Pages

Monday, December 04, 2017

Tamara Nikčević : Srđan Milošević – intervju (1)


Beogradski istoričar objašnjava zbog čega je 1. decembra 1918. većina jugoslovenskih naroda oduševljeno ušla u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, da li je već Vidovdanski ustav iz 1921. nekima od njih srušio iluzije o mogućoj ravnopravnosti unutar nove države, šta je jugoslovenskim narodima donio AVNOJ i je li SFRJ zaista bila “naša prva Evropa”.

Kada je u proljeće 1918. Stjepana Sarkotića primio posljednji austrougarski vladar, car Karlo, tadašnji šef Zemaljske vlade za Bosnu i Hercegovinu se, navodi istoričar Husnija Kamberović, svom domaćinu iskreno požalio: “Bošnjak nije nikad ni sa čim zadovoljan, on je od tri dijela – što je Hrvatu pravo, Muslimanu i Srbinu je poćudno, a vrijedi i obratno. Muslimani su za neku autonomiju i priključenje Ugarskoj, u najmanju ruku većina njih, Srbi su u sebi za neku srpsku državu, a Hrvati za to da se priključe Hrvatskoj”.
Za šta su to, cio vijek kasnije, Bošnjak, Srbin i Hrvat u BiH? Šta je kome od njih danas pravo, a šta poćudno?
“Čini mi se da se istorija u BiH ne ponavlja, nego da traje”, kaže Srđan Milošević. “Bosni i Hercegovini se, naime, i dalje osporava istorijski kontinuitet, i to na temelju opasnih tvrdnji srpskog i hrvatskog nacionalizma o ‘pravu na Bosnu’, što je paradoksalno. Jer, ako posmatramo makar samo formalno, videćemo da je BiH kao država postojala u srednjem veku; bila je posebna administrativna jedinica u Osmanskom carstvu; u Austro-Ugarskoj i posle 1878. pod okupacijom, zatim i kao anektirana teritorija, opet je bila celina; u Kraljevini SHS teritorija Bosne i Hercegovine bila je podeljena na oblasti, ali tako da su poštovane njene spoljne granice; najzad, BiH je bila ravnopravna republika u SFRJ”.
Kako je BiH došla do te ravnopravnosti? “Dilema koja je postojala, a koja je bila rezultat dosljednog sprovođenja sovjetskog modela uređenja države po kojem samo etnički čiste istorijske teritorije mogu imati status republike, dok ostale, mješovite kao što je Bosna i Hercegovina, mogu dobiti status autonomne jedinice, razriješena je na ZAVNOBiH-u”, objašnjava istoričar Husnija Kamberović.
To je tačno. ZAVNOBiH je dokaz nedogmatičnosti jugoslovenskih komunista i razumevanja da je rešenje pitanja Bosne i Hercegovine u mnogo čemu ključno za novu Jugoslaviju kao celinu. Komunisti su i srpskom i hrvatskom nacionalizmu veoma jasno stavili do znanja da je Bosna Bosna i da ona ne može biti isključivo srpska ili hrvatska, kako su to želela i tvrdila oba nacionalizma. Bosna i Hercegovina, poručila je nova socijalistička vlast, pripada svim narodima koji u njoj žive i koji unutar nje moraju naći način da ostvare svoja uža prava koja bi proisticala iz etničkih razlika.
Jesu li srpski i hrvatski nacionalisti čuli poruku koja im je bila upućena?
U dobroj meri su je se pridržavali. Uostalom, nije bilo previše izbora. I srpska i hrvatska politička elita u BiH je, umesto Beograda i Zagreba, u to vreme Sarajevo doživljavala kao svoj politički centar. A pogledajte ih danas.
Ipak, i tada su se čuli glasovi onih koji su tvrdili da su Srbi/Hrvati/Muslimani -Bošnjaci u BiH konstantno ugroženi…
Svaki nacionalizam uvek tvrdi da je ugrožen od drugog. U socijalističkoj Jugoslaviji, doduše, nacionalistički glasovi nisu mogli biti toliko jaki, budući da su bili delegitimisani, ako hoćete i kriminalizovani. Sa druge strane, vrsta represije o kojoj govorim stvarala je frustraciju, odnosno mehanizam koji se rađao iz frustracije i koji se pretvarao u ekstremizam. Taj ekstremizam nije predstavljao opasnost po zajednicu, za zemlju kao celinu, sve dok je bio uspešno potiskivan. Postojalo je, pritom, i široko rasprostranjeno uverenje da je ponovni sukob na nacionalnoj osnovi, iako moguć, ipak malo verovatan.
Naravno, sve se promenilo onog momenta kada je sistem delegitimisan i kada su zahtevi nacionalizama postali legitimni izraz antisistemske alternative. Mehanizam je bio žalosno jednostavan: delegitimisani komunistički režim koji je počeo da posrće u onome u čemu je ležalo njegovo istorijsko opravdanje, a to je socijalno-ekonomski položaj stanovništva, identifikovan je sa Jugoslavijom; istovremeno, kao alternativa komunistima, nametnula se njihova ontološka suprotnost – nacionalisti, iz čije perspektive Jugoslavija nije bila ništa drugo nego mehanizam narušavanja nacionalnih interesa “njihovog” naroda.
“Malom modifikacijom, parafrazirajući jednog istoričara posleratnog Balkana, može se reći da se socijalistička Jugoslavija razvila i dočekala svoj kraj kao zemlja sa jednom oficijelnom ideologijom, dva zvanična pisma, tri glavne religije, četiri ustavne promene, pet, pa potom šest konstitutivnih naroda, isto toliko republika, sedam suseda, osam članova Predsedništva, devet parlamenata i deset komunističkih partija”, kažete u jednom svom tekstu. Šta činjenice koje ste naveli govore o jugoslovenskom društvu?
Pre svega, govore da je jugoslovensko društvo bilo složeno u svojim konstitutivnim elementima, u samoj svojoj biti, zbog čega i socijalističku Jugoslaviju tretiramo kao kompleksnu istorijsku tvorevinu. Unutar šireg jugoslovenskog okvira egzistirala su društva koja su bila ravnopravna u svojoj različitosti, pa je bila neophodna ogromna politička veština da bi se pomenuta složenost mogla održati na funkcionalan način. Ne zaboravite, pritom, da istorija Jugoslavije nije samo prost zbir istorija jugoslovenskih naroda; naprotiv: na tom prostoru i ranije su se mogle uočiti određene tendencije koje su bile konvergentne.
Govorim o sličnostima u kulturi, u istoriji, u politici, jeziku. Reč je, dakle, o istorijskim vertikalama ili orijentacijama koje su, uprkos razlikama, vodile zajedništvu. U tom smislu, Jugoslavija je smislen, a ne puki mehanički spoljni okvir unutar kojeg su se susretale različite kulture, običaji, religije, istorijske tendencije koje su upućivale na saradnju, na beskonfliktnost u suprotnostima, na traženje sporazuma i zajedničkog interesa. Naravno, taj interes je bilo neophodno na adekvatan način strukturirati i organizovati.
Koliko je tome pomogla ideja bratstva-jedinstva? Jesu li komunisti jugoslovenskim narodima silom nametnuli bratstvo-jedinstvo ili je taj pojam, svakako definisan na drugačiji način, ipak imao i nekakav svoj istorijski osnov?
Bratstvo-jedinstvo veoma je važan ideologem, jedan od nosećih stubova u građevini koja se zvala Jugoslavija. Nijedna zajednica, nijedna država ne može biti prosta istorijska činjenica, koja opstaje bez idejnog vezivnog tkiva. Da bi opstalo, društvu su neophodni određena ideologija, određene vrednosti oko kojih se ono gradi. U socijalističkoj Jugoslaviji, u pogledu međuetničkih odnosa, to je bilo – bratstvo i jedinstvo. Možda deluje romantizirano, ali kada pokušavamo to da objasnimo, moramo imati u vidu i refleks Francuske revolucije. Uostalom, Edvard Kardelj je, govoreći o Jugoslaviji, još 1946. kazao da je reč o “plebejskoj republici jakobinaca”: sloboda, jednakost, bratstvo i jedinstvo za sve koji nisu protivnici modela viđenog kao jedini moguć.
Naravno, sam pojam, sam koncept bratstva-jedinstva vezuje se za komuniste, koji su bili u stalnoj tenziji između onoga što je prošlost koju žele da prevaziđu – Nema povratka na staro!, ponavljali su – i potrage za istorijskim utemeljenjem. Zato se toliko i insistiralo na tezi da su još u 19. veku ideju zajedništva podržali “najbolji sinovi naših naroda i narodnosti”, što je, tokom i nakon Drugog svetskog rata, na neki način postala istorijska legitimacija ideje obnove Jugoslavije.
Kada ponavljaju da nema povratka na staro, na šta komunisti zapravo misle?
Na ekonomske odnose koji su u Jugoslaviji postojali do Drugog svetskog rata; na politički sistem koji je u to vreme bio dominantan; na nerešenost nacionalnog pitanja; na nesumnjivu dominaciju srpskih političkih elita unutar Kraljevine Jugoslavije… U tom smislu, bratstvo-jedinstvo zapravo je priča o ravnopravnosti svih konstitutivnih činilaca jugoslovenske države, odnosno pretpostavka da zaživi širi sistem društvenih vrednosti koji se odnosio na radničku klasu, na siromašno seljaštvo, na položaj žene u društvu, na način na koji se društvo stara o deci i omladini…
Zato i kažete da je “socijalistička revolucija u stvari bila totalna revolucija”?
Ona je zaista bila i politička, i kulturna, i socijalna i ekonomska. U svim bitnim elementima društva izvršena je, dakle, radikalna promena, ali u meri u kojoj je to u datom momentu bilo moguće. Nacionalno pitanje postalo je važna, ali samo polazna osnova za ostale revolucionarne zahvate. Vlast se posvetila rešavanju problema zaostalog i ratom dodatno unazađenog društva i na dnevni red stavila privrednu zaostalost, nepismenost, socijalnu bedu… Tokom procesa “izgradnje socijalizma”, čovek pojedinac naročitu emancipaciju doživeo je sa samoupravljanjem, koje mu je, iako se to često previđa, donelo novu subjektivnost. U idealnotipskom smislu, to je bilo znatno više od liberalnog koncepta individualizma.
Naravno, ništa se nije moglo učiniti preko noći, za sve je neophodno vreme. Vi ste, na primer, na nekom zasedanju mogli da donesete rešenje da će Jugoslavija biti federativna republika, ali niste mogli da utičete na osećanja ljudi, na njihove strahove, na njihovu međusobnu netrpeljivost i mržnju tamo gde je ona postojala. Jugoslovenski komunisti su to očito znali, pa se nisu libili da nekim izokolnim stazama, nekim kompromisima dođu do zacrtanog cilja. Istovremeno, u nekim pitanjima nije bilo kompromisa, naročito oko manifestacija šovinizma.
Kojim sve izokolnim stazama su komunisti dolazili do cilja?
Prvo, u novi sistem inkorporirali su velike delove aparata prethodne države, što znači da je u startu postalo jasno da ipak nije moguće u toj meri izvršiti planirani “obračun sa klasnim neprijateljem”. Naprosto, razumeli su da je među “klasnim neprijateljima” bilo mnogo ljudi koji su, kako se to danas kaže, znali posao.
Komunisti su pokazali pragmatizam i kada su na red došla ekonomska pitanja: brzo su shvatili da, recimo, od kolektivizacije na selu nema ništa, da je reč o poduhvatu koji bi ih zavadio sa seljaštvom, inače nezadovoljnim zbog prinudnog otkupa poljoprivrednih proizvoda. Da ne govorim o spoljnopolitičkoj orijentaciji Jugoslavije nakon njenog raskida sa SSSR-om 1948, kada su određene doktrinarne načelnosti ipak morale biti napuštene.
Činjenica je da su komunisti posle oslobođenja, nakon izrazito represivnog perioda, polako napuštali revolucionarne metode, shvativši da sila i prinude mogu da opstanu samo onamo gde se, po njihovom uverenju, drugim sredstvima nije mogao postići rezultat koji je morao biti brz i gdje je, dakle, to bilo neophodno.
Gdje konkretno?
Pretežno u domenu nacionalnih odnosa ili takozvane privredne sabotaže u početku. Tu je komunistima naruku išlo gotovo potpuno svrstavanje buržoazija jugoslovenskih naroda u redove kolaboracije.
Ako je uporedite sa Kraljevinom Srba, Hrvata i Slovenaca, nastalom 1. decembra 1918, možete li reći u kojoj mjeri je takozvana Titova Jugoslavija odigrala emancipatorsku ulogu u smislu nacionalnog i kulturnog osvješćenja svojih naroda? Šta je u tom smislu značio AVNOJ?
AVNOJ je doneo bitnu promenu načina na koji se rešavaju važna državna pitanja – ne, dakle, majorizacijom, nego dogovorom. Iako se dogovor odvijao na nivou novih političkih struktura koje su doslovno osvojile vlast, one su ipak bile reprezentativne i u nacionalnom i u socijalnom smislu. Ustavni dogovor ključno je, dakle, obeležio socijalističku Jugoslaviju kada je reč o rešavanju većine važnih pitanja, pa i nacionalnog. Gotovo sve je u toj državi bilo utvrđivano pregovorima, potiskivanjem ekstremizma na svakoj strani; osetljivim, veoma diskretnim balansiranjem između istorijskih prava naroda koji su živeli na tom prostoru; uzimanjem u obzir etničkih specifičnosti u smislu većine-manjine; nastojanjem da se u svakom od tih bitnih aspekata postigne sporazum.
Zanimljivo, u Srbiji i dalje dominira osećanje da je avnojevskim granicama, onda i raspadom SFRJ po principu tih granica, srpskom narodu učinjena velika nepravda; da je Srbija uskraćena, odnosno da je taj prostor morao biti drugačije prekrojen. Čudnom ironijom istorije dogodilo se da je Srbija, kao šampion osporavanja avnojevskih granica, bez tih granica na kraju jedina i ostala.
Inače, mislim da je emancipacija ključna reč, ključno objašnjenje uspeha socijalističke Jugoslavije i projekta izgradnje jugoslovenske države posle 1945. Reč je, ponavljam, o nacionalnoj emancipaciji, kulturnoj, socijalnoj, a onda i međunarodnoj. U toj bismo sferi mogli tražiti i najveće neuspehe prethodne Jugoslavije, koja takođe ima svoje istorijsko mesto, koje nije samo negativno. Uostalom, i komunisti, koji nisu želeli povratak na staro, održali su kontinuitet jugoslovenske državne ideje.
BH Dani, 24.11.2017.

Peščanik.net, 28.11.2017.
(Nastavak sutra)

No comments:

Post a Comment