Most Radija Slobodna Evropa: Zataškavanje genocida

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome kakva je bila uloga Miloševićevog režima u genocidu koji je pre 25 godina u julu 1995. počinjen u Srebrenici.

Sagovornici novinara Omera Karabega su bili Ivana Žanić, izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo iz Beograda i Sinan Alić predsjednik Fondacije Istina, pravda, pomirenje iz Tuzle.

KARABEG:  Međunarodni sud pravde je 2007. presudio da Srbija nije počinila genocid u Srebrenici što je BiH tvrdila u svoj tužbi. Po toj presudi Srbija je odgovorna što nije sprečila genocid, iako je imala saznanja da se on priprema, ali prema zaključku suda genocid u Srebrenici nije počinjen po uputstvima i pod kontrolom Srbije. Počiniocima genocida u Srebrenici se sudilo i još uvek se sudi na Haškom tribunalu, odnosno Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju. Da li su u tim procesima bili izneti dokazi da je Srbija bila umešana u genocid u Srebrenici?

IVANA ŽANIĆ: Srbija je I te kako učestvovala i rekla bih dirigovala kako ratom u BiH tako i u Hrvatskoj. Ne smemo zaboraviti činjenicu da je Vojska Republike Srpske nastala iz JNA i da je Srbija pružala svu logističku podršku toj vojsci. Apsolutna je netačna tvrdnja da Srbija nema nikakve veze sa genocidom u Srebrenici. Po mom mišljenju njena uloga je bila ključna.

KARABEG: A da li je za to bilo bilo dokaza u procesima na Haškom tribunalu?

ŽANIĆ: Svakako da jeste - pre svega u presudi Momčilu Perišiču, bivšem načelniku Generalštaba Vojske Jugoslavije koji je bio optužen za pomaganje i podržavanje zločina koje su izvršile snage Vojske RS. On je u žalbenom postupku bio oslobođen, ali nisu osporeni nalazi prvostepene presude da je na osnovu odluke političkog vrha Savezne Republike Jugoslavije VJ pružala Vojsci RS logističku pomoć širokih razmera u oružju, municiji, gorivu kao i stručnu podršku.

SINAN ALIĆ: Mislim da je najviše dokaza bilo tokom suđenje Miloševiću koje zbog njegove smrti nije okončano, pa je taj dosije zatvoren. Ali ostala je dokumentacija na osnovu koje se od 1990-ih godina može pratiti udruženi zločinački poduhvat. Ono što se dešavalo na relaciji Milošević - Karadžić, posebno presretnuti telefonski razgovori između njih dvojice, upućuju da je sve bilo koordinirano sa Beogradom. I pored toga Srbija se provukla. Kad kažem Srbija mislim na režim, a ne na građane Srbije. Mislim na režim Slobodana Miloševića i sve režime koji su nakon njega uslijedili. Provukli su se kroz iglene uši zahvaljujući prvenstveno Miloševićevoj smrti. Međutim, u međupresudi od 16. juna 2004. Pretresno vijeće Haškog tribunala zauzelo je stav da postoji dovoljno dokaza da je Milošević znao za genocid. Ubijeđen sam da bi Miloševič bio osuđen za genocid da je proces doveden do kraja. To mi je potvrdio i profesor Robert Donja koji je bio ekspert Tužilaštva u Hagu u gotovo svim procesima. Nažalost, suđenje nije završeno i mi sada imamo negiranje zločina i ruganje žrtvama. U Srbiji se promovišu ratni zločinci pod kapom držve. O državnom trošku se štampaju njihove knjige,

ŽANIĆ: Velika je šteta što nije okončan postupak protiv Miloševića pred Haškim tribunalnm zato što bismo onda imali apsolutno zaokruženu sliku šta se zaista događalo u ratovima, ne samo u BiH i Hrvatskoj, već i na Kosovu. U tom slučaju ne bismo imali ovu vrstu revizionizma sa kakvom se danas suočavamo u Srbiji. Ovde su sada na vlasti ljudi koji su na neki način učestvovali u kreiranju ratnohuškačke iI zločinačke politike 1990-ih godina. Podsetila bih na govor sadašnjeg predsednika Srbije jula 1995. u Narodnoj skupštini Srbije kad je rekao: „Ubijte jednog Srbina, mi ćemo 100 muslimana". To se, nažalost, posle i desilo u mnogo, mnogo većem broju.

KARABEG: Zašto dokazi o učešću Srbije u srebreničkom genocidu, koji su izneti u procesu protiv Miloševića i u drugim suđenjima na Haškom tribunalu, nisu korišćeni u procesu pred Međunarodnim sudom pravde?

ALIĆ: Tu postoji kontradiktorna uloga Karle del Ponte, glavne tužiteljice Haškog tribunala, i Gorana Svilanovića koji je u to vrijeme bio ministar vanjskih poslova Srbije i Crne Gore. Riječ je o zatamnjivanju zapisnika sa sjednica Vrhovnog Savjeta odbrane SRJ čime je spriječeno njihovo korišćenje pred Međunarodnim sudom pravde. Da je BiH imala te dokumente presuda bi bila drugačija. Ti dokumenti su još uvijek nedostupni istoričarima. Ali, dostupna je međupresuda Pretresnog vijeća Haškog tribunala iz koje se vidi da je Milošević, kao personifikacija režima u Beogradu, bio uključen u genocid u BiH. 

            

ŽANIĆ: Verujem da bi presuda bila drugačija da su ti dokumenti bili u celosti dostupni Međunarodnom sudu pravde. Ovako je ispalo da je Srbija odgovorna zato što nije sprečila genocid, ali ne i za direktnu umešanost.

KARABEG: U zaključku, ukratko, kolika je bila umešanost Srbije u genocid u Srebrenici?

ALIĆ: Ogromna. Ogromna. Sudski nije dokazana, ali će istorija to dokazati.

ŽANIĆ: Politički vrh Srbije kreirao je plan da se počini genocid u Srebrenici i podržavao ga je logistički, materijalno i finansijski. Znao je sve vreme šta se dešava - da se Bošnjaci ubijaju i proteruju. Nakon toga pokušali su da sakriju i za taškaju genocid. Međutim, to im nije uspelo zato što nije moguće sakriti zločin tako velikih razmera. Onda su kreirali različite narative kojima se opravdava taj zločin. Ti narativi su i dan-danas na snazi.

(Radio Slobodna Evropa)