Pages

Sunday, November 24, 2013

Ovako je 2009. govorio Srdjan Popovic

Nedavno je u Beogradu umro advokat Srdajn Popovic. Jedan od njegovih intervjua iz 2009. godine jos je uvijek veoma aktuelan. Neki akteri o kojima Srdja Popovic govori vise nisu znacajni na politickoj sceni. Neki drugi jos uvijek jesu. Bez obzira sto je ovaj intervju objavljen prije cetiri godine, bez obzira sto su se politicke prilike i neprilike na Balkanu u medjuvremenu promijenile on je i dalje aktuelan i treba ga procitati...

**********************

Dodik je Tadićev Radovan Karadžić




Teško je povjerovati, ali sve su prilike da su građani Srbije, naročito one "druge", ipak nekako preživjeli posjetu predsjednika Ruske Federacije, Dmitrija Medvedeva Beogradu.
Iako je ruski predsjednik u Beogradu boravio jedva nekoliko sati duže od Madonne, dakle - manje od 24 časa - egzaltirani šef srpske diplomatije, Vuk Jeremić, požurio je da posjetu Medvedeva odmah proglasi historijskom. Za razliku od Jeremića, ruski ambasador u Beogradu, Aleksandar Konuzin je isti događaj okarakterizirao "samo" kao zaokret politike njegove zemlje prema Srbiji.
Bilo kako bilo, euforiju i masovni trans koji je pratio dolazak visokog gosta, prijetila je da pokvari jedino činjenica da je predsjednik Medvedev odlučio da Beograd posjeti 20. oktobra, na dan kada je, zajedno s Titovim partizanima, sovjetska armija oslobodila glavni grad Jugoslavije. U Srbiji koja nastoji da napravi reviziju Drugog svjetskog rata, koja rehabilitira kvislinge i koja se, i po ocjeni zamjenika premijera Ivice Dačića, stidi svoje atifašističke tradicije, ovo je moglo biti shvaćeno kao gorka pilula. Međutim, pribravši se, domaćini su ipak uspjeli da u čast uvaženog gosta u kratkom roku izglancaju davno zaboravljeni spomenik antifašistima - oslobodiocima Beograda, da u glavnom gradu na brzinu podignu bistu velikom ruskom pjesniku Puškinu i da, po naređenju ambasadora Konuzina, vrate ulice sovjetskim oslobodiocima - maršalu Tolbuhinu i generalu Ždanovu.
"Euforija koja prati posetu ruskog predsednika Medvedeva Beogradu samo je još jedna potvrda kontinuiteta aktuelne politike sa režimom Slobodana Miloševića", kaže za Dane ugledni beogradski advokat Srđa Popović. "Kao da zaboravljamo da je Rusija zemlja u kojoj se kriju naši ratni zločinci, ljudi koje traži srpsko pravosuđe. Tamo su Marko Milošević, Mirjana Marković, tamo se krio Vlastimir Đorđević..."
*Ko zna ko sve još!
Tako je.
*Pretpostavljam da ne očekujete da će, tokom posjete Medvedeva, to pitanje uopće biti stavljeno u na dnevni red?
Ne budite smešni! Rusija je velika sila kojoj Srbija ne može da bude partner i koja, prirodno, očekuje od vas da razumete status koji vam je dodelila. To je status sluge. Videli smo kako su se Rusi arogantno, bezobrazno, gotovo nasilnički ponašali prilikom prodaje Naftne industrije Srbije. Naše puzanje...
*Imate mnogo svježiji primjer: naređenje ruskog ambasadora da se, uoči posjete predsjednika Medvedeva, beogradskim ulicama vrate imena sovjetskih oslobodilaca.
Tako Rusija tretira Srbiju. Rusi zahtevaju da se poklonimo, da im poljubimo ruku, da im uvek nanovo potvrđujemo lojalnost. U Skupštini Srbije je, sećate se, bilo predloga da postanemo ruska gubernija, što je veleizdaja! Mala zemlja kao što je Srbija mora da bude jako oprezna ukoliko želi da se odbrani od zagrljaja velikih. Međutim, Srbija žarko želi zagrljaj Moskve i zato govorim o kontinuitetu, o nastavku Miloševićeve politike.
*Zašto ta politika tako dugo istrajava? Prošlo je devet godina od 5. oktobra.
Mnogi zaboravljaju da je Milošević na poslednjim izborima dobio dva miliona glasova, da je devedesete imao 97 posto podrške birača. Znate, to nije bilo tako davno. Međutim, to ne obezbeđuje kontinuitet. Ipak su neki ljudi u međuvremenu uvideli da je to bila ludost. Oni se danas osećaju poniženo, frustrirani porazima koje je ta politika, ali i Srbija doživela. Zašto se onda istrajava na tome? Koštunica i radikali insistiraju na kontinuitetu sa Miloševićem pokušavajući na sve načine da izbegnu postavljanje pitanja odgovornosti za devedesete. Ne radi se tu samo o ratnim zločinima, nego i o zločinima i neviđenoj pljački počinjenim u Srbiji. Hoću da kažem da je ideja tih ljudi da se kontinuitet održi bar dok su oni živi, kako niko ne bi morao da odgovara.
O suđenju Iliji Jurišiću

Nisam dovoljno upućen u slučaj Ilije Jurišića, tako da izbegavam da govorim o predmetima o kojima malo znam. Ipak, onoliko koliko sam mogao da pročitam u medijima, rekao bih da je reč o nečemu što je u duhu ideje Borisa Tadića o tome da svaki zločin mora biti kažnjen, u duhu ideje poravnanja, nivelisanja, simetrije... Osim toga, možda je reč i o pokušaju Tužilaštva da ublaži kritike na svoj račun od strane nacionalista. Međutim, čini mi se da su ovog puta izabrali potpuno pogrešnog čoveka, da su priču o Dobrovoljačkoj suviše nategnuli. Sudeći po onome što sam video u medijima, bojim se da je suđenje izvedeno bez ikakvih pravih dokaza o krivici.
*Zbog čega predsjednik Tadić insistira na tom kontinuitetu?
Mislim da postoje dva moguća objašnjenja. Jedno je da se priklonio stvarnosti i da misli da je ta nacionalistička struja suviše jaka da bi joj se mogao odupreti. Reč je o ljudima koji su iza kulisa.
*Na koga mislite?
Crkva je, recimo, partija koja u Srbiji uživa toliko veliki uticaj i zbog toga što prosto nije percipirana kao partija. Na kojoj je crkva strani, na toj strani je većina. Videli ste da je Parada ponosa otkazana nakon Amfilohijevog obraćanja javnosti. Pre tog saopštenja, Vlada je tvrdila da će obezbediti mir i sigurnost građana. Onda su se naprasno setili da je rizično. Drugo objašnjenje Tadićevog istrajavanja na kontinuitetu, koje mi se često čini realnije, je činjenica da je Đinđić ubijen i da je Tadić došao na mesto predsednika u zemlji u kojoj ubiti čoveka ne predstavlja ništa. S jedne strane, Tadić pokušava da priča evropsku priču, a onda malo-malo, pa je nekim postupkom sabotira kako ne bi razljutio drugu stranu koja, videlo se, može i da ubije.
*Hoćete da kažete da predsjednik Tadić balansira iz straha?
Hoću. Oni svako malo prete, podgrevaju strah. Često čujemo - proći ćeš kao Đinđić. Ovo što se po ulicama dešava, to nasilje... Reč je o psihopatama koji opravdanje za svoje postupke nalaze u samom temelju nacionalističke ideologije. Setite se: Koštunica najpre održi govor, pa bude zapaljena ambasada SAD-a; Tomislav Nikolić organizuje miting protesta zbog izručenja Radovana Karadžića Haagu, posle čega na beogradskim ulicama divljaju demonstranti. Tadić je svestan da su jači i zato luta.
*Pa, zašto onda to i ne kaže?! Mislite da se hrabri kada tako često Srbiju poistovjećuje sa sobom? Jučer kaže: "Odbijam ulogu zločinca za Srbiju"; predstavnicima političkih partija iz RS-a poručuje: "Srbija je moja politička obaveza, a vi ste moja moralna obaveza." Čija?!
E, kada je u pitanju Bosna i Hercegovina, Srbija, nažalost, do sada ni tu nije napravila jasan diskontinuitet u odnosu na Miloševića. Možda je to najvidljivije u odnosima Tadića i Milorada Dodika. Naime, Tadić se prema Dodiku ponaša na isti način na koji se Milošević ophodio prema Milanu Babiću ili Karadžiću. Dodik je Tadićev Radovan Karadžić. U pitanju je isti manevar koji bi se mogao svesti na predsednikovu poruku međunarodnoj zajednici: u stanju sam da vam pravim neprilike i u tome je moja snaga. Nemam ništa pozitivno da ponudim, ali mogu da vas iznerviram kada god to poželim. Međunarodna zajednica mora da dođe kod mene i da me lepo zamoli - daj, bre, uradi nešto, smiri tog čoveka! Dodik i društvo su, dakle, taoci, čipovi sa kojima Srbija igra partiju pokera sa međunarodnom zajednicom. Da se razumemo: reč je o istoj igri koju Rusija igra sa svetom, s tom razlikom što je u ruskoj igri čip - Srbija.
*Milorad Dodik ima podršku Srbije u pravljenju haosa, to ne radi autonomno?
Siguran sam da Dodik i ne zna šta se sa njim događa, kao što takvi ljudi to nikada ne znaju. Dovoljno im je da su u orbiti i oni dalje ne razmišljaju. Gurnu ih da prave nepriliku i kasnije ih ostave, bace kao što su bacili sve ostale - u Hrvatskoj, Bosni, Crnoj Gori... Odrekli su ih se čim su mogli da izvuku nešto za sebe.
*Šta Srbija s Dodikom kao "čipom" može da izvuče za sebe?
Republiku Srpsku, time i Bosnu i Hercegovinu, vlast u Srbiji tretira kao deo nove "kosovske bitke", objašnjavajući Evropi da RS ima pravo otcepljenja od BiH na isti način na koji se Kosovo otcepilo od Srbije. Pritom, što je najčudnije, Srbija ne želi RS, kao što ni RS-u na pamet ne pada da se prisajedini Srbiji. Ista stvar je sa Kosovom. Ovakva kakva je, šta bi Srbija sa RS-om?! Ili sa Kosovom?! To bi joj predstavljalo dodatni teret. Međutim, Srbija podstiče Dodika jer joj se sviđa da Bosna, zahvaljujući premijeru RS-a, postaje međunarodni problem. Dodik destabilizuje zemlju, sabotira, koči, ali mislim da će njegova uloga ostati na tome.
*Zašto mislite da Dodiku neće uspjeti da ozbiljnije destabilizira Bosnu?
To što rade bosanski Srbi i Dodik, na kraju će naterati međunarodnu zajednicu da povuče vrlo odlučne, čak i nasilne poteze kako bi na tu priču stavila tačku.
*Šta pod tim podrazumijevate?
Podrazumevam, na primer, da će ovlašćenja koja ima visoki predstavnik ili eventualno neko slično telo, konačno početi da se koriste mnogo slobodnije. Ne može Evropa da povuče ruke od Bosne, da je još jednom ostavi. Njihova odgovornost za Bosnu je ogromna. Suviše dugo su sedeli na rukama i nemo posmatrali šta se događa. Uostalom, koja je to sila Dodik, koja je sila RS?! I, najzad: koja je to sila Srbija?!
*Najvažnija na Balkanu, toliko važna da od nje zavisi stabilnost regiona, tvrdi predsjednik Tadić.
Nemojte, molim vas... Sujeta je Tadićev najveći motiv, to je jasno. Jako mu se dopada to što je predsednik i kao da i ne želi da sakrije koliko se takav sam sebi sviđa. Često imate utisak da je to što govori prethodno dugo vežbao pred ogledalom - taj strogi pogled, to držanje, taj osmeh... Ustvari, Tadić često izgleda kao glumac koji ne samo da glumi predsednika, nego ga i preglumljuje, tako da neretko deluje kao karikatura. Njemu sopstvena spoljnja obeležja odnose mnogo pažnje. Koštunica je bio autentični fanatik; Tadić je takođe fanatičan, ali samo u pogledu svoje ličnosti. Potpuno je posvećen isključivo svom imidžu.
*Govorili ste o svijesti predsjednika da su "oni" jači, o strahu. Ipak, osuđujući ubistvo francuskog navijača Bricea Tatona, predsjednik Tadić je nasilje na beogradskim ulicama povezao s nasiljem koje je počelo devedesetih, s ratovima, zločinima, pobunom JSO-a, ukazao na opasnost fašizacije društva... Kako to tumačite?
Da, to je karakteristično. Tadić zaista ponekad obeća zaokret, ali od toga ništa ne realizuje. Zaleti se i odmah stane. Nije u stanju da osudi genocid u Srebrenici, a da odmah ne doda - svi su krivi, osuđujem svaki zločin... Pa, ne, ne, ne... Zločine za koje si odgovoran, jer živiš u zemlji u kojoj se zločinci slobodno kreću, e, o tome treba da govoriš. Ne pričaj i ne osuđuj one na koje ne možeš da utičeš... U mom kraju, na Paliluli, kada neko tako lepo priča, a ništa ne radi, kažu: imaš "žvaku", vola da ubiješ! E, tako i Tadić - nekada ima "žvaku", a iza toga - ništa! Inače, tačno je - Tadić je precizno nacrtao tu nit nasilja, ali, nažalost, ne verujem da razume da se ona nastavlja i vodi do Vuka Jeremića. Čuli ste šta Jeremić govori. Mislim da taj mali uopšte ne razume čemu služi.
*Čemu služi?
Iako mu se verovatno čini da pravi neku strašnu karijeru, mislim da ga Boris Tadić zloupotrebljava. Pošto je izbore dobio sa parolom - 
i Kosovo i Evropa - Tadić je odlučio da priča o Evropi, a da Jeremiću prepusti Kosovo. Svestan da od Kosova neće biti ništa, računa da će taj poraz biti shvaćen kao Jeremićev, a ne njegov lični. Ovaj mali to očigledno ne shvata i sa sve više žara tone u te nacionalističke budalaštine. Nisam siguran da Boris Tadić, kada se sretne sa evropskim diplomatama, ne kaže: pa to priča ovaj mali. Znate, suviše je mlad i vatren; veliki patriota, pa ga ponese.
*Ipak, po svim istraživanjima, Jeremić u Srbiji ima podršku veću od Borisa Tadića.
To je snaga Koštunicine Srbije. Tzv. obični ljudi se osećaju frustrirani lošom slikom koju svet o nama ima, pa su ljuti, puni besa. Ovde uporno pokušavamo da napravimo nekakve komisije za brendiranje Srbije, ne shvatajući da je naš brend ratni zločin. Po tome nas znaju, a ne po splavovima, Nikoli Tesli ili sarmama. Nemce to prati šezdeset godina. Civilizovani svet izbegava da pominje, ali, koliko god se polomili da dokažu da to više nisu, svi za Nemačku uvek misle - eh, oni su imali Hitlera, holokaust, logore... Nažalost, Srbija se i ne lomi da dokaže suprotno. Imamo loš imidž koji obični ljudi doživljavaju kao nepravedan. Svet nam je uveo sankcije, bombardovali su nas, ne daju nam šengenske vize... To osećanje uskraćenosti koje ima osnova rađa bes i gnev koje eksploatišu radikalna, nacionalistička struja, što se pretvara u mržnju prema Albancima, Hrvatima, Clintonu, Bošnjacima... Nevolja je što u tom besu i mržnji zaboravljamo da smo za sve sami krivi.

*Kada govorite o frustriranosti građana, o bijesu prema međunarodnoj zajednici, o osjećaju prikraćenosti, moram da Vas pitam postoji li zemlja na Balkanu kojoj je isti taj svijet napravio više ustupaka?
U pravu ste, ali nama se, upravo zbog tih ustupaka, čini da se sve to podrazumeva, da ih čak nije bilo dovoljno. Verujem da ljudi misle: mora da je ta Evropa zbog nečega kriva čim nam ovoliko titra. Pa, pogledajte Dayton! Hrvatska vojska, kada je zaustavljena od strane Amerikanaca, bila je pred Banjalukom. Pratili ste suđenja pred Međunarodnim sudom pravde, pred Haškim tribunalom...

*Ignoriranje dokaza, uvažavanje nevjerovatnih zahtjeva Srbije, gledanja kroz prste, popuštanja, potrebnih 55 posto, "mimo svijeta", za crnogorski referendum... Zaista, zbog čega to čini međunarodna zajednica?
Zbog toga što ne želi da se srpski narod oseti jedinim krivcem, zbog toga što žele da nam sačuvaju obraz, da ne dozvole da ispadnemo najveći i dugoročni gubitnici... Očigledno je da su, kako bi nas pacifikovali, hteli nešto da nam daju. Ali, mi se ne damo pacifikovati. Naš poraz nije bio dovoljno jasan, dato nam je više nego što nam pripada, iz čega smo razumeli da nismo nizašta krivi. Tadić ode u New York i kaže: "Niko Srbiji ne može da drži lekcije iz poštovanja ljudskih prava!" Pa, ta izjava je autistična! Imate utisak da je izgovara čovek koji ne živi ovde. Ili Koštunica: "Koji smo mi to ljudski ili božanski zakon prekršili da nas tako kažnjavate?!" Ej, bre, seti se, čoveče! Nije to tako teško! Uvek su nam bili krivi drugi koji su, u suštini, samo reagovali na džumbus koji smo stvarali. Moramo konačno priznati da je tokom devedesetih u Jugoslaviji postojao jedan, glavni akter - Srbija. To je bio
one man show! Svi ostali su reagovali. Kako? Borbom, zločinima, kako god hoćete. Druga je stvar što to ne priznajemo i što nam međunarodna zajednica pomaže da se Miloševićev i poraz Srbije nikada ne dovedu do kraja. To nam je poslužilo da istrajavamo na politici zbog koje smo bili poraženi. Možda je i to jedan od razloga anomije koja vlada u Srbiji. A trenutna paraliza predsednika, Vlade i svih institucija, posledica je, pored svega spomenutog, i činjenice da su ovde uvek postojale dve nepomirljive vizije.
*Koje?
To je suštinska dilema Srbije sa kojom se ona bori dve stotine godina. Nedavno sam razgovarao sa Latinkom Perović i rekao joj da mislim da je Srbija uvek imala samo dve partije. Čak i kada su komunisti bili na vlasti, u okviru tog jednopartijskog sistema, postojale su dve partije - evropska i patriotska. Uostalom, rekao sam gospođi Perović, i vaši liberali su zbog toga pali. Svaka proevropska, liberalna, otvorena opcija ovde uvek dobije batine, uvek nastrada. Po tom se šavu sve cepa. Dok svet ide, mi i dalje vodimo jalove rasprave šta da se radi, ostajući zakopani u svoju glupu dilemu. To je ono što kaže historičarka Dubravka Stojanović: problem ostaje isti, samo se degeneriše. I, vidite... Početkom devedesetih, prisustvovao sam osnivačkoj skupštini Demokratske stranke na kojoj je bilo mnogo mojih prijatelja. Očekivano je i normalno bilo da u tu partiju i sam uđem.
*Zašto niste?
Evo, reći ću vam. Moj tadašnji prijatelj, Kosta Čavoški, kao jedan od osnivača Demokratske stranke, rekao mi je da očekuje od mene da uzmem člansku kartu novoosnovane partije. Tražio sam da najpre pogledam program. "Ma, daj, šta će ti program?!" - bunio se. "Znaš sve". A program se sastojao iz dva dela. Prvi bih potpisao bez razmišljanja. Drugi deo je bio nacionalistička, Miloševićeva priča, između ostalog i o Kosovu koje je i tada bilo važno. Nisam se učlanio u DS. Hoću da kažem da i ta stranka, koja danas formalno ima gotovo apsolutnu vlast, pa samim tim i veliku odgovornost, u svom programu ima destruktivni šraf, konflikt, protivrečnost koja je razvlači. Godinama su se cepali po tom šavu, pa su vremenom, sećate se, DS napuštali Nikola Milošević, Kosta Čavoški, Koštunica... Po istom principu je izbačen i Čedomir Jovanović. DS uvek pokušava da nađe nekakav centar koji je jednostavno nemoguće naći. Zbog toga je Čedomir Jovanović postao najomiljeniji neprijatelj Demokratske stranke.
*Zbog čega?
S obzirom na to da je DS skliznuo prema desnici, boji se osipanja članstva. Taj dualitet, to je pragreh Demokratske stranke. Začeti su nakazno i to traje.
*Kada već spominjete Čedomira Jovanovića, kako Vam danas izgleda Liberalno-demokratska partija?
Voleo bih da me to ne pitate.
*Pošto već jesam, slažete se da objavim ovaj odgovor?
Naravno, ako je to odgovor.
*Jeste, vrlo jasan.

(Intervju objavljen u BH Danima prenesen u E-Novinama)

No comments:

Post a Comment