POVRŠAN I NEODRŽIV
Stil razmišljanja Konstantinovića nije se mogao dopasti Mihizu, bio je opasan i destruktivan za njegove idejne i jezičke konstrukcije. Konstantinović pušta da misao dvoji, što joj i jeste autentična priroda, da razlaže i propituje „istine“ ustanovljene pukim mnjenjem, predubeđenjem, podrazumevanjem. On se držao načela autentičnog razmišljanja da ono „što je poznato, nije još spoznato“. Prema tome, njegov stil nije mogao biti stil naivnog realizma. Palavestra je tvrdio da su Mihizovi zaključci „kratkotrajni, nepotkrepljeni i nesistematski, površni i neodrživi, zato što su bili rezultat inspiracije, ili na impresionističkoj osnovi, brzi i u žurbi“. Dobro barata frazama, ali nema nove ideje, utvrđivao je Palavestra i optužio Mihiza za pristrasnost i favorizovanje istomišljenika. Mihizov i Ćosićev govor bio je ideološki i agitpropovski, mesijanski i neupitan. Naklonjen apodiktičkoj i dogmatskoj tradiciji po kojoj naivni realizam utvrđuje „istinitu stvarnost“, a nasilje propagande, vlasti i poziv na pretke je verifikuju i utvrđuju njen monopol. Mihiz je težio epskom i političko-feljtonskom narativu. On je voleo, kao i autori i urednici koje je negovao – „pitkost“, da tekst bude pitak i običan, kao svakodnevna čaša vode. U tom narativu su bili i njegovi drugovi iz jugozapadne Srbije. Planinska dozivanja i melodija anahroničnog i zavičajnog jezika i mišljenja, kakvim ih, kroz dovikivanja i zapomaganja, maestralno prikazuje Bećković u Reče mi jedan čoek, u Ćeraćemo se još, jesu za Mihiza i sredstva našeg razumevanja sveta i izražajna sredstva „naše“ sudbine.
Teško da su igde, na Zapadu ili Istoku, monarhiji ili kapitalizmu, sa svojim profesijama i sa onim što su činili ? Mihiz, Ćosić, Bećković i ostali mogli imati tako bogat, dobro plaćen, zanimljiv, uticajan, bezbrižan i glorifikovan život. Mnogobrojne izdavačke kuće, društva književnika, slikarske kolonije i galerije, masovna proizvodnja filmova, mase obožavalaca i uopšte publika, slobodno vreme, putovanja, savetovanja, nagrade, kulturne rubrike, život u kulturi ? sve je to komunistička država podržavala, institucionalizovala i plaćala. Da li je takvo što bilo u monarhiji, kraljevini i kneževini Srbiji ili u Dušanovom carstvu? Objavljivali su svetu da su disidenti ukoliko ne dobiju kakvu nagradu na koju su se nameračili ili ukoliko im se u nekom od časopisa ne objavi tekst, ili rukopis stavi u fijoku. Viljem Fokner je morao dobro da dirinči od Holivuda do NJujorka, da plaća markentišnog agenta ne bi li preživeo i objavljivao. Žalio se kako niko u njegovom kraju ili susedstvu na Juguili u NJujorku niti zna ko je on, niti čita njegove romane. DŽems DŽojs je deset godina sa porodicom na ivici gladi bezuspešno pokušavao da objavi svoju prvu knjigu. A Mihiz i društvo su uvedeni u školske komunističke lektire kao pedagoške vrednosti za buduća pokoljenja. Institucionalizovani su po institutima, bibliotekama, redakcijama, izdavačkim kućama, Akademiji, pozorištima, u javnosti dobili oreole književnika, inteligencije, kreatora javnog mnjenja, stubova kulture i mentalnih temelja narodnog opstanka.
Pisac Srpskog književnog zverinjaka, hronike književnog života Beograda i Srbije druge polovine dvadesetog veka, Radovan Popović citirao je ironičnu primedbu Duška Radovića posle boravka u NJujorku. Tamo se sreo sa Josifom Brodskim kome su se mnogi pisci iz Beograda žalili da su progonjeni u Jugoslaviji. Međutim, zaključuje sa zaprepašćenjem Radović, na tom spisku su bili sve sami državni pisci! Negovali su famu o svojoj „progonjenosti“ ne bi li prikrili javne i tajne oficijelne veze u koje su bili uključeni. Imali su uticaj na postavljanja urednika u kulturnim rubrikama i na uspeh ili neuspeh kakvog pisca. Inicijacija je bila nemoguća bez njihovog miropomazanja. Bez njihove podrške oni koji su želeli da postanu priznati pisci, mogli su, kako je jednom primetio Ćosić, da pišu i bacaju svoje tekstove u «ponor vremena». Pravili su i usmeravali glavne temeljne tokove u kulturi, malo šta se autentično razvijalo. Uticali su na dodeljivanje nagrada, raspodelu novca iz fondova, kreirali pozorišne repertoare. Sve im je bilo na izvolte, žene pogotovu, mnoge su karijere započinjale u njihovim krevetima.
Za ceo period pedesetih, šezdesetih, sedamdesetih, Radovan Popović tvrdi „to je bio jedan kupleraj“. Preotimali su jedni drugima žene, uskakali jedni drugima u bračne krevete, preko kreveta dobijali i davali stipendije, od ljubavnica pravili književnice i novinarke, imali su „svoje“ novine, časopise, emisije… Bilo je zabavno slušati ih sa kojom opsednošću i ozbiljnošću prepričavaju svoja osvajanja i otkrivaju i ocenjuju ljubavne veštine i kapacitete ljubavnica. Bili su kao Forsajti, kaže Popović – između sebe su se ogovarali, nameštali, a zbijali redove kada ih neko sa strane napadne. Zagovarali su visoke političke principe i bezuslovnu toleranciju, ali, samo za sebe. Mihizu i Vuku Draškoviću je spektakularni upad na javnu scenu omogućila upravnica Narodnog pozorišta Vida Ognjenović, kada im je 1991. otvorila vrata balkona sa kojeg su se obratili masama, kao Josip Broz 1945. po oslobođenju Jugoslavije. Od tada se Vida Ognjenović ne može odmoriti od ambasadorskih misija, izdavanja romana, izvođenja drama, pohvalnih kritika.
Osamdesetih se Pandorina kutija otvorila i Milosav Tešić, pesnik, žalio se da „nikad Srbija nije zaudarala na ovakav provincijalizam; naš politički život je poprilično primitivan, pun jezika mržnje, dušu dao za razne šarlatane. Politička scena je tako napravljena da su i budala i pametan čovek potpuno izjednačeni…“ Kada je sve počelo da propada Mihiz je prešao na šekspirovski diskurs: „Kockar koji voli da gubi? Nije li to najtačnija odrednica za srpskog intelektualca, ali ne poslušnika, nego onog koji odbija da služi? Takvom, protekle decenije nisu išle naruku.“
Bar je priznao da je živeo u kazinu i da se ponašao kao kockar. Samo ja smetnuo sa uma da ga je uvek pratila najača boja – rojal.
Fenomeni, Oktobar 2016.
(Nastavice se)
Teško da su igde, na Zapadu ili Istoku, monarhiji ili kapitalizmu, sa svojim profesijama i sa onim što su činili ? Mihiz, Ćosić, Bećković i ostali mogli imati tako bogat, dobro plaćen, zanimljiv, uticajan, bezbrižan i glorifikovan život. Mnogobrojne izdavačke kuće, društva književnika, slikarske kolonije i galerije, masovna proizvodnja filmova, mase obožavalaca i uopšte publika, slobodno vreme, putovanja, savetovanja, nagrade, kulturne rubrike, život u kulturi ? sve je to komunistička država podržavala, institucionalizovala i plaćala. Da li je takvo što bilo u monarhiji, kraljevini i kneževini Srbiji ili u Dušanovom carstvu? Objavljivali su svetu da su disidenti ukoliko ne dobiju kakvu nagradu na koju su se nameračili ili ukoliko im se u nekom od časopisa ne objavi tekst, ili rukopis stavi u fijoku. Viljem Fokner je morao dobro da dirinči od Holivuda do NJujorka, da plaća markentišnog agenta ne bi li preživeo i objavljivao. Žalio se kako niko u njegovom kraju ili susedstvu na Juguili u NJujorku niti zna ko je on, niti čita njegove romane. DŽems DŽojs je deset godina sa porodicom na ivici gladi bezuspešno pokušavao da objavi svoju prvu knjigu. A Mihiz i društvo su uvedeni u školske komunističke lektire kao pedagoške vrednosti za buduća pokoljenja. Institucionalizovani su po institutima, bibliotekama, redakcijama, izdavačkim kućama, Akademiji, pozorištima, u javnosti dobili oreole književnika, inteligencije, kreatora javnog mnjenja, stubova kulture i mentalnih temelja narodnog opstanka.
Pisac Srpskog književnog zverinjaka, hronike književnog života Beograda i Srbije druge polovine dvadesetog veka, Radovan Popović citirao je ironičnu primedbu Duška Radovića posle boravka u NJujorku. Tamo se sreo sa Josifom Brodskim kome su se mnogi pisci iz Beograda žalili da su progonjeni u Jugoslaviji. Međutim, zaključuje sa zaprepašćenjem Radović, na tom spisku su bili sve sami državni pisci! Negovali su famu o svojoj „progonjenosti“ ne bi li prikrili javne i tajne oficijelne veze u koje su bili uključeni. Imali su uticaj na postavljanja urednika u kulturnim rubrikama i na uspeh ili neuspeh kakvog pisca. Inicijacija je bila nemoguća bez njihovog miropomazanja. Bez njihove podrške oni koji su želeli da postanu priznati pisci, mogli su, kako je jednom primetio Ćosić, da pišu i bacaju svoje tekstove u «ponor vremena». Pravili su i usmeravali glavne temeljne tokove u kulturi, malo šta se autentično razvijalo. Uticali su na dodeljivanje nagrada, raspodelu novca iz fondova, kreirali pozorišne repertoare. Sve im je bilo na izvolte, žene pogotovu, mnoge su karijere započinjale u njihovim krevetima.
Za ceo period pedesetih, šezdesetih, sedamdesetih, Radovan Popović tvrdi „to je bio jedan kupleraj“. Preotimali su jedni drugima žene, uskakali jedni drugima u bračne krevete, preko kreveta dobijali i davali stipendije, od ljubavnica pravili književnice i novinarke, imali su „svoje“ novine, časopise, emisije… Bilo je zabavno slušati ih sa kojom opsednošću i ozbiljnošću prepričavaju svoja osvajanja i otkrivaju i ocenjuju ljubavne veštine i kapacitete ljubavnica. Bili su kao Forsajti, kaže Popović – između sebe su se ogovarali, nameštali, a zbijali redove kada ih neko sa strane napadne. Zagovarali su visoke političke principe i bezuslovnu toleranciju, ali, samo za sebe. Mihizu i Vuku Draškoviću je spektakularni upad na javnu scenu omogućila upravnica Narodnog pozorišta Vida Ognjenović, kada im je 1991. otvorila vrata balkona sa kojeg su se obratili masama, kao Josip Broz 1945. po oslobođenju Jugoslavije. Od tada se Vida Ognjenović ne može odmoriti od ambasadorskih misija, izdavanja romana, izvođenja drama, pohvalnih kritika.
Osamdesetih se Pandorina kutija otvorila i Milosav Tešić, pesnik, žalio se da „nikad Srbija nije zaudarala na ovakav provincijalizam; naš politički život je poprilično primitivan, pun jezika mržnje, dušu dao za razne šarlatane. Politička scena je tako napravljena da su i budala i pametan čovek potpuno izjednačeni…“ Kada je sve počelo da propada Mihiz je prešao na šekspirovski diskurs: „Kockar koji voli da gubi? Nije li to najtačnija odrednica za srpskog intelektualca, ali ne poslušnika, nego onog koji odbija da služi? Takvom, protekle decenije nisu išle naruku.“
Bar je priznao da je živeo u kazinu i da se ponašao kao kockar. Samo ja smetnuo sa uma da ga je uvek pratila najača boja – rojal.
Fenomeni, Oktobar 2016.
(Nastavice se)
No comments:
Post a Comment