Sinan Gudžević: Šeki - narodna radost

...Bio sam sasvim mali kad je moj stariji brat Hazbo rekao da je njegova učiteljica u osnovnoj školi u Bijelim Vodama bila Kosara Šekularac. Meni je to kosarašekularac bilo toliko neobično da sam pomislio kako je to neka mašina za košenje, nekakav cikular koji kosi. Bila je čuvena Zorka Šabac, pa sam mislio da je i ta Kosara Šekularac tako nekakva fabrika kao ta Zorka, kao Goša Smederevska Palanka. Cikular se u mom kraju zove ono što neki drugi krajevi pravilno zovu cirkular, a u mojoj se Goliji trupci stružu ili testerom kladarom ili tim cikularom. Sjećam se čuda, kad je neko kroz selo u Goliju odvezao cikular natovaren na volujska kola. Šekularac, mislio sam, to ne može biti prezime, a ime Kosara, hajde, možda i može, bila je neka Kosa u pričama moje majke. Zato sam pitao brata, a kako je njegovoj učiteljici bilo pravo ime. Kako kako: Kosara. A prezime? Pa i to si čuo: Šekularac. To je prezime Kosarino. Pa mi je još rekao da je to prezime dosta rijetko, ali da se sad bogme pročulo, jer ima jedan igrač fudbala, jako dobar, igra i za Zvezdu i za Jugoslaviju, a preziva se Šekularac. Ime mu je Dragoslav.

Tako je u moje djetinjstvo ušao Dragoslav Šekularac. Kad sam malo razaznao, kad se i među nama djecom planine pročuo Šekularac, ja sam vjerovao da je učiteljica moga brata bila sestra Dragoslavu Šekularcu. Zapravo sam htio da vjerujem kako je Kosara Šekularcu sestra. Mnogo godina kasnije, kad sam s bratom uzgred popričao o fudbalu (moga Hazba fudbal nikad nije mnogo zanimao) morao sam podnijeti ne malo razočaranje: Kosari je Šekularac bilo udato prezime, po mužu Tomu Šekularcu, koji je bio učitelj u istoj školi u kojoj i Kosara, samo je učio druge razrede. A Tomo Šekularac nije bio brat Dragoslavu Šekularcu. Tomo i Kosara su dobili kćer Ljiljanu, đaci su se igrali sa Ljiljanom Šekularac. Pričalo se da su ti Šekularci od Lopiža kod Sjenice. Možda zato što je u Lopižama bila neka kuća Šekularac, pa je narod kao narod, u vrijeme kad je igrač Šekularac postao slavan, sve Šekularce strpao u Lopiže.

Onda je moj amidža Hivzo, vozač kamiona marke csepel, otmjeno neumoljivi zvezdaš, došao u selo i ispričao kako je jednom vozeći svoj kamion, skrenuo s glavnog puta, negdje kod Ivangrada, i otišao u selo Šekular, pa nam je pokazao rukom prema Komovima i rekao da od nas to nije daleko. U Šekularu je Hivzo ukočio kamion, izišao i pola sahata pješačio po livadama, e da okom vidi i nogom takne tu zemlju ‘đe klicu ima Šeki, najbolji igrač fudbala u Jugoslaviji’. Ja sam upitao zvezdaša Hivza, je li njegov Šeki bolji od Milutinovića ili od Galića. Hivzo je rekao, pa tu su neđe sva trojica. Da Šekularca zovu Šeki, najprije sam čuo od zvezdaša Hivza Gudževića.
Onda se Šeki pročuo dotle da je imalo sela u kojem je i više no po dvoje djece prozvano Šeki. Danas su mnogi od tih Šekija ako ne starci, a ono na pragu starosti, a nadimak je mnogome zamijenio i samo ime. Šeki je bio možda najčešći dječački nadimak, bili dječaci iz pravoslavnih, bili iz muslimanskih kuća. Čak su i ženska djeca s imenima kao Šerifa, Šefćeta, Ševala često bila zvana Šeki i znana kao Šeki. Danas, nakon krvavih godina, možda bi poneki
musliman, možda i poneki partizanovac od tih silnih Šekija i zanijekao otkuda mu je nadimak, ali većina, mislim, ne bi. Jer je Šeki, svejedno, ostao uspomena koje se teško odreći, pa neka si i ljuti partizanovac.

Šeki je u Jugoslaviji bio ono što je u Brazilu bio Garrincha: narodna radost. Mali rastom, krivonog, čudesan s loptom, katkad začikava protivnika da mu je uzme. Deran jedan neodrasli, najslavniji mladić kome fudbal služi da bi se potvrđivao kao mangup. Mnogi je mangup žudio za fudbalskom slavom, Šeki je ove imao u količinama enormnim, ali je ostavljao utisak nekoga kome je više stalo da bude primljen u svijet mangupa. Na svjetskom prvenstvu u Čileu je imajući loptu u nogama, pozvao kažiprstom Masopusta, tada najboljeg halfa na svijetu i najboljeg igrača Evrope te godine, da priđe i pokuša mu je oduzeti. Takve zgode raspaljuju i žesne patriote i neostvarene mangupe. Šeki će obrisati cipele novčanicom od pet hiljada dinara, e da time pecne svoga klupskog druga ciciju, ali će pravovjerni čuvari sistema dići skoro narodni ustanak zbog takovog, jelda, omalovažavanja radničke klase i trudbeničkog teško zarađivanog hljeba. Svejedno, u narodu je moć njegova loptačkog umijeća bila tolika da se unaprijed znalo da Šekiju zbog toga brisanja obuće proizvodom narodne banke neće faliti dlaka s glave.

Garrincha je, za razliku od Šekija, mnogo pio. Alkohol je Garrinchi donio i strašnu smrt, Šeki je bio uredniji, ni pijanac ni pušač. Određena urednost je potrebna stvar za uredan život, ali nije dovoljna. Plah i jurodiv, Šeki se nije znao obuzdati. U Nišu je udario Pavla Tumbasa, sudiju utakmice Radnički – Zvezda. Kazna od godine i po neigranja učinila je kraj njegovoj vrhunskoj igri i formi. Kaznu je iskoristio da odsluži vojsku, a neke današnje nacionalističke hulje optužuju vojne vlasti za Šekijev igrački pad. Kao trener je isto bio nepredvidljiv. U Kölnu je nasrnuo na dječaka skupljača lopte, pa je dobio kaznu od UEFA. A da baš nije odrastao pokazao je i reakcijama na zgražanje jugoslavenske policije što je u Kanadi bio igrao u klubu s četničkom potkom. Šeki, čovjek dalek nacionalizmu, ali pogubljen do blentavosti kad se trebalo maknuti od zlikovaca, pristao je da mu Arkan u Obiliću i naređuje i propisuje i da ga ponižava.

Šeki je bio dijete jugoslavenstva. Po muškoj liniji porijeklom iz Sandžaka, od oca Bogosava, Srbina ili Crnogorca (ne znam kako se pisao), a od majke Donke, Makedonke, rođen u Štipu, odrastao u Beogradu, bolji za svijet nego za svoju kuću, voljen i obožavan, bio je jurodivo dijete od prvog svoga diha do zadnjeg izdiha. Iskren, čudesan, naivan, zavodljiv do blesavosti. Godinu i po, na kraju igranja u Jugoslaviji, igrao je za OFK Beograd, zajedno s Milošem Milutinovićem. Tada je utakmice na stadionu na Karaburmi pratilo i po 20.000 ljudi.

Šekular, mjesto odakle su Šekularci, moglo bi imati ime od kasnolatinskog secularis, od kojega je došlo i albansko shekull, što je sve svojta sa ponašenim pridjevom sekularan. Tako bi, imenom i prezimenom, Bogosav Šekularac, otac Šekijev, mogao biti gledan i kao oksimoron: Bogosav Bezbožni. Sin njegov, ‘druga Zvezdina zvezda’ kako ga je kič Zvezdine nomenklature nazvao, bio je najsjajnija zvezda svih Zvezdinih zvezda, astrum astrorum i stella stellarum. Šeki je imao i sreće što je igrao u Zvezdi dok je ova bila sekularni klub,
svojom čarobnom igrom on ju je uzdigao u šekularizam. Nadamo se da će se Zvezda jednom vratiti šekularnosti i šekularizmu. Šeki, počivaj u miru, od moga partizanovskog srca neka ti je i slava i hvala in šekula šekulorum!

Sinan Gudžević (Novosti)