Most Radija Slobodna Evropa: Odsustvo solidarnosti

O solidarnosti na Zapadnom Balkanu sa novinarom Omerom Karabegom razgovarali su Mario Reljanović, profesor Pravnog fakulteta na Union univerzitetu u Beogradu i Zlatan Begić, profesor Pravnog fakulteta na Univerzitetu u Tuzli.

MARIO RELJANOVIĆ: U današnjem srpskom društvu ima značajno manje solidarnosti nego što je bilo ranije. Ono što se dešavalo prethodnih decenija na ovim prostorima dovelo je do zatvaranja ljudi, pa je solidamost i skrajnuta ili u potpunosti dovedena u pitanje.

ZLATAN BEGIĆ: Danas je u BiH daleko manje solidarnosti nego i što je nekada bilo. Vlast je stavila pod svoju kapu većinu sindikata koji su oduvijek bili centri radničke solidamosti. To ide dotle da se ovih dana vlada Federacije BiH umiješala u izbor rukovodstva i predsjednika Saveza samostalnih sindikata. Kako smo došli u takvu situaciju? Prvo se išlo na razbijanje velikih privrednih sistema, jer nam je neko rekao da treba da razvijamo mala i srednja preduzeća, mada su svugdje u svijetu nosioci ekonomskog razvoja upravo velike kompanije. Uništavanjem privrednih giganata razbijeni su i radnici i sindikalno organizovanje, a ono što je preostalo od sindikata stavljeno je pod političku kontrolu.

RELJANOVIĆ: Sindikati u Srbiji su visoko politizovani - ne samo rukovodstvo, nego i samo članstvo. Radnici se sve češće učlanjuju u vladajuću partiju jer se nadaju da će tako sačuvati svoja prava. A kakva je danas uloga sindikata najbolje pokazuju prošlogodišnji štrajk u Fijatu, gde su radnici i započeli štrajk bez pitanja sindikata. Nažalost, sindikalno rukovodstvo se kasnije umešalo i znate kako je taj štrajk završio. Sindikati ne štite prava zaposlenih, oni su više okrenuti svojim posebnim, pa čak i ličnim interesima sindikalnih funkcionera.

BEGIĆ: Sindikat Solidarnost u Tuzli se rodio kao rezultat velikih radničkih protesta 2014. godine u Federaciji BiH. Prilikom registracije Sindikat solidarnosti bio je suočen sa ogromnim preprekama, jer je vlast htjela da spriječi pojavu sindikata koji bi se istinski borio za prava radnika. Budući da sam blizak rukovodstvu i članstvu tog sindikata, znam da su pod stalnom represijom. Predsjednik tog sindikata je ovih dana opet na suđenju.

KARABEG: Kako je bilo moguće da sindikalni lideri u Srbiji na ovogodišnju prvomajsku protestnu šetnju pozovu ministra rada Zorana Đorđevića, koji je šetao zajedno s njima? Sa njima je, dakle, u koloni bio čovek koji je direktno odgovoran za narušavanje njihovih prava.

RELJANOVIĆ: To je jedna od najvećih sindikalnih sramota poslednjih godina. Gospodin Đorđević je ne samo učestvovao u tome, nego je i predvodio sindikalnu kolonu, što je šamar svim onima koji su došli da iskažu nezadovoljstvo zbog politike vlade čiji je on član. To je bilo zaista neočekivano, čak i za srpske prilike. To pokazuje da su sindikati u Srbiji, zapravo, državni sindikati, da postoji veoma jaka sprega između rukovodstva tih sindikata i vlasti.

KARABEG: Da li je moguć generalni štrajk?

RELJANOVIĆ: To apsolutno nije moguće u atmosferi u kojoj se čak i bezazlene kritike smatraju napadom na predsednika Vučića, a samim tim i na državu.

BEGIĆ: Ni u BiH nije moguć generalni štrajk, jer je ova zemlja podijeljena Dejtonskim sporazumom. Nakon toga su nacionalne stranke nastavile da dijele društvo. Svako ima svoje radnike i svoje sindikate koje drži pod kontrolom.

(Radio Slobodna Evropa)