vlasti. Do sada je Zapad ćutao na ovakvo Vučićevo ponašanje; žmurio je na pritiske i manipulacije medijima, na divljačke napade na ombudsmana Sašu Jankovića, zaštitnika građana Rodoljuba Šabića i tako dalje. Nisam siguran da će to činiti i ubuduće. Jer, kada se svemu doda Vučićeva nesposobnost – glumljena ili istinska, svejedno – da obuzda Milorada Dodika, to će, verujem, morati da proizvede izvesne posledice i promenu optike Zapada kada je reč o načinu na koji Vučić danas vlada Srbijom.

Šta je sa opozicijom u RS-u? Otkud to da i Mladen Ivanić i Dragan Čavić podržavaju Dodikov referendum? Doduše, ako se prisjetimo nedavnog mitinga i kontramitinga u Banjoj Luci, simboličkog pojavljivanja ćerke Radovana Karadžića na jednoj, a sina Ratka Mladića na drugoj bini, pitanje je ko je alternativa Miloradu Dodiku? Kako opozicija u RS-u vidi budućnost BiH, šta misli o jugoslovenskim ratovima devedesetih, o genocidu u Srebrenici…? Tu se, nažalost, ne zna ko je od koga gori, ko je veći nacionalista.

Velika je šteta što se niko u RS-u nije suprotstavio Dodikovoj politici destabilizacije BiH. Milorad Dodik je veoma vešto uspeo da pokaže da su razlike u politikama u RS-u pre svega taktičke, tj. da među srpskim strankama zapravo i nema strateških mimoilaženja. Što je, po mom mišljenju, veliki poraz i cele BiH. Setite se da je Dodik, čak i u formalnom smislu, u početku odbijao da sarađuje sa Mladenom Ivanićem kao članom Predsedništva BiH; istovremeno, Ivanić nije imao snage da se usprotivi referendum. Umesto toga je, što me je prilično iznenadilo, govorio kako je reč o završenoj stvari, kako se ništa suštinski neće promeniti, iako je veoma dobro znao da reakcija bošnjačkog političkog korpusa to jasno demantuje. U politici često nije bitno šta lično mislite o nekom problemu; neuporedivo je važnije šta o tome misle građani, kako to oni doživljavaju. Drugim rečima, u politici je realnost ono što je percepcija, a ne realnost sama po sebi.

Kako referendum u RS-u doživljava bošnjački politički korpus u BiH?

Kao tešku provokaciju, kao uvod u razbijanje BiH.

Imaju li pravo?

Ako se referendumom želi uspostaviti kontinuitet sa SR-om iz 1992, čime je i formalno počelo razbijanje BiH, onda… Čini mi se da je referendum o Danu RS-a na čistinu isterao mnoge: pokazao je odnos Rusije prema celini BiH, zatim licemerje Vučićeve politike, licemerje opozicije u RS-u, licemerje hrvatskog političkog korpusa. Postoji stara poslovica – terali lisicu, isterali vuka. Bojim se da ovim referendumom nije isteran jedan, već najmanje šest ili sedam vukova.

U čemu vidite licemjerje hrvatskog političkog korpusa?

Nažalost, hrvatski politički korpus poslednjih meseci sve više postaje aktivan činilac u Dodikovoj igri razbijanja BiH. Ta politička grupacija je samo naizgled pasivna, ili možda želi da stvori utisak pasivnosti, iako, suštinski, sve otvorenije podržava politiku predsednika RS-a.

Kako to objašnjavate?

Po mom sudu, reč je o refleksiji na ono što se događalo u Hrvatskoj pre poslednjih izbora, u vreme vlasti Tomislava Karamarka, kada su ljudi poput Zlatka Hasanbegovića postajali veoma uticajni ministri. Takva pozicija hrvatskog političkog korpusa u BiH takođe je, kažem, dosta ogoljena, i to pre svega zbog dominacije onog dela Hrvatske demokratske zajednice (HDZ) u Hrvatskoj kojem je uvek bila veoma bliska ideja Herceg-Bosne.

Ima li bošnjački politički korpus odgovor na Dodikov pokušaj destabilizacije BiH?

Taj deo bosanskohercegovačke političke scene je veoma podeljen. Ne politički, već pre svega međusobnim optužbama za korupciju i nepotizam. Takvih optužbi nisu pošteđene čak ni one manje stranke koje su mi, u političkom smislu, dosta bliske. Zato je slika koja dolazi iz Sarajeva u ovom momentu prilično poražavajuća. Pored takve slike, manje-više slične u svim postkomunističkim državama, imate i dodatni problem, a to je činjenica da bošnjačka politička elita, u trenucima kada su ugroženi temeljni državni interesi BiH, ne uspeva da izađe iz balkanske politike u njenom najnegativnijem smislu.

U kojem smislu?

U smislu da se više bave svojim firmama, svojim bankovnim računima, raspravama o tome ko je vlasnik kog medija, ko je koga kupio, ko koga ruši, a sve manje državom, čiji se opstanak ozbiljno dovodi u pitanje. Naprosto, čovek stiče utisak da je većini tih ljudi politika u drugom planu i da se njome bave kako bi ostvarili neki interes za sebe, za ženu, za brata, za porodicu. Nakon završetka popisa stanovništva u BiH, koji je takođe bio tačka razdora, jedino je profesor Enver Kazaz pokušao ozbiljno da objasni šta za budućnost i regiona i BiH znače dobijeni rezultati. Profesor Kazaz, koji se, naravno, zalaže za opstanak BiH, kaže da je popis pokazao da u BiH faktički postoje tri nacionalna entiteta i postavio pitanje – kako dalje. Kako voditi unutrašnju politiku u BiH?

Nemam utisak da je još neko pokušao da odgovori na to pitanje, iz čega mogu da zaključim da bošnjački politički korpus zapravo nema ni kapaciteta ni interesovanja da se ozbiljnije pozabavi problemima sa kojima se bosanskohercegovačko društvo danas suočava. Je li se, recimo, neko nekada zapitao da li je u momentu kada u Evropi pobeđuju desničarske stranke pametno celokupnu ekonomiju, pa i deo zemlje, predati u ruke arapskim šeicima? Kakva je u tom slučaju evropska perspektiva BiH? Hoće li takvi evropski političari hteti takvu BiH u EU? O tim pitanjima se u BiH malo razmišlja. Umesto toga, i dalje se veruje u bezuslovnu podršku Zapada, ali i zaboravlja da ona devedesetih nije pomogla Aliji Izetbegoviću.

U bosanskohercegovačkim medijima se posljednjih nedjelja sve češće podsjeća upravo na riječi Alije Izetbegovića, koji je, uoči početka rata, građanima BiH poručivao da spavaju mirno. Znamo šta se poslije toga dogodilo. Mogu li danas građani BiH da spavaju mirno, imaju li razloga da strepe od nekog novog sukoba?

Ne bih da bilo koga plašim, ali bojim se da građani BiH itekako imaju razloga za strah. Jedino stabilno iskustvo i zaključak koje smo izvukli iz poslednjeg rata je da na Balkanu nikada nije isključeno nijedno rešenje. Najveća greška je verovati da je na balkanske sukobe, posebno one u BiH, zauvek stavljena tačka. Da ne govorimo o tome koliko je opasno… Evo, dozvolite da vam ispričam jednu priču: velikom Sigmundu Freudu su nacističke vlasti 1938. dozvolile da napusti Beč i ode u London. Bio je već star čovek, imao je 87 godina i bolovao je od raka usta. Lekar koji ga je lečio u svoj je dnevnik zapisivao razgovore koje je vodio sa tim velikim čovekom. Jednom ga je pitao da li misli da će rat koji je bio na vidiku biti i poslednji veliki svetski sukob. “Meni je poslednji”, odgovorio mu je Freud, koji je umro svega dve nedelje pre početka Drugog svetskog rata. Možda je, dakle, starim ljudima jugoslovenski rat devedesetih bio poslednji.

Imajući u vidu ono na šta je Freud mislio – govorim o ljudskoj prirodi, o neodgovornom ponašanju – nisam siguran da je mlađim ljudima na Balkanu rat devedesetih bio i poslednji rat. Evropa je danas okupirana migrantskom krizom, Amerika je, pored predsedničkih izbora, zaglavljena u sirijskom i avganistanskom ratu i, u tom smislu, nema mnogo prostora za bavljenje Balkanom i BiH. Ako se situacija pogorša, ako se nastavi ovo krajnje neodgovorno ponašanje Milorada Dodika i Vladimira Putina, ne bih isključio mogućnost novih sukoba. Što bi bila katastrofa!

Tamara Nikčević 

Peščanik.net, 23.09.2016.