Svetlana Cenić: Tuđa ruka svrab ne češe

Neki dan se prepisujem sa drugarom sa Kosova, inače Albancem, ako je to uopšte bitno, pa dobijem potpuno isto pitanje koje i mi sebi ovde postavljamo: "Šta smo mi to zgrešili ili šta je to u vazduhu da glasamo uvek za iste i da nam se uvek isto dešava?" Povod je bilo odgađanje uvođenja carine od 17 odsto na mleko iz Bosne i Hercegovine. Niti on može u BiH, iako je studirao ovde nekad, a još uvek o ovoj državi govori kao o svojoj, niti mogu privrednici bez bolne i neizvesne administrativne procedure.
Vizna liberalizacija je još uvek misaona imenica dok se zaklinjemo u Evropu i sve moguće konvencije o ljudskim pravima, pa i slobodi kretanja. Ne možeš ovamo, ali mleko može tamo.

Naravno, dok ovo pišem, zamišljam već komentare Srba kako nisam napisala Kosovo i Metohija, već samo Kosovo. Nema, sine, ovde života dok moraš paziti na svaku reč pred onima koji u eter puštaju takvu retoriku, takve gadosti da se svaki dan stomak prevrće vise puta. Eto ti sad i posebne sednice na zahtev Kluba SNSD-a zbog, kako rekoše, ratnohuškačke retorike Bakira Izetbegovića. Zašto nije bilo ranijih sednica kad se SNSD obrušavao na sve i svakog, ne treba ni da se pitam. Valjda sa ovom posebnom sednicom nećemo pitati zašto su protiv elektronskog glasanja na izborima, zašto se krije kako je ubijen David, a zaboravićemo i silna zaduženja ili činjenicu kako su usvojene izmene Zakona o akcizama i zašto sada padaju prihodi od njih.

Reče Bizmark davno: "Zakoni su nalik na kobasice. Bolje bi bilo da ne vidite kako se donose". Nažalost, mi donekle i gledamo, samo brzo zaboravimo šta je u tu akciznu kobasicu strpano, a ima i slatkog i slanog i ljutog i otpada. Najviše otpada, iako se na kraju začinilo kolačima.

Pa onda dođemo i do Izveštaja o napretku BiH na putu ka EU. Izgleda da smo napredovali sve dok te puste akcize nisu usvojene, krediti se nauzimali, a sad opet ništa od impesioniranosti. Sad više nije ni važno da se šminkamo. Kreditno smo se udali, namete povećali.

Francuski predsednik Macron reče da nije vreme za proširenje EU dok se ona dublje ne integriše i provedu reforme. Ničim ili nečim izazvano, odmah mi pade na pamet Savez Evrope ili Sveta alijansa, formirana nakon poraza Napoleona 1815. godine. Evropski kraljevi su formirali novi diplomatski klub kako bi bili sigurni da Francuska nikada neće postati sila, pa su tako krajnji desničari prekrojili mapu Evrope. Naglašavam: krajnji desničari. Pripremili su teren nacionalističkim pobunama i omogućili stvaranje Nemačke i Italije, a na red su prvo došli susedi, Belgija i Holandija, koje su spojene u jedno, Ujedinjeno Kraljevstvo Holandije, iako belgijski Valonci i holandski Flamanci nisu imali ništa zajedničko. Poljska je maltretirana stotinu godina, jer je veći deo zemlje dodeljen Rusiji kao nagrada za pomoć u ratu protiv Napoleona, a dobili su i Finsku od Švedske, pa pošto je Švedska izgubila Finsku, od Norveške je dobila Dansku. Ujedinjeno Kraljevstvo Holandije je postojalo jedno 15 godina, Rusi se brutalno obračunali sa Poljacima, Finci su proglasili čim pre nezavisnost, a Norveška se 1905. mirnim putem odvojila od Švedske.

Evo nama krajnje desnice opet na političkoj sceni ne samo Evrope.
Koje i kakve reforme treba da očekujemo u EU da bi nas pripustili tamo? Treba li, valjda, i mi da se reformišemo i integrišemo u BiH da bismo ušli u reformisanu i integrisanu EU? Tuđa ruka svrab ne češe, pa neće pomoći ni ruka EU ako vlastita ne locira odakle svrab i kako sa njim.

Čekajući da nas pripuste, odnosno da se reformišu i dublje integrišu, bolje bi bilo da gledamo svoja posla i konačno nešto napravimo od ove države. Najblaže rečeno je degutantno, da ne kažem da je zločin protiv čovečnosti stalno držanje ratnih tenzija ovom sluđenom i siromašnom narodu. I susedi obnavljaju naoružanje, ministar inostranih poslova Srbije izjavio da se Srbija sprema za treći svetski rat, Šešelj palio hrvatsku zastavu u Skupštini Srbije, Hrvatska otišla krajnje desno sve za dom spremna i jedva usvojivši benignu Istanbulsku konvenciju, a mi slikamo Wigemarka kako ministru Bevandi uručuje nekakav izveštaj, o kojem bi prosečni stanovnik mogao da kaže samo jedno: lošije živi nego prošle godine, a daleko lošije nego, na primer, pre 10 godina.

Kažem prosečni stanovnik, jer znamo ko se na naše oči bogati, a to su upravo samoproglašeni zaštitnici svojih naroda. I konsultanti u nazovireformama, da ne zaboravim.
Ni u pisanom obliku nema, a kamoli na delu, da široka informisanost donosi poštovanje zakona i harmonizaciju društva. Nikad više medija svih vrsta i oblika, a nikad manje informisanosti. Jer, pravo na istinu se svelo na zadati politički kurs, na 100 ili više maraka ispod stola da se proturi koješta, a veće sume imaju svoj rok trajanja, posle čega ako se ne plati opet, ide upozorenje u vidu obljuvavanja. Plati, baćo, pa će istina izgledati kako ti hoćeš! Čast izuzecima, a jako ih je malo i slab im je draž.
Niko nas nije još ni učio, ni naučio da volimo istinu. Valjda to u projektima nema, pa valja sačekati da se EU reformiše i integriše, a možda tu bude i istine.

Svetlana Cenić (‘Dani’)