Most Radija Slobodna Evropa: Strategija bezbjednosti i nesporazuma

O Strategiji nacionalne bezbednosti i Strategiji odbrane Srbije novinar Omer Karabeg je razgovarao sa Miroslavom Hadžićem, dugogodišnjim direktorom Centra za bezbednosnu politiku i profesorom Fakulteta političkih nauka u Beogradu i Arminom Kržalićem, profesorom Fakulteta za kriminalistiku, kriminologiju i sigurnosne studije u Sarajevu.

Najviše reakcija je izazvao dio u kome se kaže da je očuvanje Republike Srpske prioritet spoljne politike Srbije. Zašto je to sada ubačeno u dokumente kojima se definišu nacionalni interesi Srbije?

Miroslav Hadžić: Čini mi se da je neposredni okidač za takav stav bila procena da je na delu pokušaj revizije Dejtonskog sporazuma koji ugrožava položaj Republike Srpske. Dakako, dodatni razlog treba tražiti u unutrašnjoj političkoj dinamici i htenju ovdašnjih vlastodržaca da proizvode brigu i strah za opstanak Republike Srpske, a preko toga i Srbije. Čak se u strategiji tvrdi, da opstanak Srbije zavisi, između ostalog, i od opstanka Republike Srpske. Taj diskurs je u upotrebi od dolaska na vlast Srpske napredne stranke tako da ne treba da čudi obnavljanje priče o ugroženosti Srba i proglašavanje Republike Srpske za strateški cilj. Vulin nastupa kao glasnogovornik onih koji donose suštinske odluke i koji kreiraju tu politiku.

Armin Kržalić: proglašavanje dijela BiH nečim što je od posebnog značaja za sigurnost i odbranu Srbije svakako je izraz agresivne politike prema BiH. Ustav BiH jedini je zaštitnik zemlje i svih njenih dijelova i naroda. Njih niko izvana ne može štititi. Zbog toga ovakav pristup Srbije predstavlja vid grube povrede suvereniteta i teritorijalnog integriteta BiH. Republika Srpska je dio suverene države Bosne i Hercegovine i ona nije isključivo entitet srpskog naroda nego i bošnjačkog, hrvatskog i svih naroda koji tamo žive.

Hadžić: U dokumentima o kojima govorimo piše - očuvanje Republike Srpske u skladu sa Dejtonskim sporazumom. Ne vidim tu ništa agresivno, bar ne izravno. Ali ako bi već trebalo menjati strategiju u BiH, onda bi u neprijatelje trebalo svrstati i Hrvatsku. Jer u strategiji nacionalne sigurnosti Hrvatske postoji isti stav malo drugačije formulisan, pa se kaže da je Republika Hrvatska odlučna da provodi svoju ustavnu obavezu o posebnoj skrbi za hrvatski narod u BiH.

Kržalić: Volio bih znati kako bi reagirali Vulin, predsjednik Vučič i eksperti u Srbiji kada bismo mi u dokument o sigurnosnoj politici stavili da je naša obaveza da štitimo Bošnjake u Sandžaku. Njihov odgovor bi bio - ne da je to agresivno - već da je to klasična agresija.

Hadžić: Ja čitam šta piše u tekstu. Mi to možemo interpretirati na različite načine, ali u tekstu se nigde ne upotrebljavaju formulacije koje pominje kolega. U obe strategije se govori o očuvanju Republike Srpske u skladu sa Dejtonskim sporazumom. Ako postoji Dejtonski sporazum u kome se i Hrvatska i Srbija, kao naslednica Savezne Republike Jugoslavije, pojavljuju kao potpisnice, a u aneksu i kao garanti, onda Srbija u skladu s tim kao i Hrvatska, ima pravo da kaže da je posebno zainteresovana za opstanak Republik Srpske. U Dejtonskom sporazuma Srbija, odnosno Savezna Republika Jugoslavija, je potpisnica i to u dvostrukom statusu - kao zemlja koja zastupa sebe, ali istovremeno i kao ovlašćeni zastupnik Republike Srpske. Međutim u Aneksu l-A član 13 Srbija, odnosno SRJ slovi kao garant ostvarivanja toga sporazuma. Prema tome, ovde je reč o dvojnoj ulozi.

Kržalić: Treba praviti jasnu razliku između garanta i svjedoka u međunarodnim ugovorima. Već dugi niz godina međunarodno pravo ne poznaje koncept garanta. U preambuli Dejtonskog sporazuma piše da su Srbija i Hrvatska ugovorne strane a kao ugovorne strane one su svjedoci, a ne garanti. Ako već preuzimaju obaveze garanta po međunarodnom pravu, onda bi trebalo da preuzmu i obaveze za štetu koja je proizašla iz onoga što se događalo od 1992. do 1995 godine.

Hadžić: Imam Strategiju pred sobom i citiram stavove: "očuvanje postojanja i zaštita srpskog naroda gde god on živi uslov je opstanka Republike Srbije, dijaspore i Srba u inostranstvu, te Republike Srpske kao entiteta u skladu sa Dejtonskim sporazumom". Prema tome, sve vreme se govori o očuvanju, ne o zaštiti, pogotovo ne o nasilnoj, oružanoj zaštiti kao što, uostalom, i u strategiji Hrvatske piše da se svim diplomatskim, ekonomskim, komunikacijskim, odbrambenim i drugim sredstvima pripomaže i doprinosi da se očuva postojanje i vodi skrb o delovima naroda koji se tretira kao svoj.

Kržalić: Naravno, pravo je svake zemlje da štiti dijasporu bilo gdje da je ona - u susjedstvu ili u svijetu. Ali ni u jednom trenutku ne bi trebalo ostavljati prostora da se manipuliše netačnim terminima, pa da možemo pretpostaviti da se iza nečega krije oružje ili vojna moć koji su nam u prošlosti donijeli velike probleme.

Hadžić: U tom dokumentu se na puno mesta pominju bilateralni i dobrosusedski odnosi, politika mira itd. Zalažem se za to da korektno interpretiramo dokument, pa da onda eventualno raspravljamo šta on znači, bez obzira šta govore Vulin ili neko drugi i kako nastupaju u javnosti - u samom dokumentu toga nema. Čini mi se da ta strategija neće izazvati nikakve direktne posledice. Ona može biti jedno vreme udarna tema i povod za međusobna prepucavanja i slanje poruka namenjenih pre svega sopstvenoj i međunarodnoj javnosti.

Kržalić: Strategija će sigurno doprinijeti zahlađenju u odnosima Bosne i Hercegovine i Srbije, koji su bili prilično unaprijeđeni. Nije bilo ni vrijeme, ni mjesto da se donosi takva strategija. S druge strane, ova strategija neće poboljšati položaj Srba van Srbije, jer će ostati mrtvo slovo na papiru.

Karabeg: Ali zaštita se ipak pominje.

Miroslav Hadžić: Zaštita se pominje. Znate kako, mogli bismo da definišemo šta podrazumevamo pod zaštitom. U zaštitu spada i to da u pregovorima o bilateralnim odnosima razgovarate o tome na koji način država, u kojoj se nalazi vaša dijaspora, treba da zaštiti njena manjinska, ljudska i ostala prava. Ne možemo zaštitu svesti samo na potencijalnu opasnost od upotrebe oružja koja inače ne postoji.

Armin Kržalić: Mislim da u Strategiji nedostaje stav da će sva sporna pitanja biti rješavana mirnim putem. Mislim da bi se na to trebale obavezati sve zemlje u regionu. Naravno, pravo je svake zemlje da štiti dijasporu bilo gdje da je ona - u susjedstvu ili u svijetu. Ali ni u jednom trenutku ne bi trebalo ostavljati prostora da se manipuliše netačnim terminima, pa da možemo pretpostaviti da se iza nečega krije oružje ili vojna moć koji su nam u prošlosti donijeli velike probleme. Oslanjanje na vojnu moć škodilo je i samim Srbima. Ta politika je protjerala veliki broj Srba sa njihovih stoljetnih ognjišta. Zbog toga u dokumentima ne bi trebalo upotrebljavati termine s kojima se može manipulisati.

(Radio Slobodna Evropa)