Kosovski mit

Sve nase nedace i tragedije u poslednjih 35 godina poticu od Kosovskog mita.

Podjimo od Kosovske djevojke. Ona je plagijat ili falsifikat slike Sestre sa Vucijeg dola:

Ponesen mitom i plagijatom Slobodan Milosevic je na Vidovdan organizovao cuveni miting na Gazimestanu kao sredstvo da ucvrsti svoju vlast, raspise zajam za preporod Srbije i sakupi oko milijardu njemackih maraka  i mobilizuje srpski nacionalizam na ili pokoravanju ostalih dijelova SFRJ ili rasturanju te drzave.

 Na zalost, mit i dalje zivi. Cak se moze reci da je poslednjih decenija uzvrscen. 

Pa tako danas, Vuk Jeremic, nesto blaza verzija Slobodana Milosevica, kaze da je Vidovdan - dan za obnovu zaveta, dan za odlucivanje i prisjecanje!

 ...Da bi mu neki, kao advokat Cedomir Stojkovic, koji ne padaju na mit i uz to citaju istorijske dokumente odgovorili: 

Ukoliko Vuk Jeremić: može da pročita rukopis sa slika i može da razume šta je pročitao; - onda bi mogao da sazna da je "kosovski zavet" mit (folklorna, narodna priča) koja je nastala radi očuvanja hrišćanstva pod Osmanskom imperijom, u kojoj je "državna religija" bio Islam. I da "kosovski zavet" nikakve veze nema sa "čuvanjem Kosova" nego sa čuvanjem Hrišćanstva i nacionalnog identiteta. Nekim drugim čitanjem se može saznati i da nije bilo Slobodana Miloševića i jeftinog filma koji je snimio o Kosovoskom boju, "Kosovski zavet" bi bio poznat jednako koliko i "Marički zavet". Ipak, zbog Maričkog zaveta ne tvrdimo da je Plovdiv "srce Srbije", samo zato što Slobodan Milošević nije napravio film u kome bi glumci dramatično čitali emotivno nabijen tekst, napisan 600 godina kasnije.

Ovde vredi podsetiti i na Bitku kod Angore (Ankare), 13 godina posle kosovske, 1402. gde su Stefan Lazarev, Vuk Lazarev i Đurađ Brankov rame uz rame jahali sa Bajazitom I, sinom Murata I, i borili se protiv Turko-Mongolskog osvajača Timura. Gde je knez (kasnije despot) Stefan Lazarev(ić) komandovao levim krilom Bajazitove armije. Valja napomenuti i to da je princeza Olivera, ćerka Lazara Hrebeljanovića (samoprozvanog "Cara Lazara"), koji je poginuo na Kosovu, se udala za Bajazita I, sina sultana Murata I, koji je takođe poginuo na Kosovu. Svi su oni samo par meseci nakon Kosovske bitke postali familija: - Bajazit, Olivera, Stefan Lazarević, a time i njihovi očevi knez Lazar i sultan Murat.

"Srbi i Turci braća zauvek", vikalo se u leto 1389. na venčanju Bajazita I Olivere. Jednako kao što se 2022/23 viče "Srbi i Rusi braća zauvek".

Na trećoj slici možete videti sliku koju je 1700. naslikao Andrea Celesti , venecijanski slikar, inspirisan zatočeništvom u ruke Timura, u koje su pali Bajazit, sin Muratov i supruga mu Olivera, ćerka Kneza Lazara i Milice, nakon bitke kod Angore (Ankare). Srpski zet Bajazit je umro u zarobljeništvu kod Timura 1403. a Olivera je posle toga oslobođena i živela je malo kod brata u Beogradu, malo kod sestre u Herceg Novom. Takođe, engleski kompozitor Kristofer Marlov (Christopher Marlowe) je 1588. godine u operi "Tamerlan Veliki" (Tamburlaine the Great) opevao ovaj brak srpske princeze Olivere i srpskog zeta Bajazita i njihovo zatočeništvo. Međutim nacionalisti 20. i 21. veka, celu ovu istoriju su okaljali i obesmislili izmišljanjem nekakvog "Kosovskog nacionalističkog zaveta", koji nikada takav nije postojao.

Lijepo je imati folklorne price i mitove. Lijepo je podizati moral nacije i vjerovati u blistavu istoriju, ali zivjeti na toj prici i na mitu moze donijeti samo tragediju.

Angel Trajkovski: Poslednji petak maja 2023.

 

Dragi nasi,

nije proslo mnogo vremena od naseg poslednjeg tradicionalnog sastanka kosarkaskih veterana KK"Borac" "Poslednji petak maja" u nasoj B.Luci 26.maja 2023.,koji smo imali u restoranu Sportske dvorane "Borik",ali ipak da se podsetimo na ovaj divni dogadjaj...

Prethodnih godina korona nam je onemogucila nase Sastanke,a zato je ovaj nas susret bio jos ljepsi i ukrasen predivnim dirljivim susretrima.Zao mi je sto neki od nasih iz objektivnih razloga nisu mogli prisustvovati,jer nisu mogli putovati,a isto tako malo je cudno sto neki koji zive u B.Luci nisu bili s nama...

Koristim priliku da se jos jednom zahvalim Kasi i Rodi na njihovom izboru mjesta gdje cemo se sastati,jer smo bili sami u restoranu Dvorane "Borik" gdje smo igrali svoju kosarku.Takodje,osoblje restorana i njihova usluga,kao i hrana i pice su  bili na visini.

Stvarno je bilo lijepo vidjeti te dirljive drugarske susrete,te iskrene zagrljaje dugogodisnjih saigraca,prijatelja,dugodisnjih clanova naseg KK"Borac"...

Da,odigrali smo i nas"Vimbldon" na teniskim igralistima "K-4" u neposrednoj blizini naseg Vrbasa...

Vjerujem da cemo se i dalje vidjati na nasim ZOOM sastancima i da cemo se moci vidjeti i zagrliti na nasem narednom sastanku "Poslednji petak maja" 2024...

Pozdrav Vasim porodicama,Pozdrav Vama!

                                                     Vas Angel

In memoriam: Davor Crnic

 

Ponovo tuzna vijest iz Banja Luke. Umro je moj dobri drug i prijatelj Davor Crnic, veteran kosarkaskog kluba Borac, trener Borca, Mladog Krajisnika, Rade Licine, krace vrijeme u Sloveniji I Srbiji.

Igrom slucaja, Davor mi je bio prvi trener davne 1962 ili 63. Tada su prvotimci Borca, medju njima i Davor, mnogi od njih jos u juniorskoj ili tek dozreli za seniorsku selekciju, vodili grupe kosarkaskih pocetnika starosti od 10-14 godina. Sjecam se da su tada svoje grupe imali Davor, Angel, Borko, Djoko... Sjecam se naseg entuzijazma i zelje da naucimo sto vise od nasih trenera-mentora. Imao sam srecu da me tada prvim koracima, vodjenju lopte, driblingu, polaganju sa obje strane, sutu a ponajvise ljubavi prema tom, za mene novom sportu, ucio bas Davor. Visok, plav, tih I blag odnosio se prema nama kao prema svojoj mladjoj braci. Uporno je ispravljao nase “divlje” pokrete, pogresan sut. Radio je to drugacije od ikoga. Sa postovanjem prilazio svakome od nas neobuzdanih klinaca. Zato smo ga mi cijenili i sa nestrpljenjem svojstvenim samo za taj uzrast i to doba, iscekivali dan i sat treninga ili utakmice sa nekom drugom grupom pocetnika.

I ponovo, Davor mi je bio trener i u Rade Licini, studenstkom klubu koji sam osnovao uglavnom od bivsih igraca Borca. Prilikom jednog od mojih poslijeratnih dolazaka u Banjaluku, mi je ispricao detalj koga sam ja vec bio zaboravio. Rekao mi je da sam ja bio prvi koji mu je ponudio prvi trenerski angazman u novoosnovanom studentskom klubu Radi Licini i da je to bio pocetak njegove uspjesne trenerske karijere. Igrom slucaja, u tom klubu mi je Davor bio moj poslednji trener.

Sretali smo se Davor i ja i kasnije, na kosarkaskim terenima i van njih. Svaki taj susret mi je bio drag jer Davor je za mene bio i ostao posebna osoba od koje sam ucio toliko mnogo a da on toga nije ni bio svjestan. Imo je Davor neku posebnu vrstu urodjene otmenosti i blagosti u svakoj zivotnoj situaciji, ali i odlucnosti kada je to trebalo. Volio bih da sam od njega uspio nauciti vise, jer Davor je u mnogo cemu bio zaista poseban. To sto mi nije uspjelo, do mene je -  nije do njega!

Ostace mi u sjecanju svaki nas trening, utakmica, svaki susret, posebno poslednjih godina susreti u Merkatoru na kavi sa njim i Jadrankom, kao i susreti veteran Borca.

Ostace mi u trajnom sjecanju i moj susret sa njegovom Tijanom krajem maja u basti Bosne, kada mi je, na moje pitanje kako je Davor, rekla u kako teskoj situaciji je njen i nas Davor. Rekao sam tada nesto sto mozda ne treba reci u takvim situacijama, jer Davor je bio toliko dobar covjek, toliko sam ga i cijenio i volio i nisam mogao da prihvatim da su mu zadnji dani toliko teski. On to bas nicim nije zasluzio. Bio je primjer korektnosti, postenja, dobrote.

Bio mi je i ostace mi uzor u nmogo cemu!

Otisao si prerano, druze moj dobri, ali smirio si se. Iako sam ateista, zbog tebe i nekih drugih, slicnih tebi, ljudi zelim da vjerujem da cemo se naci negdje na nekom drugom, ljepsem mjestu.

Pocivaj u miru dobri, moj druze!

Tijani, kcerkama i ostaloj rodbini moje iskreno saucesce.

Zao mi je sto necu biti u Banja Luci da ga zajedno sa porodicom i kosarkasima ispratim 23.juna u 12:00 sati na groblju Sv. Marko.