Most Radija Slobodna Evropa Vučićev progres

Vladimir Gligorov, saradnik Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije i Aleksandar Stevanović, ekonomista iz Beograda, razgovarali su sa novinarom Omerom Karabegom o stvarnom ekonomskom rastu Srbije od dolaska Aleksandra Vučića.

Vladimir Gligorov: Srbija je od 2012. godine imala relativno nisku stopu rasta. Ona je bila niska i pre toga, tako da je od 2008. godine do danas prosečni rast bio jedva nešto iznad nule. I u prvom kvartalu ove godine biće oko jedan posto - tako da ni ova godine neće biti naročito uspešna.

Aleksandar Stevanović: Statistika je neumoljiva. Od 2008. godine, otkada su presušili prilično izdašni prihodi od privatizacije, stope rasta su veoma niske. Vlada se najviše hvali rezultatima 2015. i 2016. godine, kada je rast konačno bio iznad nule, ali tada su i u celom regionu zabeležene relativno više stope rasta.



Gligorov: Srbija u poslednjih deset godina imala veliki spoljnotrgovinski deficit i veoma nekonkurentnu privredu. Da pojednostavim: izvozila je malo, a uvozila mnogo. Deficit se može smanjiti tako da se poveća nezaposlenost i smanje plate. Time bi se smanjila potrošnja, samim tim i uvoz, a podstakao izvoz. Vučićeva vlada je krenula tim putem i zato sada imamo nisku cenu rada u Srbiji.

Stevanović: Plate u Srbiji su na pretposlednjem ili poslednjem mestu u regionu. Borimo se sa Makedoncima za to mesto. Čak i u Evropi imamo malo konkurenata u borbi za najniža mesta. To su Moldavija i Ukrajina, ili Gruzija i Jermenija, ako ih uopšte smatramo evropskim zemljama. Poslednja vlada Demokratske stranke nije se previše bavila uzrocima niskih plata, a vlada Aleksandra Vučića je fascinirana uravnoteženjem budžeta i privlačenjem stranih investitora potpuno nerazumnim subvencijama. Obe vlade su zaboravile da nova radna mesta mogu prevashodno doneti domaće firme i nisu ih ni na koji način stimulisale. Država je skupa i neefikasna, pravni sistem veoma loš, a poslovi se ne mogu dobiti bez političkih veza. Sve u svemu, Srbija je očajno mesto za biznis i to je razlog zašto domaće firme nisu ni ulagale u proizvodnju, niti su zapošljavale. Zbog toga imamo masovni egzodus iz Srbije - i da nema tog nakaradnog ventila plate bi verovatno bile još niže.

Gligorov: Ključni problem Srbije u poslednjoj deceniji, to jest od početka finansijske krize, je što je u tom periodu dramatično smanjen udeo investicija u bruto domaćem proizvodu. U poslednje dve godine zabeležen je izvestan rast investicija, ali je njihov udeo u bruto domaćem proizvodu još uvek izuzetno nizak. On je oko 18 posto, a trebalo bi da bude bar 22 ili 23 posto. To je u suštini najveći problem ekonomske politike koja je vođena u poslednjih šest-sedam godina.

Stevanović: Meni je interesantna Vučićeva skorašnja izjava - da će predsednik Republike Turske poslati u Srbiju dva aviona investitora. To je taj prenaglašeni optimizam koji praksa vrlo često demantuje. Od velikih reči ponekad bude nekih rezultata, ali najčešće ne bude ništa. Setimo se najava o dolasku Mercedesa u Srbiju i fabrika koje će navodno izgraditi kompanija Mubadala iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Čak je i Beograd na vodi daleko od onoga što je obećavano. To se sada svodi na izgradnju dva nebodera u Beogradu, što svakako neće preporoditi srpsku privredu, čak ni privredu opštine Savski venac na kojoj se grade ti objekti. Dakle, gromko se govori o stanim investitorima i investicijama, o svetloj budućnosti koja je tu negde odmah iza ćoška, pa od toga bude vrlo malo ili ništa. Dokle god ova vlada bude dobijala glasove na osnovu nerealnih obećanja - dotle će biti i bombastičnih izjava u koje ni sama vlada ne veruje.

Gligorov: Što se tiče pozivanja nemačke privrede da ulaže u Srbiju - to nije bez osnova. Nemačka je trenutno jedan od najvećih investitora. NJene investicije su dosta uticale na privredni oporavak i Češke, i Slovačke, i Poljske, i Mađarske. Nemačka je zainteresovana i za Balkan, ali do sada je u Srbiji bilo malo nemačkih investicija zbog toga što vlada ima pogrešan pristup. Naime, vlada se, u ovom slučaju konkretno Vučić, pogađa sa nemačkim preduzećima moleći ih da reše neke od problema srpske privrede što, kad je reč o obnavljanju propalih preduzeća, do sada nije dalo rezultate.

Stevanović: Niko na svetu neće doći da spasava Srbiju. Sve zemlje gledaju da spasu sebe. Stalno se kao velika investicija ističe Pupinov most u Beogradu, a istina je da smo mi taj most praktično uvezli iz Kine. Ista je stvar i sa kineskim ponudama da grade autoputeve u Srbiji. Kinezi će nam dati kredit, ali kineske firme će doći da grade te autoputeve i one će dovesti svoje radnike. Nešto malo će dati i srpskim firmama. I te autoputeve ćemo uvesti kao i Pupinov most. Niti će oni biti koncesionari, niti će snositi bilo kakav rizik, sve će to do poslednjeg evra ili juana da plate građani Srbije. Kada je reč o Smederevskoj železari, Kinezi nisu kupili preduzeće, nego imovinu, tako da tek treba da vidimo da li su oni stvarno spasili tu železaru.

(Most Radija Slobodna Evropa)