Posle šest nedelja prikazivanja u bioskopima u Hrvatskoj pred više od 28.000 gledalaca, posle višestrukog trijumfa na filmskom festivalu u Puli (pored ostalih, nagrade za najbolji hrvatski film i režiju), te posle nagrade za najbolji debitantski film na filmskom festivalu u Kotbusu u Nemačkoj (to jest Kočebuzu, kulturnom središtu Donjolužičkih Srba) film Dane Budisavljević „Dnevnik Diane Budisavljević“ 11. novembra je prvi put na tri projekcije na festivalu Slobodna zona videla i publika u Srbiji.
I dok uspeh u Kočebuzu teško da može da se objasni lužičkosrpskom vezom (jer su Lužički Srbi, i Gornji i Donji, po svim svojim etnokulturnim odlikama bliži Česima i Poljacima nego svojim kolektivnim imenjacima Srbima) pa se može videti i kao neočekivan, tim pre što se film teško probija na inostrane festivale (uostalom i na regionalne: recimo nije ušao na program filmskog festivala u Sarajevu), topao prijem u Srbiji bio je – nažalost – očekivan. Dobar deo ovdašnje javnosti ne propušta priliku da obnovi viktimizacijske obrasce kojima se već decenijama pravda zločinačko ponašanje Srbije iz devedesetih. A film Dane Budisavljević teško se može odbraniti od takvih zloupotreba.
Naprosto, takva mu je tema: Drugi svetski rat i masovno stradanje Srba u logorima NDH-a. Čitalac sigurno već sve zna – glavna junakinja filma Diana Budisavljević istorijska je ličnost. Da nije bilo velikog rata i zločinačke „nezavisne“ države, Diana bi život proživela kao dobro situirana supruga zagrebačkog lekara, porodici privržena domaćica, majka i baka, slabo zainteresovana za svet izvan svog udobnog kućnog okruženja. Ali rat se dogodio, dogodila se i kriminalna država, na čijem su se čelu našli – kaže se to u filmu eksplicitno – sve sami kriminalci i bivši robijaši, pa je najednom postalo važno i to što je lekar, Dianin suprug dakle, Julije Budisavljević Srbin, pravoslavac.
Kroz tu u novom okruženju stigmatizovanu etnokulturnu venu, u Dianin život, protiv njene volje, pritiču informacije o stradanjima sunarodnika njenog supruga. To je bilo dovoljno da se spokojna kućanica, inače katolikinja i Austrijanka po poreklu, preobrazi u posvećenu aktivistkinju. Da ponovimo, jer je važno, samo to što je znala da ljudi, uglavnom daleko od nje, pate i stradaju bilo je dovoljno da Diana Budisavljević oseti neodoljiv poriv da dela i pomogne. I to bi uglavnom bilo sve što se ima reći o glavnoj junakinji filma. Ali, i to je previše – pa će sudeći po prvim reakcijama u ovdašnjim medijima bezmalo ostati prećutano. Naglasak je na zločinu i žrtvama, dok se jednostavna dobrota Diane Budisavljević, barem u prvim izveštajima sa trostruke premijere, potiskuje u drugi plan. Uprkos intenciji same rediteljke, koja neumorno ponavlja da je u središtu njenog filma priča o ljudskoj dobroti.
Ta priča pripoveda se u četiri po narativnoj važnosti jednako vredne ravni. U prvoj, koja otvara film, imamo svedočenja preživelih iz logora. U drugoj, koja narativno sledi za prvom, i praktično zajedno sa njom zaokružuje i poput prstena zatvara film, imamo dokumentarne materijale takozvanog „hrvatskog slikopisa“. Treća ravan sastoji se iz igranih delova filma, gde se u naslovnoj ulozi pojavljuje silno i opravdano uzdržana Alma Prica. Četvrta ravan natkriljuje ostale tri i narativno ih povezuje kao pripovedni glas iz offa – tu slušamo odlomke iz samoga dnevnika Diane Budisavljević.
Da ponovimo, film narativno uokviruju svedočenja i dokumentarni materijali. Na početku i na kraju filma gledamo autentične snimke, prvo ulaska nemačkih trupa u Zagreb, a zatim, posle više godina, i partizanskih, to jest jedinica Narodnooslobodilačke vojske. Uprkos dramatičnim razlikama između dve vojske – okupatorske i oslobodilačke – scene iz centra Zagreba su bolno istovetne: s istim oduševljenjem Zagrepčani dočekuju i jedne i druge. Rediteljka je nemilosrdna – ona pokazuje, recimo to tako, masu bez svojstava, koju svaka sila oblikuje kao plastelin. Njoj nasuprot postavljena je Diana Budisavljević, koju i na početku i na kraju rata, u igranom segmentu filma gledamo zaokupljenu kućnim poslovima.
Dokumentarni materijali, pored slikanja društva, predstaviće i prirodu samoga zla: decu na izdisaju snimljenu u logorima. Tako Dana Budisavljević postavlja scenu za svoju junakinju: društvo pokoreno od strane nepojmljivog zla. I na tu scenu izvodi – naprosto se to ne može dovoljno puta ponoviti da bi bilo sasvim jasno – običnu domaćicu sa sasvim običnim moralnim čuvstvom koje povlači jasnu granicu između dobra i zla. Samo to je potrebno da bi se spasilo više od sedam hiljada života, govori nam rediteljka filma. Da bi nam to rekla, ona će naravno vrlo suziti fokus svoga filma. Izostaće iz njene priče mnogi važni elementi o okupaciji i otporu na teritoriji Jugoslavije. Ali, ova redukcija je i opravdana i neophodna, da bi se ispričala i naglasila jedna konkretna priča o humanosti.
Diana Budisavljević nije heroina. Ona ne deli ništa sa superjunacima i superjunakinjama iz ratnih filmova iz vremena socijalističke Jugoslavije. U svakom smislu, ona je krhka žena, koja će se sredinom rata i razboleti, pa će svoj rad na spasavanju srpske dece iz logora prilagoditi (arhivarskim) mogućnostima svog slabog tela. Ali, neće odustati. I, na svojevrsni način, odneće pobedu nad zlom. Ta pobeda su svedoci koje pratimo u prvoj ravni filma: njihovi životi, starost koju su dočekali uprkos tome što su se kao deca našli u logoru za istrebljenje – predstavljaju trijumf dobra. Naravno, čitalac bi sad mogao da pita – pa zar nisu onda sve one smrti dece i odraslih koje nije imao ko da spasi iz logora trijumf zla?
Čitalac je, naravno, u pravu. Ali, svojom primedbom je samo osnažio poruku filma. Nije teško biti Diana Budisavljević, a stradalo je nezamislivo mnogo ljudi. Biti Diana Budisavljević, insistira na tome film, ne zahteva nikakve nadljudske žrtve: nešto hrabrosti, nešto upornosti, nešto posvećenosti, ali i nepogrešivo i beskompromisno razlikovanje dobra od zla. Zato je sniženi registar u kome Dianu Budisavljević igra Alma Prica prikladno odabran i s dobrim razlozima zadaje meru i ostalim glumcima. Film još kaže: Diana Budisavljević nije bila sama, pomagali su joj i drugi ljudi, pa čak i osobe iz redova kvislinškog režima i okupatorske vojske. Kada im se pružila prilika da pokažu da nisu zveri, neki od njih su je iskoristili. Ali, trebalo im je dati tu priliku, što je uporno činila, kako nam to pokazuje film, Diana Budisavljević.
Šta film govori publici u Hrvatskoj i na koji način prkosi opštim mestima tamošnjeg domoljublja, kritičari su već elaborirali. Šta pak film donosi publici u Srbiji, pored onoga što ona već zna o masovnom stradanju svojih sunarodnika u prošlosti? Prvo, svest o tome da iako nije srećna, istorija nam je, s jedne i druge strane Dunava, zajednička. Publika širom sveta će teško pratiti ovaj film. On se implicitno oslanja na niz toposa koje danas i ovde deca, dakle vršnjaci malih logoraša iz Drugog svetskog rata, i dalje usvajaju, ili im se ti toposi utuvljuju, već u osnovnoj školi, s obe strane Dunava. To je izrazito lokalna priča na opšte teme dobra i zla. Njen lokalni karakter pokazuje da se i dalje odlično razumemo, čak i kada se „mrzimo“. Drugo, film pokazuje da nema homogenih kolektivnih entiteta. Čak i u zloglasnoj NDH nisu svi bili oličenje zla: bilo je i u toj naopakoj državi dobrih ljudi, čak i u redovima ovde omraženog katoličkog klera.
Obe ove stvari publika će na našoj obali Dunava bez većih problema prihvatiti. Ali, treba strepeti za najvažniju poruku filma: postupati u skladu sa jasnim moralnim razlikovanjem dobra i zla ne zahteva nadljudske napore. Nekada se veliko dobro može učiniti i bez velike žrtve.
Od devedesetih naovamo, svedočimo nizu pokušaja da se razume rađanje zla. Istraživači bi se nadnosili nad arhive i pokušavali da objasne zašto su obični ljudi činili nepojamno zlo. Od Christophera Browninga i njegovih „Običnih ljudi“, preko Jana Tomasza Grossa i njegovih seljana iz Jedvabna, pa do Maxa Bergholza i njegove priče o masovnim ubijanjima u Kulen-Vakufu. Mnogo ređi su pokušaji da se razume kako se u okruženju zla rađa dobro. To je recimo pokušao da utvrdi Tzvetan Todorov u knjizi o spasavanju Jevreja u Bugarskoj, koju je sasvim prikladno naslovio „Krhkost dobrote“. Film Dane Budisavljević ide u red takvih dela. „Dnevnik Diane Budisavljević“ publiku u Srbiji, kao uostalom i publiku u Hrvatskoj, suočava sa samo jednim strašnim pitanjem: ako je tako jednostavno činiti dobro, zašto nam je zajednička istorija krcata zločinima? Kako zajednička, tako i ona kada smo se jednom konačno rastali. Lakše je naricati nad žrtvama nego odgovoriti na ovo jednostavno, a teško pitanje.
Peščanik.net, 12.11.2019.
No comments:
Post a Comment