Dragan Bursać: Mala mi je Republika Srpska!

Dana 9. januara, Republika Srpska slavi krsnu slavu, Svetog arhiđakona Stefana i Dan Republike. U inat neprijateljima, prijateljima, onim preko, logici, bijedi i zdravom razumu. A, ja baš volim našu Republiku, krsnu slavu i Dan iste, sa velikim D nadasve. Zato ti i pišem, putniče, u nadi da ćeš ovo pročitati i da si Putink.

Putniče, Putinče namjerniče, kada dođeš u našu Republiku Srpsku moraš znati neke stvari, Moraš znati, zapravo, puno stvari, jer nismo mi bilo kakva Republika, mi smo Republika i po. Kod nas je sve široko, sa blagim suženjima oko Brčkog, gdje nas zajebaše. Sve je dugačko, pa pokratko, jerbo nam fali onaj most na Savi, sve je tačno, pa drugačije, i sve je puno konkretnih činjenica. Koje to nisu.

Putniče, Putinče, mi smo ti Republika koja to, ustvari, nije. Zlobnici sa kojima dijelimo državu, a koji nisu naši državljani, nego državljani države u kojoj živimo, vele kako je Republika naziv entiteta, a ne države. Ono, istina, nemamo mi sad neku vojsku, ni omeđenu granicu, ni carinu, niti nas je bilo ko priznao, a ni otcijepili se nismo. E, ali zato imamo ulaze krajputaše. Aluminijske, pa velike. Bog da nas pogleda. Na svakom piše ćirilicom i zlim engleskim latinčenjem "Dobro došli u Republiku Srpsku". 

Putinče, na tebe apelujemo da nam i ruske ekstenzije doniraš. Jer, znaš, od stranih ulagača kod nas najviše ima Rusa. Dobro, nisu to ulagači, koliko ljudi iz sive zone koji peru... Ma, dobro sad, snalaze se široke slavenske duše. I oni su uvijek nama pomagali, od, od...šta znam, pomagali su nam, pa im i mi pomažemo. Oni ulažu u naša preduzeća i iznose, ovaj, vrše redistribuciju...Jebeš ga, pomažu nas.

Igre gladi

Nego Putinče Putniče, kod nas su ti plodna polja, pa pšenicu i kukuruz uvozimo. Imamo rude koliko hoćeš, ali radnike u rudnicima na čekanju držimo. Kravice nam pasu najzeleniju travu, ali mlijeko nam iz EU stiže...zaduženi smo isto kao tzv. Federacija, koja je drugi dio države u kojoj ne živimo, samo što je njih duplo više. Neki će reći da smo mi po glavi duplo više zaduženi, ali to je samo zato što ne znaju gabarite naših glava. Slabo ko u nas nije glavonja. I mi se toga ne stidimo. Reći ćeš - Pa to nije normalno, pored takvog berićeta da uvozimo vodu, miljeko i hranu, a mi inatni, kakvi jesmo, i pored kontejnera kopajući, ispravićemo se i reći - Baš nam se može!

Biću gladan, ali neću raditi, trgovati, putovati, dijeliti, razumijevati, učiti! Biću žedan, ali će mi zemlja biti entitet, ili samostalna i obrnuto. Zavisi dal' je parni ili neparni dan u godini. A, znaš li ti, stranče, da mi i prašumu imamo? Perućicu. Imamo i Lom. Dakle, dvije prašume. I široke smo ruke. I žage. Isiječemo šumu, pa Italijanima ispod cijene prodajemo balvane, a oni nama i svijetu namještaj. Kojim smo opremili zgradu Vlade nam. Skupo, ali kvalitet. Jer, ko zna napraviti bolji namještaj od Italijana? Fakat niko. Osim Skandinavaca, i Francuza, i Kanađana, i Japanaca. Ako. Neka sijeku. Nama dobro.

Naš je život Švicarska, skoro svršen

I možemo se porediti sa Švicarskom, Putinče Putniče! Da, da. Dobro, nemamo ekonomski, socijalni, zdravstveni, monetarni i školski sistem kao oni. Nemamo ni mrske kantone. To imaju ovi drugi, iz dijela zemlje u kojoj živimo, a kojoj ne pripadamo, da se ne ponavljam više. E, ali imamo referendum! Mi smo ti, stranče, najdemokratskija zemlja. Naš predsjednik, o kome ću ti baška besjediti, obara ginisov rekord u raspisivanju referenduma. Mislim, najava raspisivanja. Do sada je bezmalo 50 puta najavio da ćemo se otcijepiti od zemlje kojoj ne pripadamo, da ćemo poništiti odluke Ustavnog suda iste te zemlje, da ćemo...ne može se živ čovjek od ushićenja ni sjetiti svih naših referenduma.

Ono, ustvari, nismo mi imali niti jedan do sada, taj referendum, ali smo prespremni. Istrenirani. Anketama i vijestima osokoljeni. A, ako zagusti, ako se saturn sa devetom kućom u Uranu poklopi, ako Putink Putnik, namigne, a Merkelova slomi nogu, ako Nikola Špirić ostane u SNSD-u duže od tri izborna ciklusa, ako...Održaćemo ga! Ne znamo najtačnije šta ćemo sa rezultatima tog referenduma, ali ćemo ga održati!

Borba za malu zastavicu

A, kad si već dovde dogurao Putniče, znaš li što ja tebi sve ovo pišem? Normalno da ne znaš! Pišem ti jer je udruženje studenata, "Studenti za istinu", raspisalo "nagradnu igru". VOLIM OTADŽBINU. Svi iskreni patriJoti, povodom 9. januara, Dana Republike, mogu učestvovati u "nagradnoj igri". Trebaš samo napisati, fotografisati, naslikati našu zastavu, zastavu Republike Srpske, u što patriotskijoj pozi (sam izmisli koja je to, jebi ga, ne mogu ti sve crtati), poslati je studentskoj redakciji i nadati se da ćeš biti presrećan, pa u hiljadama poruka, sastava, fotografija, slika, baš ti dobiti nagradu. 

E, a nagrade su supersonične, stranče. Možeš dobiti, pazi sad:

-Knjigu Nikole Koljevića „Stvaranje Republike Srpske“

-Vinski paket vinarije „Duša Metohije“ iz Velike Hoče, sa Kosova i Metohije.

-Knjigu Predraga Cupaća o obilježjima i značkama Srba u ratu od 1991 – 1995.

-Kvalitetnu i veliku zastavu Republike Srpske

-Kancelarijski poklon paket Univerziteta u Istočnom Sarajevu

-Majice posebnog dizajna

-Malu zastavicu Republike Srpske

Znam ja de si se ti nameračio na ovaj kosovski vinski paket. Ali i ja sam. Zato ovo sve pišem. Dobro, ne pišem samo zato, mogu dobiti i zastavu ili eventualno zastavicu, ali ja ovo pišem zato što, more, volim Republiku našu!

Par-nepar Republika

Volim je od Novog Grada do Trebinja. Volim je na preskok. Jer, napriliku, volim Novi Grad, pošto je to Republika, pa ne volim Sanski Most, pošto je to Federacija, pa volim Prijedor-Republika, pogađaš, pa ništa Ključ-Federacija, pa sve tako par-nepar, dok ne doćeram do Popovog polja.

I, ako ćemo iskreno, mala mi je Republika Srpska. Nekako, ne mogu da se okrenem. Malo, malo, pa se okrznem ili zagazim u Federaciju. A i ta Federacija se kao kakav ledolomac zabila u naš bumerang, pa nam ne da mira. Mi ti Krajišnici, kad idemo na selo po fasungu, po pet puta znamo upasti u BiH koja nije naša, a u kojoj se nalazimo. Nezgodno je to.

Nezgodno je i što nam je Banjaluka glavni grad, a nije nego Sarajevo. Nezgodno je to što su nas tjerali da učimo ekavicu, naši, koji su onda napustili Sarajevo, promovišući po Beogradu ijekavicu, a ostavili Saraj za glavni grad. Nezgodno je to što nam i Kinezi pobjegoše, što su nam javne kuhinje bogate ljudima, a siromašne hranom. Nezgodno je i što će više para biti potrošeno na zastave, zastavice, zastavčiće, barjake i barjačiće, reklamne kampanje i bilborde, nego što deset vrtića ili sigurnih kuća mogu da uprose za 15 godina.  Nezgodno je što nam popovi uređuju školski sistem, što se istoričari bave futurologijom, trgovci  zdravstvom, ljekari vodoinstalaterskim radovima, vodoinstalateri visokom politikom, mesari državotvornošću, državotvorci tamnovanjem, tamničari biznisom, biznismeni političkim sistemom, pa sve naokrug...

Uf, Sunce ti jebem, ništa od nagrade! Sve mi se čini da mi ni zastavicu stonu dati neće. A, baš mi je mala ova Republika Srpska, mislio sam je zastavicom dekorisati, renovirati i onako, po feng šuiu, malo proširiti.

Dragan Bursać je novinar i kolumnista BUKA portala.