Pages

Tuesday, June 23, 2020

Bora Ćosić: Mi, crnci

Malo kad je smrt jednog čoveka dobila tako globalne, opšte razmere, makar bio običan pojedinac, još k tome Crnac. Sad se odjedanput, bar za majušni momenat, učinilo da na svetu postoji samo jedan jedini subjekt, pa da svi ostali, istom su njegove replike.

                               Foto: Miroslav Dragojević

A tako bi, zapravo, trebalo da bude, da svetom hoda taj dragoceni unikat, makar ovakvih bilo na milijarde.

Da u tom mastodontskom herbariju, katalogu neizbrojivih numera, uvek egzistira jedinačni stvor, ovako uvećanog značaja, čak i kad nije obeležen nekim dobrim ili zlim udesam.
To bi bio konačni uspeh u poništenju mase, ostavljajući joj samo ingerencije zbirne imenice. Morala bi se, međutim razgraditi čitava strategija gramatike, u kojoj, neopravdano, na način ravnopravan, postoji jednina i množina. Neće se time ugroziti neurotično zbližavanje publike na fudbalskom stadionu, u veslačkom klubu i u dvorani socijaldemokrata.

Ostavljam svakome na volju da, drži u džepu člansku knjižicu pčelarskog udruženja ili pasoš Nikarague.
Upojedinačenje, koje danas izvršio je pali George Floyd, tiče se časti, koju mora zadržati svako čovekovo biće, pogotovo, ako je, na sreću, živo.

Uopšte ne mislim na zagrobnu patetiku demonstranata ispred kuće ubijenog, nalik Ja sam John Lenon!, Svi smo mi Olof Palme! Na stvari je upravo to, da niko od nas ne može biti George Floyd, jer kada se pola sveta diglo na jedno musavo ulično umorstvo, ti je svakako u svrhu obeležja sušte jedinačnosti Georga Floyda, koji se u nepreglednoj povesti sveta pojavio jedan jedini, neponovljivi put.

Mora postati jasno da policijski zlikovac, guseci Georga Floyda, ubio je jedinog čoveka na svetu, uklonio je svet.
Ne moraju zbog toga zvoniti ona hemingvejska zvona klasicističkog pesnika, ali jednom jedinom smrću napokon ozakonjuje se njena opštost. Tako se revidira noćna mora svakog pogroma, svake masovne grobnice, koja to ne može biti. Uvek je to grobnica za Borisa Davidoviča, i ničija druga.

Nema masovnih likvidacija, grupne grobne jame, ima samo mračnog kataloga jedinačnih ubistava, a zapravo, jedinačnog ubista Georga Floyda, samo multipliciranog.

Ako je nedavna blesava pandemija učinila da se čovekov rod razredi, to je istovremeno učinilo da se lik svakog, bolje osmotri.

Zato što je ovo nemoguće reći za drveni stroj severnokorejskih soldata, koji se međusobno dodiruju ramenom, u jednoj emulziji, poznatoj i drugde, nema matere koja bi u tom zatutkalisanom collageu, prepoznala svog jedinca.

Sada je očito da se izjašnjavam protiv svakog stroja, makar i ispod četrdeset druge paralele. Onda, ovo se odnosi i na stroj jedne rase, crnačke. Odmah se videlo da globalni protesti, makar i malim delom, obuhvatili su i one, neobojene.

Koji razumeli su upravo to, da se ne može sve svesti na sukob farbi. Rasizam krije u sebi fundamentalni zverski poriv i kod nezveri, dakle među ljudima. Kriva obojenost u oku tih ubica, samo je izlika, za poriv ubilaštva, jer će drugi put biti satrven neki disident, peder ili komunist.
Boja kože i rasna pripadnost uopšte, vrlo lako postaje opštevažeće obeležje, što je još jedna stranputica čovekovih shvatanja, njegovih, glupo utanačenih mnjenja. Tako su i dični američki narodi, potekli od nas samih, iz Evrope i Afrike, i ne znajući o svojim korenima, lake duše sa prezrenjem gledali na domorodačke crvenokošce.

Jevrejstvo je jedna bolna alegorija, pisao je Edmund Jabes. Alegoričnost ove nacije očitovala se u u proteklom veku na tragičan način, biti njenim podanikom, značilo je, istovremeno, ući u jednu metaforu, oličenu gasnom komorom.

Jer čovek, u svojoj sumnjivoj zbiljnosti, kao metaforično biće, neprekidno ovom i teži, bivstvu u nekom poredećem stupnju, u alegoričnom. Moj puerilni pripovedač zato i veli Hoću da budem Jevrejin!, samo da bi u doba mržnje prema židovstvu, saglasio se sa tom dragocenom rasom. Izrugujući se istovremeno onoj sramnoj praksi prekrštavanja, još jednoj blasfemiji religije.
Koju ne izvode samo popovi iza svojih mračnih oltara, nego i običan svet sa pijace Zeleni venac, ili neke druge. Koliko puta čuo sam nekog našeg patriotu koji govorio je o narodu Leonarda i Michelangela, kao o žabarima. Tako se u istom pobedničkom žaru, vrednovao populus Goethea i Dürera.

Jedan moj rođak hvalio se ratnom scenom sa zarobljenim Nemcem, Ajmo zapalit Švabu! I zapalili su veseli partizani tog nezaštićenog stvora, prethodno prekrštenog, švabe u Srba često označavaju one crne bube, koje mile kroz naš sirotinjski život.

A mi smo ipak Crnci, ja sam Crnac, ne da bih time pokazao svoj bunt crnih pantera, protiv ostalih, nego da bih utanačio potpunu ignoranciju prema boji vlastite kože. Koja je samo ovitak, slučajno pakovanje moje, isto tako slučajne osobe.

Treba sačekati taj čas: jednom će biti nevažna boja ljudske puti, iza čega, ostaće kao uspomena, iz filma De Sice. Tamo jedan Crnac, magijom čuda u Milanu, postaje beo, da bi bio bliži beloj devojci, koja istim načinom, na svoju žalost, postala je crna. Samo što ova faustovska metafora nije uklonila njihovu ljubavnu pripovest.

(Bora Ćosić, Nedelja, Danas)

No comments:

Post a Comment