Nikola Bertolino: GUŠTER

Tih toplih i mirnih dana kasnog leta, boraveći sa ženom na jednom od jadranskih ostrva, svakodnevno sam s njom odlazio na prelijepu hrid visoko uzdignutu nad morem, delimično izloženu suncu, a delimično pokrivenu senkom visokog bora. S nje smo imali lak pristup obali, a i izvanredan pogled na more i okolne otočiće, pa smo se tu sunčali, kupali, i često ostajali ceo dan, donoseći sa sobom i hranu. Uz to, uživali smo u potpunoj samoći.

Ali ipak, ne baš potpunoj. Već prvog dana, dok je moja žena raširenih ruku ležala na leđima i izlagala se suncu, neopazice joj je prišao čudan pridošlica. Bio je to mali gušter jarkozelene boje koja je pod glavom i na trbuhu prelazila u žutu. Kad ga je moja žena opazila, trgla se jer joj je dodirnuo prst, a on je utekao u najbližu pukotinu u steni. No minut-dva kasnije vratio se na isto mesto odakle je pobegao. Mislili smo da ga privlači naša hrana, ali ne, on se smestio pored prsta moje žene i kao opčinjen gledao u kamen na njenom prstenu. Bio je to granat čije su se boje u suncu menjale i presijavale kao plamen; za naše oči taj dragulj bio je sićušan, ali za minijaturne oči malog zanovetala svakako je bio ogroman i u toj ogromnosti krio tajne nedostupne našem poimanju. Barem smo takav dojam imali, jer gušter se nije odmicao od bleštavog kamenčića, a kad bi moja žena pomakla ruku, pomakao bi se i on, prateći svoju čaroliju. Odlazio bi nekim svojim poslom samo kad bi moja žena ustala i sišla s hridi da bi se okupala. Dok smo ručali, ili dok je ona čitala, on se kretao po toj steni koja je zacelo bila njegov dom, ali ne udaljavajući se previše od nas, kao da je čekao da se ruka s njegovim malim suncem vrati na tlo. Na naše veliko čuđenje, to se ponavljalo svih sledećih dana. Gušterčić se i pripitomio; kad bi moja žena podigla ruku i stavila je u krilo ili preko noge, hitro bi se popeo na nju kako bi i dalje bio blizu predmeta svoje žudnje.

A ja sam, gledajući ga, pokušavao zamisliti ono što ga u tom dragulju toliko privlači. Šta on to vidi u granatu na prstenu? Da li je u memoriji njegove vrste, stare dve-tri stotine miliona godina, postojao, upisan u gene, neki fantastičan prizor koji mu se, prenoseći se tim vremenskim ponorom, u krajnje smanjenim razmerama ukazuje kroz kamen koji ga je začarao? Nastojao sam sebi u duhu predstavili taj prizor, ali bez uspeha. A onda mi je sinulo da je verovatno taj isti pogled već pre 40.000 godina imao homo sapiens dok je gledao munju ili ognjene potoke što se slivaju iz vulkana; ali imali su ga i naši savremenici, ljudi koji su posmatrali ogromne plamene pečurke nad pustinjom u Novom Meksiku, nad japanskim gradovima ili nad tihookeanskim otocima. A jamačno sam i ja imao te gušterove oči kad sam prvi put primetio postojanje zvezdanog neba, a imam ih i danas, kad god uronim pogledom u svemirske dubine. U stvari, ponašanje guštera nije trebalo da me čudi: trebalo je da shvatim da smo on i ja, u suočenju sa tajnama, lepotama i užasima sveta, veoma srodna bića.

Nikola Bertolino (Kutija za snove)