Piše: Mirjana R. Milenković
Foto: FoNet/ Nenad Đorđević
Imam prijatelje u Lombardiji, sa njima sam u kontaktu, kažu mi da sad mogu da zamisle Veneciju i Firencu u vremenima kuge. To je u samom početku upućivalo na neophodnu dozu ozbiljnosti i pripreme, koja je, gle čuda, izostala. Umesto lekarskih ekipa na granici sa dovoljnim brojem testova, uređenih i spremnih bolnica, hotela novobogataša i sportskih milionera koji su građeni i našim novcem a koji su idealan smeštaj za sumnjive i obolele, jer ionako zvrje prazni, a imaju kuhinje, vešeraje, teretne liftove – dobili smo lekarsku šarlataniju praćenu predsedničkim kliberenjem koja nas je slala u šoping u Italiju i tvrdila da su deca i žene zaštićeni. Bolest smo dočekali gologuzi, bez maski, alkohola, testova, rukavica, respiratora, bolnica, nepripremljeni i needukovani. Okupljali su stotine i hiljade ljudi na mitinzima podrške vođi ili na skupljanju potpisa, računajući da se korona plaši mase i naprednjačkog entuzijazma – kaže za Danas Siniša Kovačević, potpredsednik Narodne stranke, pisac i reditelj, komentarišući pandemiju virusa korona koja je zadesila i Srbiju.
* Koliko ozbiljno shvatate pandemiju virusa korona u svetu i kod nas?
– Ne spadam u one koji veruju da su papine crvene cipele pravljene od dečije kože, da Soroš, Rotšildi i Fon Koburzi hoće da prečetvore svetsku populaciju , ali ni u one koji previše veruju u slučajnost. Snažne i jake države sa jakim zdravstvenim sistemima i ekonomijama, lakše će se izboriti sa pošašću. Nas može da spase velika međunarodna pomoć ili preksutrašnji pronalazak vakcine koju je obećao ministar zdravlja. A kad neko sa takvim kredibilitetom obeća, morate mu verovati. Zbunjuje samo činjenica da osim pomoći čeličnog prijatelja, druge pomoći izostaju.Šta nam je sa Amerikom, sa braćom Rusima? Da im se nije nešto desilo? Poslali su tone i tone pomoći u bratsku im Italiju,150 lekara sa neograničenim vremenom boravka. Da nije nepogrešivi nešto zabrljao?
* Da li ste preduzeli sve neophodne mere zaštite koje su preporučene i kako se Vi i Vaša porodica štitite?
– Naravno da sam preduzeo sve neophodne mere zaštite, uključujući i bekstvo na selo. Štitim sebe od drugih, ali i druge od sebe. Nosim masku, retko izlazim, ne odlazim i ne dolaze mi, dezinfikujem obuću i odeću, đonove od cipela. U poljoprivrednim apotekama nabavljam preparate, uglavnom na bazi hlora, koji služe za dezinfekciju štala, kokošinjaca, svinjaca… Zluradi će reći da je to idealan preparat za mene, eto ja ga koristim. Spadam u rizičnu grupu i jako teško bih podneo vlastitu smrt. Kao i bolji deo Srbije.
* Da li ste upoznati sa najavom da će biti ukinuto vreme za šetanje pasa?
– Oduvek imam pse. Otkako znam za sebe. Neverovatna je ta količina odanosti i ničim zaslužene ljubavi te vrste prema ljudskom rodu. Moj pas i jeste jedan od razloga zašto sam na selu. Veliki, snažni psi, pored fizioloških potreba, traže i duge šetnje, neki čak i istrčavanje. Mogu da zamislim kako je vlasnicima i kako je psima. Zašto volonteri, ljubitelji životinja, sigurno ima i takvih, ne izvode pse u šetnju. U Njujorku i drugim metropoloma imate profesionalne šetače pasa, koji odjednom izvode po desetak životinja. Predsednik ima psa, poznata je njegova ljubav prema Paši, jednom ga je čak doveo pred decu i kamere. Od njega se očekuje razumevanje. Sećate se one neverovatne količine uzajamne ljubavi između njega i šarplaninca. Za vlasnike pasa, oni su deo porodice. Evo jednog novog rezervoara glasova za opoziciju.
* Koliko pomno pratite informacije iz zemlje i sveta i ima li panike kod Vas i Vaše okoline?
– Sa pažnjom pratim dešavanja i kod nas i u svetu. Kao i svi mazohisti sa manjkom inteligencije, ali i iz profesionalnih razloga, slušam i predsednika i premijerku. Ne paničim, koliko god se njih dvoje trudili da me svojim neznanjem i nesnalaženjem uvedu u paniku. Morate razlikovati strah i oprez. Panika je konsternirajući oblik straha, kontraproduktivan i opasan, oprez je dobrodošao. A okolina se ne plaši, jer, uglavnom, još ne razume razloge za oprez i promenu načina života.
* Kakav su utisak na Vas ostavili kreveti na Sajmu?
– Delovalo je jezivo. Ako je namera bila da uplaši i upozori, uspeli su u tome. Nije mi jasno gde će ti nesrećnici koje će slagati tamo mokriti, prati ruke, zube, kako će se presvlačiti i dozivati sestre. Svakako su uspeli da, ukoliko neko i primeti kod sebe znake korone, neće tražiti lekarsku pomoć. Ali moguće da ja nisam u pravu. Znate, ja imam problem sa svim što radi ministar vojske. Plašim se njegovih uniformi, njegovih čestih odlazaka u Kanadu, čestih potreba da zarati, njegovih poseta plastenicima, plašim se njegovih gostovanja na televizijama i njegovih romana… Uopšte, ja sam jedan strašljivac, da ne kažem kukavica i plačipička. Uspevam da suzu sa polovine obraza vratim u oko, ali mi to ne polazi za rukom sa tečnostima iz nosa i usta.
* Predsednik kaže da je dobro što su se ljudi uplašili, jer može da smisli i nešto gore od Sajma.
– No comment. Žalim što nema snage da izađe na jednu od svojih televizija a sve su njegove i ne kaže: „Građani Srbije, izvinite. Ušli smo u ovo potpuno nespremni, bez ičega. Delom zbog naše neodgovornosti, a delom i zbog pogrešnih predviđanja struke. Bez respiratora, maski, smeštaja. Sada sve to radimo u hodu. Molimo za pomoć, razumevanje i oproštaj.“ Naravno da se to neće i ne može dogoditi. Teško onom ko u bilo kojim okolnostima vlada strahom. Ovo je sada ili put u potpunu diktaturu ili uveliko početak njegovog kraja. A što se tiče strašnijih stvari, tu su Topovske šupe, Staro sajmište, Jajinci… To je ono mesto gde su u Drugom svetskom ratu vršene egzekucije, gde predsednik ima enoteku i gde su nedavno zaplenjene ogromne količine sakrivenog oružja i primećeno pedesetak plaćenih ubica. Osnovni problem i jeste u tome što on to smišlja. Pusti neke druge, nek malo misle i oni.
* Ima i tvrdnji da predsednik uživa da maltretira sopstveni narod pod parolom brige za njihovo zdravlje.
– On svakako maltretira sopstveni narod i sopstvene građane. Ne bih se usudio da procenjujem da li to radi namerno ili iz najboljih namera. Ako je to namerno, u šta ja ne želim da verujem, onda mora da se oglasi Srpsko lekarsko društvo ili bar sekcija psihijatara.
* Komentari su da je dobro što je zavladao strah kod penzionera, jer da nije tako bila bi puna groblja.
– Dirljiva je ta njegova briga za vlastito biračko telo. Rekoh već, teško onom ko vlada strahom, starost nije teško uplašiti, ali nije je teško ni urazumiti. Obiće mu se ovaj starački, nagutani strah o glavu, živi bili pa videli. Više ne pomažu fraze mili moji, najmiliji, vi ste oslonac nacije i države, u vas imam najviše poverenja… Taj je krčag ovom stigmatizacijom starosti i bahatošću, zauvek razbio. Da je bilo ko drugi rekao da će groblja biti pretesna da prime sve zainteresovane, odavno bi bio uhapšen. Ali vođa može sve što drugi ne mogu. Da ide bez maske, da putuje u inostranstvo a da izbegne karantin, da vodi konferencije za novinare a da pored njega, kao ikebane, sede profesori Medicinskog fakulteta, da pravi mitinge, raspušta Skupštinu, uvodi vanredno stanje… Može se koliko god se hoće, ali se ne može dokle se hoće.
* Na društvenim mrežama počela je da kruži inicijativa da Vučić ostane kod kuće, a da govore samo lekari.
– Ovakvom se predsedniku teško šta može zabraniti. Čak ne bi prošla ni učtiva molba. Neutaživa je ta potreba za pojavljivanjem, za liderovanjem, za ljubavlju… Za svim onim što je nedostajalo kad je bilo neophodno. Ako niste bili lider čak ni u kupeu kojim se išlo na ekskurziju, nećete biti nikad, ma kakvim klakerima sebe okružili. Setite se Feketića, aflatoksina, Savamale, helikoptera, sporta, patetike i diletantskog glumatanja na KZN, lažnih suzica i glumljene arogancije. Pročitano. Kao u partiji pokera. Blef nije prošao i nakon toga više neće proći nijedan.
* Navodite niz predsednikovih grešaka, a on kaže da je napravio samo jednu – što je dozvolio Srbima da se iz inostranstva vrate u Srbiju.
– Predsednik previše govori iz prvog lica jednine. Ko je on da stane na prag Srbije i odlučuje ko može a ko ne u otadžbinu? Svako ko ima srpski pasoš ima i pravo pod srpsko nebo. To što su se oni, kad je trebalo da se spremaju, dovedu lekare na granične prelaze, obezbede dovoljan broj testova, organizovan transfer do mesta boravka, nadgledanje samoizolovanih i izolovanih, sprdali i zajebavali, keserili kao pijanac na roštilj kad je virus proglašavan manje opasnim od upale prostate, kad su podrigivali i pravili viceve na račun nečega što danas proglašavaju opasnošću biblijskih razmera, njihova je greška zbog koje će gazda poslati po račun. Povratnici u Srbiju su bili odlični kad su slali doznake, njihov novac poslat u Srbiju meri se milijardama evra, a onda se javi korifej da kaže da trče u Srbiju da se besplatno leče. Moguće je. Ali trče i u zavičaj da budu uz roditelje, uz decu, zato što su tamo gde su radili radili na crno i nemaju osiguranje a tamo su ih poslali upravo oni koji čekaju noćni let helikoptera da se slikaju sa spasenom bebom, oni koji su kupovali diplome i prepisivali doktorate, oni koji o svom poslu, o moralu i odgovornosti ne znaju baš ništa. Jel oćeš, Milisave, da uzoremo sutra? Jok more. A el oćeš da bideš ministar? Ako ne može u Zadrugu, oću da bidem ministar. Osnovni zadatak svakog građanina Srbije u ovom trenutku je da preživi, da sačuva sebe i svoje. Račun ćemo praviti kad ovo prođe. Valjan račun… I ovo će uskoro biti onomad.
A kad se završi i kad preteknemo, a hoćemo ili pošteni izbori ili nema odlaska sa ulica i trgova dok skroz ne ozdravimo. Ovo nije život, ovo je životinjanje. Pa ili zlo ili mi.
Upitan povratak u normalnost
* Cela Srbija je stavljena u izolaciju. Slično je i u drugim zemljama. U čemu se mi onda razlikujemo?
– Ne znam. Nemam iskustva sa italijanskim, kineskim ili američkim karantinima. Da ne bude nedoumica vanredne stanje je bilo neophodno. Nisu nam trebale naoružane trojke sa dugim cevima na sokacima, trebalo je da ga proglasi Skupština, trebalo je napuniti apoteke, edukovati ljude… Njima se ovo dopada. Sad tek mogu sve, naročito neki od njih. Hoće li, nakon što otkrijemo lepote i zadovoljstva svemoći, ikada biti moguć povratak u normalnost? Čak i u onu njihovu normalnost. To je, verovatno, osnovna razlika između naših i inih vanrednih stanja.
Danas
