The New Yorker : Čistke

                                                     Plava džamija, Istanbul, foto: Ivan Šepić

Državni udar u Turskoj je sprečen, a sada su na redu čistke.

U subotu su turski vojnici i policajci koji su tokom prethodnog dana ostali lojalni predsedniku Redžepu Tajipu Erdoganu, uhapsili 1.000 svojih neprijatelja, pripadnika drugih bezbednosnih službi. Biće ih još na hiljade. U visoko rizičnom svetu turske politike, nominalno demokratskom a u stvari žestoko autoritarnom, gubitnike čeka brza i brutalna kazna.

U pokušaju državnog udara u petak ne iznenađuje to što je propao, već to što je posle godina Erdoganovog bespoštednog obračuna sa opozicijom unutar turske vojske još uvek opstala dovoljno jaka frakcija da se na tako nešto odluči.

Sukob je bio očekivan. Kada je Erdogan 2003. prvi put postao premijer, bio je velika demokratska nada islamskog sveta, lider ogromne vitalnosti koji će pokazati svetu da otvoreno islamski političar može da vodi stabilnu demokratsku zemlju i bude agilan član NATO saveza.

Te nade su brzo bledele. Erdogan, koji je od 2014. predsednik Turske, postupio je kao Vladimir Putin koristeći demokratske institucije kako bi legitimisao svoju vladavinu, istovremeno rušeći svoje protivnike, sa jasnom namerom da uguši i samu demokratiju u zemlji. Tokom poslednje decenije on je ućutkao, marginalizovao i slomio gotovo sve koji su mu se suprotstavljali, uključujući urednike novina, profesore univerziteta, humanitarne radnike i disidentske političare. (Ima ironije u tome što se on, koji je zatvorio toliko novinara i cenzurisao Twitter, Facebook i YouTube, spasao tako što se tokom noći u subotu obratio građanima preko društvene mreže Face Time.) Predsednik Obama i drugi zapadni lideri, koji Erdogana smatraju branom protiv haosa u Turskoj, redovno su mu popuštali. Tako je on nedavno progurao zakon koji članovima parlamenta oduzima imunitet od sudskog gonjenja. Njegovi kritičari opravdano strahuju da će tako ukloniti nekoliko preostalih poslanika koji mu se još uvek protive.

A tu je i problem vojske. Od osnivanja turske republike 1923. generali su se smatrali konačnim arbitrima mešajući se brutalno u politički život Turske, ako bi po njihovom mišljenju vlada postajala suviše leva ili islamistička. (Posle vojnog puča 1960. generali su pogubili premijera.) Vojska posebno prezire Erdogana, koga smatra opasnim islamistom, ali izgleda da mu mu ipak nije dorasla.

Erdoganovi saradnici su 2007. inscenirali niz suđenja, poznatih pod nazivom Malj, u kojima su lažnim dokazima uklonjeni mnogi vodeći oficiri. Stotine njih je poslato u zatvor i izgledalo je da je vojska zauvek uklonjena iz politike. Erdogan mora da je bio iznenađen kada je video da još uvek postoji disidentska struja u vojsci dovoljno jaka da ga ugrozi. U petak organizatori vojnog udara nisu uhapsili Erdogana, niti su ozbiljno razmišljali o nasilnom ulasku u predsedničku palate. (U vojnom udaru 1980. ubijeno je na hiljade i zatvoreno na desetine hiljada ljudi.) Oslabljena vojska će ubrzo biti pod Erdoganovom potpunom kontrolom, kao i sve druge institucije u zemlji.

Tokom svog dramatičnog pojavljivanja u noći između petka i subote na aerodromu Ataturk u Istanbulu, Erdogan je za pobunu okrivio propovednika iz američke emigracije Fetulaha Gulena: “Ovo mi je poruka iz Pensilvanije. Dovoljno si izdao ovu zemlju. Vrati se ako smeš.”

Gulen, ostareli sveštenik koji predvodi jedan od globalnih islamskih pokreta pobegao je iz Turske 1999. u strahu od hapšenja od strane vojske. Godinama je bio jedan od najbližih Erdoganovih saveznika pomogavši mu da dođe na vlast. Dok Gulen javno propoveda ljubav i toleranciju, veo misterije oduvek je obavijao njega i njegove sledbenike. Tokom godina njegove pristalice su ulazile u mnoge turske institucije, naročito u sud i policiju. (Upravo su gulenisti vodili montirane procese protiv pripadnika vojske i novinara.) Američki ambasador James Jeffrey je 2008. napisao izveštaj o infiltriranju gulenista u tursku nacionalnu policiju: “Tvrdnju da gulenisti kontrolišu trusku policiju je teško dokazati, ali je niko ne demantuje.”

Onda je 2013. u borbi za vlast došlo do razlaza između Erdogana i Gulena. U narednim godinama Erdogan je očistio sudove i policiju od hiljada muškaraca i žena za koje se pretpostavljalo da su lojalni Gulenu. Ne možemo znati da li Gulen stoji iza poslednjeg pokušaja vojnog udara, ali to je malo verovatno. Iako njegovih pristalica ima najviše u bezbednosnim strukturama, smatra se da oni nemaju značajanu ulogu u vojsci. Izgleda da su oficiri koji su predvodili pobunu ostaci starog sekularnog dela vojske. Sada su gotovi.

Tokom svog govora na istanbulskom aerodromu, Erdogan je pokušaj vojnog udara nazvao “poklonom od Boga”. On već duže vreme pokušava da promeni ustav i stekne gotovo apsolutnu moć. Sada ga niko neće zaustaviiti.

Dexter Filkins, The New Yorker, 16.07.2016.

Preveo Miroslav Marković

Peščanik.net, 18.07.2016.