Pages

Thursday, November 18, 2010

Wolfgang Klotz: Popustljivost

Tema homoseksualnosti. Godinama tabu tema na brdovitom Balkanu, rasplamsava se sve vise. Gay parade, koje se pokusavaju, uspijesno ili ne, odrzati u gradovima na Balkanu, su redovno povod da se tresu svi, vlade, bogomolje, skole, sredstva infomisanja... Svi pokusavaju da odbrane svoj stav, bio on negativan, kako je u velikoj vecini, neutralan, poneko, ili pozitivan, pritajeno...
Najcesce misljenje onih koji nastoje da se predstave kao napredni je da se nema nista protiv homoseksualaca, ako su oni tako izabrali svoj zivotni put, ali da se ne treba dozvoljavati reklamiranje homoseksualizma. Tu se moje misljenje sa naprednim balkanskim prilicno slaze. Dodatak kod balkanskog misljena je da u slucaju ako bi necije dijete bilo otvoreni homoseksualac, takvog bi se i napredni balkanac odrekao. Koliko god bi mi bilo tesko sto je moje dijete odabralo ili bilo predodredjeno za  taj zivotni put, ja se svog djeteta ni u ovom slucaju ne bih odrekao, niti bih ga volio manje.
Clanak iz Pescanika predlazem da procitate iz vise razloga. Jedan je tema homoseksualnosti, drugi je lijepa prica i ucenje Bilbije, sto je meni prilicno nepoznato, a ova prica me podstice da je pocnem citati. Treci je, spoznaja da su stranci veoma obavijesteni o desavanjima na Balkanu i zele da aktivno ucestvuju. Cetvrti je, pitanje da li je autor gay ili ne. Ne znam odgovor, ali naslucujem...

********************************


Cenjena ekselencijo,
Dragi gospodine vladiko Amfilohije,

Mnogo i dugo se već priča o Sodomi i Gomori. Za mene je velika tajna zašto su ove priče u Srbiji posebno glasne kada se govori o homoseksualnosti. Posebno nas Vi, s božjim gnevom, podsećate na ova dva nesveta grada iz prvog poglavlja Biblije kako bismo „sišli s puta greha“.
Naime, priča o propasti ova dva grada – ako bolje pogledamo – je jedna potpuno drugačija priča koja možda želi da nas poduči nečemu sasvim drugom. U toj priči nije reč o tome šta je greh, a šta nije (šta nije greh, a šta jeste). Reč je o tome kako se može ophoditi s grehom kada već postoji na svetu; jer, proterani smo iz raja svega nekoliko stranica pre toga u Bibliji. Stoga ne želim da se raspravljam s Vama o grehu, već naprotiv – o njegovim posledicama. Možda ne želim čak ni da se raspravljam s Vama, nego želim jednostavno da još jednom pročitam ovu priču, onako kako je napisana.
Priča počinje (1. knjiga Mojsijeva, 13. poglavlje) tako što su se Avram i njegov nećak Lot nastanili na zemlji između Vetilja i Gaja: Tako ode Avram iz Egipta gore na jug, on i žena njegova i sve što imaše, takođe i Lot s njim. A beše Avram vrlo bogat stokom...(1/2). Ali: I zemlja ne mogaše ih nositi zajedno, jer stado njihovo beše veliko da ne mogahu živeti zajedno(6). I dalje: Pa Avram reče Lotu: Nemoj da se svađamo ti i ja, ni moji pastiri i tvoji pastiri(8). Ovde se pripoveda o konfliktu između dva srodna plemena ili porodice, Avramove i Lotove. Konflikt je nastao jer su obojica imala previše životinja, a ono malo zemlje nije bilo dovoljno da ih prehrani. Tekst se stoga može čitati kao sporazum između dva plemena da se jedno od njih mora odseliti u neku drugu zemlju. Ovo je neka vrsta prevencije etničkog čišćenja između plemena Avramovog i plemena Lotovog, da se ne bi svađali. Dakle, Lot se sa svojim ljudima seli s ovog mesta i odlazi u Sodomu; jer: tada Lot podiže oči svoje i sagleda svu ravnicu jordansku, kako celu natapaše reka, beše kao vrt Gospodnji, kao zemlja egipatska, sve do Sigora, pre nego Gospod zatre Sodom i Gomor(10).
Potom se u nekoliko poglavlja priča o tome da Avram vara Saru, svoju ženu bez dece, a sa služavkom Agarom ne bi li konačno dobio sina. Sodoma se opet javlja tek u 18. poglavlju 1. knjige Mojsijeve, u kome GOSPOD vidi da vika je na Sodom i Gomor velika, da je greh njihov težak(20), i stoga želi da ode u Sodomu i da se sam uveri u to. Avram počinje da se svađa s GOSPODOM i kaže mu: Može biti da ima pedeset pravednika u gradu, hoćeš li i njih pogubiti, i nećeš oprostiti mestu za onih pedeset pravednika u njemu? Nemoj to činiti, ni gubiti pravednika sa nepravednikom, da bude pravedniku kao i nepravedniku, nemoj, eda li sudija cele zemlje neće suditi pravo?(24/25) Avram započinje dugo cenkanje s bogom oko pitanja koliko pravednika je potrebno da bog ne ni uništio Sodomu, tj. da bi i nepravednike ostavio u životu zbog ovih nekoliko pravednika. I konačno Avram uspeva da spusti broj na deset pravednika: deset pravednika – to je minimalna cena za božju popustljivost. Ovo pitanje popustljivosti jeste u stvari srž ove priče. U središtu priče, dakle, nije božji gnev koji razara gradove, nego popustljivost prema mnogim grešnicima koje je ostavio u životu, ukoliko bi pored njih postojalo još samo deset pravednika.
Nigde u priči ne stoji naznaka da greh Sodome ima veze sa homoseksualnošću. Odakle onda potiče Vaša ubeđenost da bi nepravednike iz starog grada Sodome i homoseksualce iz današnje Srbije valjalo staviti u isti lonac. To ostaje Vaša lična tajna. Sigurno nećete dozvoliti da se dovede u pitanje teološka teza da je homoseksualnost greh. Mi se ne bismo mogli složiti u toj tački. Ako ovo i ostavimo po strani, ostaje pitanje zašto se Vi kao vladika ove zemlje toliko daleko udaljavate od vrline božje popustljivosti. Možete li biti sigurni da u ovoj zemlji ne možete naći dovoljno „pravednika“ (šta god Vi podrazumevali pod tim) kako bi i ostali uživali u božjoj – a time i u Vašoj vladičanskoj – popustljivosti?
Još uvek ne govorim o toleranciji, već samo o popustljivosti. Jer – recimo – tolerancija bi bila još mnogo više od popustljivosti. Ali „popustljivost s grešnicima“ je najmanje što smemo da tražimo od Vas kao vladike – po božjem uzoru iz Sodome i s teološkim opravdanjem. Ne možemo očekivati toleranciju od Vas kao vladike, sve dok verujete da se radi o toleranciji prema „grehu“. Možemo očekivati od Vas kao građanina, što Vi i jeste, da ograničite svoju netoleranciju – i netoleranciju Vaših pristalica – na slobodno izražavanje mišljenja, koje zakon svima garantuje.
Vaše javne izjave uglavnom bude sasvim drugačiji utisak: čini se da je za Vas vrlina popustljivosti pre dosadna pastoralna praksa u poređenju s gromoglasnim javnim mišljenjem o navodnim nepravednicima u srpskom društvu. To bi svakako bilo pre pitanje Vašeg ličnog ukusa, a ukoliko se u vršenju Vaše službe i u Vašim pastoralnim odlukama pozivate na božje upravljanje, onda ostaje neizvesno u kojoj meri su ta božja uprava i Vaš lični ukus zaista u skladu.
Po biblijskoj priči, bog na kraju uništava Sodomu i Gomoru jer je Avram tamo mogao da pronađe samo jednog jedinog pravednika: svog rođaka Lota i njegove dve ćerke. U Poglavlju 19 se kaže: tada pusti Gospod na Sodom i Gomor s neba kišu od sumpora i ognja(24), ali još u noći pre početka katastrofe nepravednici su opseli Lotov dom i zahtevali izručenje dva anđela, koje je bog poslao da spasu Lota i njegove ćerke. Tada Lot staje pred gomilu i kaže: Evo imam dve kćeri, koje još ne poznavaše čoveka. Njih ću vam izvesti, pa činite s njima što vam je volja, samo ne dirajte u one ljude, zato što su pod mojih krovom(8). Lot nudi grešnicima svoje dve devičanske ćerke da rade s njima šta hoće, samo da ne bi povredio najviši zakon gostoprimstva.
Jeste li Vi, dragi gospodine vladiko, dok čitate ovaj tekst, zaista ubeđeni u to da ova priča hoće da nas poduči baš osnovnim pravilima crkvenog morala? Veći deo teksta koji sledi može nam o tome dati jasniju informaciju. Jer tamo se kaže da su pravedni Lot i njegove dve ćerke doduše umakli zlu Sodome, ali da su na kraju i sami živeli u jednoj pećini u brdu. I tako je jedna od ćerki rekla drugoj: Naš otac je star, a nema nikoga na zemlji da dođe nama kao što je običaj na zemlji. Hajde da damo ocu vina neka se opije, pa da legnemo s njim, eda bismo sačuvale porod ocu svom(31/32). I obe ćerke su napile svog oca i legle s njim, sačuvaše porod svom ocu, i rodiše dva sina.

Gospodine vladiko Amfilohije, meni je nepoznat izvor – a Vama očito jeste – po kome je „greh Sodome“ bio „greh homoseksualnosti“ i zbog koga Vi verujete da ovaj tobožnji greh zaslužuje Vaš vladičanski gnev, bez imalo popustljivosti. Sasvim drugačije uči nas prorok Jezekilj u poglavlju 16: evo, ovo beše bezakonje sestre tvoje Sodoma: u ponosu, u izobilju hleba i bezbrižnom miru beše ona i kćeri njene, a ne pomagahu siromahu i ubogome(49).

Ako ste baš toliko sigurni da priča o Sodomi i Gomori opravdava Vaš vladičanski gnev prema homoseksualcima u Srbiji i to s neposrednim autoritetom prikazanja, ne opravdava li onda obljuba ćerki njihovog oca incest, na isti način? Mislite li da bi trebalo u parlamentu da donesemo predlog zakona koji će ukinuti zabranu incesta između očeva i njihovih ćerki kada drugačije ne bi bilo moguće obezbediti opstanak porodice?

S nemačkog prevela Paola Petrić
Peščanik.net, 09.11.2010.

1 comment:

  1. Demagogija i licemjerje,u svakoj riječi ovog teksta. Dali su homoseksualci bolesnici, da li su genetski opredjeljeni, da li socijalno okruženje utiče na njihovo seksualno opredjeljenje??? Odgovora ni od kud, ljekari liječe rak, leukemiju, sidu, ali ne znaju šta je homoseksualizam! Neće biti!
    Bibliju, priznajem, nisam pročitao do kraja, a nije ni pisana da se, kao beletristika čita od korica do korica. To je filozofsko djelo i može se tumačiti na hiljadu načina i o njoj polemisati vijekovima.
    -Napile kćeri oca i spavale s njim,kaže se u tekstu, pa je to neki argument. Zašto otac trijezan nije spavao s njima?
    Ko je ovdje blesav?
    Parade,- pa nema više parada ni štafeta bilo kome ni zbog koga, ali homoseksualci hoće!?
    A sutra ? Šta je budućnost? Pedofili !? Hoće li i oni tražiti svoja gradjanska prava da mogu spavati sa novoređonom djecom!? Ljudi, ovo je pomračenje uma. Nemam ništa protiv da neko svoje homoseksualne odnose zadovoljava sa svojim, isto tako orijentisanim partnerom. Neka mi i komšije budi i radne kolege, ali imam protiv toga da budu agresivniji od svih nas u svakom pogledu. O ovakvim stvarima možemo pisati do sutra, ali me sramota što ne napisah ni riječi o omladini koja pažnju zaslužuju. Vraćaju se sa matematičkih olimpijada, sa više medalja nego što ima njih, postižu zavidne rezultate sportisti invalidi, pa o tome gotovo ni riječi u sredsvima javnog informisanja, kako se to danas zove. Oprostitie mi svi vi koji imate više prava na publicitet. Priznajem , kriv sam!

    ReplyDelete