TIHOMIR DIVJAK - KIKAN: JEDNA ŠETNJA KROZ GOSPODSKU ULICU

 Gospodska ulica, ništa manje lepa nego Knez Mihailova ili Ilica.

Nedostaje nam jedino Meri Popins...

Odavno su iz ulice proterana kola sa zapregom i automobili. Caruju bicikl –

glavno banjalučko prevozno sredstvo mnogih generacija, pa i moje (odličan

dokumentarac Saše Šukala) i pešaci.

Započnimo virtuelnu šetnju, ruku-pod-ruku sa komšinicom Jovankom Vukić,

jednom od mnogobrojnih Mama Vojkinih učenica i učenika. Za svaki slučaj,

ako nešto zaboravim - da me podseti i ispravi.

Sa nama, kao dobri duh Gospodske ulice je i gospodin Dušan - Dule Jelić,

Mićin i Batin „Tatuka“. Otmenim pokretom skida šešir i pozdravlja

prolaznike. Usput ne propušta da porazgovara sa svim mladim i lepim

prodavačicama.

Rez je: zemljotres 1969. godine...

Šetamo polako, kako priliči našim godinama, nogu pred nogu od

Kast(e)lovog ćoška, gde su bili smešteni veliki crveni panoi za najavu

bioskopskih predstava i drugih kulturnih događaja u gradu. Tu se u

večernjim časovima mahom „gluvarilo“. Krećemo levom, neparnom

stranom ulice i prvo nailazimo na tašnerku radnju Ibre Jusufovića,

do njega je krojač Ramić, a zatim sajdžija „Sabah“. Prva moderna kuća

na sprat, sa tendom, u prizemlju je čuvena poslastičarnica “Ninon”.

Naš drugar Brane Kljajić i danas zna njihovu celu slatku ponudu napamet.

Nakon ove kuće je nacionalizovana apoteka i kuća gospođe

Hadži-Koke Mirković.

U kući do, sa balkonom, je bila prodavnica obuće „Beograd“.

Malo dalje kuća Jovića, Mama Kata sa sinovima na spratu.

U podrumu „Vinkovačka vinarija“, u prizemlju „Radnja kolonijalne

robe Sana“, blagajnica je gospođa Štefica. Posle je tu dugi niz godina

šef bio čuveni banjalučki trgovaca Miro „Tutija“.

Zatim sledi najmanja i verovatno najstarija kuća u ulici krojača Viktora

„Šape“ Pašalića, sa Destanovom i docnije Enesovom poslastičarnicom

u prizemlju. Ispred nje je bila iskopana zaostala bomba - „poklon Saveznika“

iz onog rata. Moja košarkaška bratija i ja odgovorno tvrdimo da se tu pila

apsolutno najbolja boza u gradu.

Kuća do, vlasništvo modiskinje, gospođe Slavice Cisaž. Posle njene

drogerije tu je bila prodavnica konfekcijea „Kluz“ iz Beograda.

U epicentru, na polovini ulice, u prizemlju moje kuće bila je knjižara

„Veselin Masleša“, umesto nekadašnje prodavnice sportske i opreme

za lov „Braća Divjak“. Do nje je bila prodavnica auto delova „Bosna Auto“,

pa posle prodavnica cipela „Astra“ Zagreb, umesto predratnog

„Radio salona“mog oca Laze.

I danas kad zažmurim, pred očima mi je zimska idila: čarobne „šare“

od mraza na prozoru, prve skije u uglancanim cipelama ukrštene u

prozoru, koje mi je još davno „doneo“ Sveti Nikola, igru snežnih pahulja

u kontrasvetlu neonske sijalice ispred prozora, koje svečano padju cele noći.

Na ulici visoki sneg. Ispred čika Vilkine radnje sa nameštajem u komšiluku

duga „kliza k’o ogledalo“. Pred spavanje grejem leđa uz visoku kaljevu

peć u salonu. Spavamo u hladnoj spavaćoj sobi. U nozdrvama osećam

miris dima, od vatre na drva iz peći. Pred spavanje razmišljam o

mogućnosti da mi sutradan, u prolazu ulicom neka „prijateljska“ grudva

ne skine pletenu kapu i završi na vratu...

Povodom jednog davnog Dana republike 1959. godine tu sam napisao

bajkovit tematski rad „Tajna Vrbas rijeke“, dobio prvu nagradu i lep honorar.

U prvom činu drame „Kad zemlja drhti“ 1969. godine kuća mi je sačuvala

glavu: istrčao sam na prostranu zatravnjenu i cvetnu terasu, sa granama

trešnje na kraju iz dvorišta gospođe Cisaž, brže od dimnjaka iza mene.

Ta divna trešnja u centru grada bila je nemi svedok mnogih mojih,

najskrivenijih, ljubavnih tajni...

Drugi čin smo, sutradan, zajedno odigrali moj dugogodišnji prijatelj

Jovan Zalad i ja: na nagoveštaj zemljotresa istrčali smo, skoro kao Z

latan Esapović, kao najbrži sprinteri, iz Jovine kuće u Titovoj 100 na

strani do ulaza u KAB-ovu baštu. Pametno, jer se prema dvorišnoj strani,

prema ulici Sime Šolaje, stropoštao sims.

Jovica je posle uspešno odigrao epizodnu ulogu u tom filmu, a ja sam

vas te godine branio od „mrskog neprijatelja“ - Variola Vere u JNA.

A onda je mog Jovica otkrio cveće i posvetio mu se...

Odmah uz moju kuću, na ulazu u „Batin haustor“, prvi kiosk sa novinama:

divne komšije stariji gospodin i njegova supruga gospođa Pepica,

pozdravljam ih ljubazno... Pozajmiš i pročitaš „Plavi vjesnik“ i „Jež“

za Dž, uredno ga vratiš i zahvališ. „Politikin zabavnik“ sam od skromnog

džeparca kupovao.

Nisam kao sav normalan svet rastao sa „Politikom“ nego sa Mama

Vojkinim besplatnim primerkom „Prosvjetnog Vjesnika“ – dobrog

jedino za pranje prozora. Reforma školstva, koja je tada započela u

nas i dalje traje li, traje... Setite se „Šuvarica“ i sličnih eksperimenata „in vivo“.

Levo u pasažu je ulaz u moje dvorište i tašnarsku radnju otmenog i

dragog Mustafe Gluhača.

Preko puta u Davorovoj kući je ženski Frizerski salon gospođe Malagurski.

Majstor Jerko, na biciklu, je glavna frizerska zvezda. Buljuk razne dece

po spratovima. U podrumu streljana za vazdušnu pušku. Preko puta

„Foto Jakić“ i eto nas na Titovoj, pravo na ćevape u „Lovac“ kod Muje

tada, ili desno na sprat u „Kozaru“ na brizle, gde je pre rata bila Pivnica

Rajka Jorgića, sa uglednom banjalučkom klijentelom.

Vratimo se nazad u Gospodsku, levo u prostranu prodavnicu obuće „Borovo“.

Neprijatan miris gumene obuće mi je u nosu i do današnjih dana.

U kuća do je frizerski salon „Berber“ i čuveni sinovi. Posle njih u bivšoj

kući Brace Klindića, radnja za opravak i prodaju mašina za šivenje „Singer".

Taman na vreme da na sporedni ulaz uđete i obavite neki administrativni

posao u Opštini.

Sećate li se svakodnevne lepe muzičke emisije Radio Zagreba „Na sunčanoj

strani ulice“? Na zahtev mog dugogodišnjeg prijatelja i školskog drugara

Prnje, prelazimo na drugu stranu ulice.

Prvo, pravo na šišanje u Frizersku zadrugu koja se nalazi na ćošku Martićeve

i Gospodske - po volji kod Šoneta, Štroce, Buljonija, Rezaka i ostale bratije.

Do njih je prodavnica „Stočar“ sa najboljim viršlama na svetu. Pasaž

posle, na sprat kod Antona - Boba Reša, ili drage mamine učenice i

moje profesorice Nade Milovanović. Obućar Pavo Baković, u dvorištu.

U kući do prodavnica obuće „Peko“ i lokalna konkurencija, prodavnica

banjalučke Tvonice obuće „Bosna“.

Prodavnica „Sport“ Beograd nalazila se u kući posle. Prve skije su iz nje.

Na spratu je stanovao, „Pašin sin“, naš omiljeni drugar Orhan – Kuvar Jamaković.

Idumo dalje do je prostrane prodavnice nameštaja. Poslovođa, uvek

nasmejani brko - čika Vilko. U njihovom izlogu su se gledali TV prenosi

Olimpijade iz Rima. Za nas malu raju bio je instalisan drugi „TV prijemnik -

maloga ekrana“, što bi rekao Zoran Radmilović u „Radovanu III“, na

prozoru prema Cincarevom dvorištu - idealnom da se iz Gospodske

šmugne u ulicu Franje Jukića, kad zatreba. Kao neophodna rekvizita,

za nesmetano gledanje prenosa, obezbeđeni su sanduci da možemo

da se popnemo na njih

Na zadatku, ili bez njega, ulicom prolazi strogi milicionar Mitar.

Lepše je kad je umesto njega blaža varijanta predstavnika SUP-a.

Posmatraju i svojim prisustvom obavezuju nas da budemo dobri.

Da nas zbog nekog nestašluka ne bi „za-uvo“ priveli roditeljima,

na dalje „tamburanje“. Pa ti ne budi dobar. „Mućina raja“ je vrlo

brzo nestala iz vidokruga i komšiluka... Svi, ama baš svi dečaci i

devojčice su se aktivno bavili ovom ili onom vrstom sporta.

Gradski stadioni i poligoni su svima bili dostupni i otvoreni.

I pored velikog broja malih i velikih, ponegde i povezanih dvorišta

s jedne i druge strane, ulica ipak nije bila mesto za igru.

Za beskonačno jurcanje za loptom i druge igre služile su nam poljane

oko Martićeve ulice. Na samom početku, na poljančetu između

prodavnice „Motor“ i Đurkovićeve mesare u usamljenoj „inat-kući“

caruju Mićo i Bato.

Na početku Martićeve ulice na prostranoj livadi između kuća porodice

Salaj (najbolje voćke za krađu u komšiluku, sevap je) i porodice Salamunić

provodio se, čim se završe domaći zadaci, najveći deo dana.

Na sredini usamljena, kao u TV seriji „Porodica Adams“, bosanska

kuća u kojoj je stanovo otmeni, sa neizbežnom leptir-mašnom,

prodavalac kikirikija u bioskopima Atif Skorup i njegov posinak,

naš uvek nasmejani drugar Rudi Ilišinović - Ćevap.

Na prostranoj poljani se svakodnevno okupljao i igrao fudbal svetski

poznat buljuk „Gornje-Martićevaca“: Bato, Mićo, Ćevap, Muna, Pipun,

Drago, Vlado, Škljoja, Ratko, Kanta, te Kuvar, Saud, Cincar,

Paradais(z) (pazi na izgovor) i ja - pridošlice iz Gospodske.

Sa strane kao posmatrači stoje (dodajem na brzinu smišljene nadimke,

da ih plastično opišem): Šuci –„Loptica skočica“, Bobika – „Pale

sam na svetu“, Karlo – „Bucko-Vitaminac“, Enđi – „Najstariji Proko“,

njegov brat Aco – „Ćutolog“, Rade – „Ćorkan“ i Boško – „Oroba“.

Padao bi mrak uz poslenje postignute golove, prekide, psovke, ogrebana

kolena i stalan oprez da se od nekud ne pojave Dido Bojer ili Barba

Salamunić, onda – opšta bežanija, da se sačuva lopta , za svaki slučaj.

Pored mnogih stanovnika Banjaluke, prepoznatljivi po košarkaškoj

lopti u ruci ili pod miškom, koji nisu „išli u grad“ - tu smo živeli,

Gospodskom ulicom je prošlo ili protrčalao mnogo Borčevih igrača

prema našem košarkaškom „Bermudskom trouglu“ sa tri lokacije:

Bašta Doma JA, Teren u dvorištu Gimnazije i Stadion sportskih igara.

Ovi tereni su bili otvoreni i za igru komšijske dece...

Na osnovu najnovije, ozbiljne, gotovo naučne analize našeg lucidnog

drugara Brane Kljajića, u čarobnom teserapipedu, paralelogramu

omeđenom Gospodskom, Fra Grge Marića, Vase Pelagića i ulicom

Moše Pijade, živelo je i u „Borcu“ igralo košarku preko 60 uspešnih

košarkaša svih generacija. Pet kompletnih ekipa. Od njih čak petero su

bili braća: Crnići, Jelići, Prohaske, Gušići i Stanivukovići.

Iznedrio je naš klub mnogo republičkih i saveznih reprezentativaca

na ponos svoga grada.

Krasilo nas je i krasi drugarstvo, bili smo prepoznatljivi po našem

košarkaškom zvižduku.

Lepo je što smo i nakon niza godina i dalje ostali iskreni prijatelji,

jedna velika porodica koja se uvažava, podržava i po potrebi pomaže

na ponos našim bivšim trenerima Aleksandru - Aci Juriću i Milanu - Prletu

Tošiću, kao i ostalim mnogobrojnim zaljubljenicima košarke u našem gradu.

Neka mi bude dozvoljeno da iz plejade Borčevih košarkaška posebno

pomenem samo dvojicu, nako.

Još u ranoj mladosti mogli smo očekivati da će Borislav – Boro Raičević

ostvariti najveću transformaciju: od šarmantnog-nasmejanog dobrice,

uspešnog-poslovnog čoveka do najvećeg filantropa među nama.

U onim smutnim vremenima prilikom „preletanja“ Beograda,

na letu prema nekoj mirnoj destinaciji, dopunio je i dopisao najlepša

poglavlja svoje knjige „Strah od neletenja“. Mnogi naši prijatelji i

drugari su se iz Banjalučkog pakla na kratko odmorili, okrepili i

duševno oporavili u Kikijevoj „Montavia“ oazi i zatim odleteli dalje,

u bolji i mirniji svet... Duša jedna, što bi rekao naš drugar Boša

za svog prijatelja Davorina. Hvala ti Borice za sve.

Drugi je Đorđe – Đoko Mikeš. U našim uspomenama bio je i ostao

Petar Pan, večiti dobri dečak naše košarkaške i gimnazijske generacije.

Pored toga što je bio jedan od najboljih, iz plejade preterano-skromnih

IT stručnjaka u našoj košarkaškoj raji, bio je i ostao najkompletniji,

višenamenski košarkaš: uspešan igrač, otac velike i uvažene košarkaške

porodice, višestruko uspešan trener i odmeren košarkaški poslenik.

Njega nam je poslenjeg ukrala ova neljudska pošast. Ni slutio nisam

da smo sredinom septembra prošle 2020. godine na terasi pored

Jevrejskog kulturnog centra, mirno kao Vrbasa pored nas, poslednji

put opet i opet evocirali uspomene na košarku - našu najveću i najiskreniju

životnu ljubav. Šalom Đorđe, dobri moj prijatelju.

Ulicom, sa velikom prepoznatljivom torbom preko ramena, prolazi naš

dugogodišnji poštar Šukrija, uz kratku napomenu u prolazu: „Nema ništa danas...“

U Bramerovoj nacionalizovanoj kući: Gradska apoteka.

Na samom ćošku, preko puta moje kuće, u prizemnoj potleušici bio je

ofucani bircuz „Grmeč“, sa olajisanim podom, stolovima sa kariranim

stolnjacima i mesinganim šankom. Točili su i pivo, za poneti. Prvi susret

sa kafanom mi je bio odlazak sa bokalom po pivo, kad stignu iznenadni

gosti. Otud moja ljubav prema šan(k)soni.

Preko puta, u nacionalizovanoj Stričevića kući, sa kupolom na krovu,

bio je „Granap“ prehrambene i delikatesne robe. Poslovođa je bio

čika Toni Kavaz, sa biciklom koji se iz predostrožnosti unosio u radnju.

U prostanom „Aleksinačkom podrumu“ celom dužinom kuće, kao u

predratnom stripu „Tri ugursuza“, jedno vreme su činodejstvovali

čuveni banjalučani ugostitelji Milkan Gojić i Rajko Jorgić, uz sadejstvo Slavka Zamole.

Kada sam bio mali dečak ovaj ćošak su uspešno kontrolisala i metlala

dva agilna šegerta: Aco Jurić, kod mog oca i Miro „Tutija“ (nije umeo

da kaže: kutija), kod čika Tonija, obojica takođe suvereni vlasnici bicikla.

Tutija je do smrti ostao veran biciklu kao prevoznom sredstvu. Čudilo bi

me da sa njime nije sahranjen i njegov bicikl, ili je možda ukraden,

što mu se nekoliko puta događalo. Gradski šarmer Slavko Zamola se

već bio upokojio, inače ko zna.

Aco je nasledio Lazinu ljubav prema automobilima. Ne smem da priznam

koliko nam je vremena trebalo od Banjaluke do Klisa iznad Splita.

Isto koliko od Klisa do Splita, zbog zaustavnog vremena izraženog u

kilogramima jagnjećeg pečenja. Jednog 1. Maja smo Aco, Bob, Boki i

ja „Plavom pticom“ išli u posetu Mama Vojki na Bol. Ali to je druga priča...

Danas tu brzinu verovatno postižu čuveni francuski TGV vozovi.

Sasvim sigurno, ovaj događaj je još uvek pod istorijskim i policijskim

embargom, verovatno da ne bismo Boki i ja morali da platimo službama

naslednicama bivšeg SUP-a, remont mnogobrojnih radara, oborenih

tim povodom duž puta.

Jedan kuriozitet: u prizemlju nacionalizovanoj kuće porodice Laze Delića

bila je višenamenska radnja čuvenog trgovca Vlade Mršića: piljarnica,

ribarnica, prodavnica mleka, mečnih proizvoda, cveća i venaca - sve na jednom mestu.

Kroz prolaz pored radnje ulazilo se u Jovankino, Darijino i Daliborkino

dvorište, gdu su se mahom igrale devojčice iz kraja. Nekad je u toj zgradi

bila nacionalizovana parfimerija Simice Milanovića, gde je radila Stevka

Kostić. Dalje je bila sajdžijska radnja ..., pa muški berberin Odić, zatim

radnja za opravak naliv pera Sarač.

Posle njih nastavljala se prostrana prodavnica „Boje i lakovi“.

Kuća posle, prodavnica tkanina i metražne robe „NaMa“, kod u to vreme

- kod drugarica - omiljenog gospodina (tako je i delovao!) Vlade Blagojvića.

U radnji je radila i Mama Zdravka Bojer.

Velika prostrana „Gvožđara“, posle nje. Na spratu kuće su stanovali

andalji, a u dvorištu Mirko Petričević – Piki, zakletva banjalučkih gimnastičara.

U niskoj zgradi do, trafika, slovenačka prodavnica obuće „Alpina“

(kompletno bratstvo-jedinstvo na delu, što se obuće tiče) i novinarnica,

zatim optičarska radnja „Getaldus“ Zagreb.

Na kraju ulice, nasuprot Kastelovog ćoška, bila je stara Pošta. Šef je

bio otac Amire Džumhur, naše školske drugarice – prave banjalučke lepotice.

Primetićete da navodim imena bivših vlasnika koji su svoje kuće

kupili i uredno platili, a koje su im u vreme kada sam rođen

1946. godine, nacionalizovane „u korist i za potrebe naroda“

što je u to doba bilo sasvim uredu... Jedino se baš najbolje ne

snalazim sa novokomponovanim „privatizacionim vlasnicima“,

kojim je postojeća konstelacija i vlast omogućila da te kuće postaju

vlasništvo „viđenijih predstavnika naroda“ - „kontroverznih biznismena

...od ranije poznatih“...

Dve ključne reči kod nas danas su: tranzicija i privatizacija. I ako lepo

zvuče, ne mogu se naći u našem udžbeniku „Elementa Latina“.

Verovatno su plod i posledica Orvelovog „Novogovora“.

Meni je latinski umesto otmenog profesora Ive Nakića predavala Nada.

Zato sentence „Terra est stella“ i „Historia est magistra vitae“ imaju pravi značaj...

Skoro da zaboravim, jedno vreme u Gospodskoj je bio Korzo.

Za kraj, ovako lepo izgleda ulaz u Gospodsku ulicu pod prvim snegom

posmatrano sa strane našeg bivšeg igrališta, pomalo seda kao i moja generacija.

Malo sam se umorio, problem sa kolenima „od lošeg asvalta na

Gimnazijskom stadionu“, što je šeretski komentarisao Boro Golić

još 2003. godine, prilikom mog boravka u Liježu zbog kontrole

kod Nene Popovića i njegove Malene.

Eto, uspešno smo prošetali ulicom u kojoj sam se rodio, proveo

detinjstvo, zamomčio i iz koje sam se otisnuo u Svet, uz šeretski

Kljajin citat: „Ko će sa mnom ostati mlad, kad svi ostarite...“.

Za oproštaj: pogledate https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=339370... ,

lep razgovor iz 2019. godine sa jednom od Borčevih petorki...

Šetnja je završena.

Kraj priče.