Svetislav Basara: Srpski polusvet

 

                                           Foto: Stanislav Milojković

Polusveta već imamo za izvoz.

Dubara je, istina, puštena u opticaj preko prononsiranog šarlatana, Vulina – za svaki slučaj, da bi se, ako nešto pođe naopako, moglo reći šala komika – ali ne treba sumnjati da iza ideje saborno stoje seoski uča, pop i žandar, a i „najumnije srpske glave“.

Šta to znači?

To znači da će u dogledno vreme – koje će odrediti međunarodne okolnosti – Srba biti još manje, a Velika Srbija biti još manja nego što jeste.

Pretposlednji put kad se kretalo u tu akciju – period 1912-1918 – izginulo je 58% muške populacije, a država Srbija je zadugo prestala da postoji kao međunarodni subjekt.

Kako je to izgledalo poslednji put – takoreći juče – stariji od četrdeset pet godina dobro pamte.

I tom je zgodom bilo teških žrtava u ljudstvu, materijalu i teritorijama.

Koliko „nas“ je tačno tom zgodom pomrlo i izginulo, nikad se neće saznati, jer je u Srbiji nemoguće utvrditi ni dnevnu cifru umrlih od korone, ali se na ovaj ili onaj način od 1991. do danas broj stanovnika Srbije smanjio za približno milion duša, što je zvanični podatak koji uspaničeno saopštavaju upravo oni koji su bitno doprineli tom gubitku.

Šta bi to trebalo da bude „srpski svet“.

Pre nego što to ispitamo, sledi nekoliko napomena.

Ako se opsetimo da su na istom tom projektu, samo pod drugim imenom – ovoga puta providno eskiviranim da se Vlasi ne bi dosetili – ipak radili ljudi zavidne inteligencije i obrazovanja (Dimitrije, recimo, Najdanović je bio značajan filozof), možemo samo zamisliti (u stvari ne možemo) razmere katastrofe koju će proizvesti teški bilemzi, tutumraci i bosanski đilkoši koji su – upravo zahvaljujući prethodnim sunovratima – prigrabili sve poluge vlasti.

Koliko sam mogao da se razaberem u okeanskim dubinama srpskosvetske plitkoumnosti, famozni „srpski svet“ bi trebalo da bude nekakav nadgranični, metafizički entitet, poput npr. SPC, koji će bajagi oko matice – tj. osiromašene, razjebane, posvađane i razvaljene Srbije na ivici građanskog rata – okupljati Srbe sve i svuda, sve dok se jednog lepog dana oko srpskog sveta ne iscrtaju granice, koje, uzgred, Matica ni samoj sebi još uvek nije uspela da iscrta.

Ajde sad, stavite ruku na srce, razmislite malo, pa mi recite: kako država, koju svako malo „zarobi“ (i dodatno je opljačka i urniše) svaki elebak kome se to navije, može postati triput veća (kad se i ovolika kolika je raspada), i kakvu to slobodu prekodrinskoj, prekosavskoj, prekodunavskoj itd. braći mogu doneti isti ti elebaci koji je uskraćuju državljanima ove (polu)postojeće Srbije.

Kad razmislite, setite se da mi možemo i ono što ne možemo, onda stavite prst u uvo i zapevajte „ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“.

(Danas)